Margaret Atvud o Ursuli K. Legvin: „Jedan od velikana književnosti 20. veka“
Autorka „Sluškinjine priče“ slavi, oprašta se i zahvaljuje cenjenoj spisateljici naučnofantastičnih romana, preminuloj u 88 godini.
Veoma sam tužna što je Ursula K. Legvin umrla. Ne samo da je bila jedan od književnih velikana 20. veka – njene knjige su čitali i voleli mnogi širom sveta, dobila je mnoge i zaslužene nagrade – već su nam njen razum, posvećenost, temperament, humor, mudrost i inteligencija preko potrebni danas.
Veoma sam tužna što je Ursula K. Legvin umrla. Ne samo da je bila jedan od književnih velikana 20. veka – njene knjige su čitali i voleli mnogi širom sveta, dobila je mnoge i zaslužene nagrade – već su nam njen razum, posvećenost, temperament, humor, mudrost i inteligencija preko potrebni danas.
Malo pre njene smrti, čitala sam njenu knjigu „No time to spare“, zbirku pronicljivih, zabavnih, lirskih eseja o svemu i svačemu ‒ od mačaka preko prirode verovanja, do preterane upotrebe reči „fuck“, i do činjenice da je starost zaista za šonje. I dok sam čitala, u svojoj glavi sam vodila dijalog sa njom. Šta ako, govorila sam ja, šta ako napišem članak o tvom romanu iz 1969. godine „Leva ruka tame“? Šta ako kažem da je to knjiga koju je sada vreme sustiglo?
Razmotrimo: planeta Geten je podeljena. U jednom društvu kralj je lud. Zavere i lična neprijateljstva caruju. Jednog dana si u društvu moćnika, drugog si izgnanik. U drugom društvu, vlada despotska birokratija i tajni odbori znaju šta je najbolje za sve. Ako procene da si opasnost za opšte dobro, bićeš proglašen nepoželjnim i proteran u zatvorsku oblast, bez suđenja ili prava na pomilovanje.
„Šta ti misliš Ursula?“, pitala sam je u svojoj glavi. „Da li si išta predvidela?“ „Ne baš“, odgovara ona. To je misaoni eksperiment. Ali opet, to isto je i naše društvo. U svim njenim delima, Legvin je uvek postavljala isto goruće pitanje: u kakvom svetu želimo da živimo? Njen izbor bi bio svet polne jednakosti, rasne jednakosti, svet ekonomske pravde i samouprave, ali to nije u ponudi. Takođe bi uključivao obostrano prijatan seks i dobru hranu: za to već postoje bolje šanse.
Legvin je rođena 1929. godine: dete Velike ekonomske depresije, tinejdžer tokom Drugog svetskog rata, student odmah posle njega, u vremenu koje je delovalo puno duha obnove. Išla je na Redklif, koji je u to vreme bio negde između: bio je deo Harvarda ali ne u potpunosti, ženama je bilo dozvoljeno učešće ali ne i pun pristup. Prolazila bi pored trpezarije u kojoj bi, kako joj je rečeno, muški studenti bacali hranu na svaku žensku osobu koja bi se usudila da tu promoli glavu. (Kasnije kada je postala pisac, pisac naučne fantastike između drugih stvari, muškarci koji su branili to svoje „igralište“ nastavili su sa praksom isključivosti. Bila je svesna toga i nimalo zadovoljna time.)
Posle Redklifa otišla je na postdiplomske studije, učeći francusku i italijansku književnost. Učili su je da misli, kako se tada govorilo, kao muškarac: otvorenog uma, radoznalo, ozbiljno. Ali pošto se udala i napustila studije, društvo ju je, s pravne tačke gledišta, tretiralo kao i sve ostale žene – kao neodgovorne trinaestogodišnjake. Za one koje su učili da su odrasle osobe, to je bilo kao zatvoriti vulkan u limenu konzervu. Upravo ta generacija američkih žena je pokrenula drugi talas feminizma kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je ta limena konzerva eksplodirala. Bilo je to doba kada je Legvin kao pisac bila puna energije.
Ali politička misao i delovanje su bili samo jedno lice ove neverovatno talentovane žene višestranog dela. Trilogija „Zemljomorje“, na primer, nezaboravno je istraživanje odnosa između života i smrti: bez tame nema svetlosti, a smrtnost omogućava živima da postoje. Tama sadrži skrivene i manje prijatne strane nas samih – naše strahove, gordost, našu zavist. Ged, junak romana, mora da se suoči sa svojom senkom pre nego što ga proguta. Tek tada će biti potpun. U tom procesu, mora da se nadmeće sa mudrošću zmajeva: dvosmislenom i neljudskom, ali svejedno mudrošću.
Nedavno, ne mnogo pre nego što je Legvin preminula, pričala sam sa ženom mnogo mlađom od sebe, koja je tugovala zbog gubitka prijatelja. „Pročitaj trilogiju 'Zemljomorje'“, predložila sam. „Pomoći će ti.“ Pročitala je i pomoglo je. Sada ću poslušati sopstveni savet i sresti se sa Ursulom u njenom misaonom eksperimentu, i reći joj: „Živela i zbogom, i hvala ti.“
Vreme je za malo mudrosti zmajeva.
Izvor: theguardian.com
Foto: Jack Liu
Razmotrimo: planeta Geten je podeljena. U jednom društvu kralj je lud. Zavere i lična neprijateljstva caruju. Jednog dana si u društvu moćnika, drugog si izgnanik. U drugom društvu, vlada despotska birokratija i tajni odbori znaju šta je najbolje za sve. Ako procene da si opasnost za opšte dobro, bićeš proglašen nepoželjnim i proteran u zatvorsku oblast, bez suđenja ili prava na pomilovanje.
„Šta ti misliš Ursula?“, pitala sam je u svojoj glavi. „Da li si išta predvidela?“ „Ne baš“, odgovara ona. To je misaoni eksperiment. Ali opet, to isto je i naše društvo. U svim njenim delima, Legvin je uvek postavljala isto goruće pitanje: u kakvom svetu želimo da živimo? Njen izbor bi bio svet polne jednakosti, rasne jednakosti, svet ekonomske pravde i samouprave, ali to nije u ponudi. Takođe bi uključivao obostrano prijatan seks i dobru hranu: za to već postoje bolje šanse.
Legvin je rođena 1929. godine: dete Velike ekonomske depresije, tinejdžer tokom Drugog svetskog rata, student odmah posle njega, u vremenu koje je delovalo puno duha obnove. Išla je na Redklif, koji je u to vreme bio negde između: bio je deo Harvarda ali ne u potpunosti, ženama je bilo dozvoljeno učešće ali ne i pun pristup. Prolazila bi pored trpezarije u kojoj bi, kako joj je rečeno, muški studenti bacali hranu na svaku žensku osobu koja bi se usudila da tu promoli glavu. (Kasnije kada je postala pisac, pisac naučne fantastike između drugih stvari, muškarci koji su branili to svoje „igralište“ nastavili su sa praksom isključivosti. Bila je svesna toga i nimalo zadovoljna time.)
Posle Redklifa otišla je na postdiplomske studije, učeći francusku i italijansku književnost. Učili su je da misli, kako se tada govorilo, kao muškarac: otvorenog uma, radoznalo, ozbiljno. Ali pošto se udala i napustila studije, društvo ju je, s pravne tačke gledišta, tretiralo kao i sve ostale žene – kao neodgovorne trinaestogodišnjake. Za one koje su učili da su odrasle osobe, to je bilo kao zatvoriti vulkan u limenu konzervu. Upravo ta generacija američkih žena je pokrenula drugi talas feminizma kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je ta limena konzerva eksplodirala. Bilo je to doba kada je Legvin kao pisac bila puna energije.
Ali politička misao i delovanje su bili samo jedno lice ove neverovatno talentovane žene višestranog dela. Trilogija „Zemljomorje“, na primer, nezaboravno je istraživanje odnosa između života i smrti: bez tame nema svetlosti, a smrtnost omogućava živima da postoje. Tama sadrži skrivene i manje prijatne strane nas samih – naše strahove, gordost, našu zavist. Ged, junak romana, mora da se suoči sa svojom senkom pre nego što ga proguta. Tek tada će biti potpun. U tom procesu, mora da se nadmeće sa mudrošću zmajeva: dvosmislenom i neljudskom, ali svejedno mudrošću.
Nedavno, ne mnogo pre nego što je Legvin preminula, pričala sam sa ženom mnogo mlađom od sebe, koja je tugovala zbog gubitka prijatelja. „Pročitaj trilogiju 'Zemljomorje'“, predložila sam. „Pomoći će ti.“ Pročitala je i pomoglo je. Sada ću poslušati sopstveni savet i sresti se sa Ursulom u njenom misaonom eksperimentu, i reći joj: „Živela i zbogom, i hvala ti.“
Vreme je za malo mudrosti zmajeva.
Izvor: theguardian.com
Foto: Jack Liu
Autor: Margaret Atvud
