Psihoterapeut, pisac i kolumnista Marko Braković u svom trećem romanu „Ljudski aparat“ (Laguna, 2018) ispisuje distopijsku priču smeštenu u blisku budućnost, preispitujući mračne oblike sveta koji se menja vrtoglavom brzinom, stalno nas iznova šokirajući.

Braković je diplomirao andragogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nakon čega je pohađao postdiplomske studije iz oblasti konstruktivističke psihoterapije. Autor je kolumni, stručnih tekstova i blogova u medijima u zemlji i regionu, redovan analitičar društvenih dešavanja i jedan od najistaknutijih psihoterapeuta mlađe generacije. U dvadeset pet godina dugoj muzičkoj karijeri profesionalnog bubnjara, objavio je dva albuma i tri singla. Autor je romana „Fejsbuk predator“ (2014) i „Tablet“ (2015).

„Ljudski aparat“ je vaš treći roman. Šta je zajedničko ovim knjigama?

Ova tri romana su svojevrsna trilogija, mada sam ih tako koncipirao da mogu da se čitaju potpuno autonomno, ali je najlepše kada se ide redom. Osim same radnje koja se preliva iz jednog u drugi, povezuje ih i glavni junak Predrag Petrović koji je, do sada, moj najvažniji alter ego, iako ih ima više. Stilski, romani se značajno razlikuju i tematski su drugačiji. Trudio sam se da se ne ponavljam. Od pionirskog dela digitalnog realizma i tvrde erotike u „Fejsbuk predatoru“, „Tablet“ je prvi srpski psihoterapijski roman sa naglascima na politici i geopolitici, a sve to se finalizira i doživljava klimaks „Ljudskim aparatom“ koji je roman o sumraku televizije. Sva tri romana imaju izražen triler momenat.

Kako je i koliko dugo „Ljudski aparat“ nastajao?

Kada mi priča sazri i skupim dovoljno materijala, pisanje ide brzo. Rad na prvoj ruci nikada mi ne traje duže od nekoliko meseci. Evo, upravo sam na pola mog četvrtog romana, tačnije romansirane autobiografije pod nazivom „Balada dekadenta”. Biće to zanimljiva priča sa autofiktivnim delovima, ali oni će biti zastupljeni u manjoj meri.

Radnja romana dešava se u bliskoj budućnosti. Koliko se svet koji opisujete brzo menja, kakve promene donosi nekoliko godina današnjem svetu, sa svim njegovim manjkavostima o kojima pišete?

Promene su nikada brže, u gotovo svakom smislu. Kada pogledate moj prvenac iz 2014, a koji je pisan 2012, videćete ogromnu razliku. Kako u mom opisivanju sveta, zrelosti, stilu pisanja, tako i u društvenim događajima. Sve se veoma brzo menja pa društvene nauke danas imaju brdo posla da sve to isprate a još više da koliko toliko tačno predvide ishode.

Koliko su vam iskustva bavljenja psihoterapijom pomogla u stvaranju likova i pisanju ovog romana?

Mnogo. Nikada nisam imao problema da napravim portret bilo kog lika. Odlično razumem i seksualnog zavisnika, političara, predsednike, kriminalce, ratne veterane kao i intelektualce i filozofe. Imam ogromno životno i profesionalno iskustvo a to je veoma važno.

Izjavili ste jednom prilikom da mislite da vaše knjige nisu za široke mase. Zbog čega? Ko su vaši čitaoci?

Imam zaista verne čitaoce koji apsolutno sve prate, čitaju, razumeju i znaju. To su ljudi dobrog i istančanog književnog ukusa, a njih nema mnogo u ukupnoj populaciji. Oduvek sam želeo da budem „andergraund hit” pisac i u tome sam veoma brzo uspeo i zadovoljan sam. Mada, sa svakim romanom, publika se sve više proširuje što vidim po prodaji i honorarima pa sada mogu reći da sam i solidno likvidan. Moji romani će bez sumnje živeti i posle mene, a svakako bih voleo da ih bukvalno svako čita, ali mislim da to u ovoj i ovakvoj zemlji koja je siromašna i mala, to nije realno.

Autor: T.S.
Izvor: Vršačka kula
Foto Zoran Lončarević za RAS