Način na koji Margaret Atvud na stranicama svog distopijskog remek-dela „Sluškinjina priča“ preobražava američku demokratiju u diktaturu već više od tri decenije kod čitalaca izaziva zaprepašćenje i nevericu. I iako totalitarni režim iz njenog romana nema paralelu u stvarnosti, knjiga svoju moć crpi iz neprijatnog predosećanja da je nastanak države nalik Galadu sasvim moguć – dozvolimo li da stvari krenu određenim tokom.

Foto: ActuaLitté / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia Commons

Odgovarajući na pitanja obožavalaca, Atvud je izjavila da se ne slaže sa onima koji „Sluškinjinu priču“ svrstavaju u domen naučne fantastike i da se ona prilikom kategorizovanja knjige radije služi izrazom „spekulativna proza“. Galad nije tek puki plod njene mašte – presedani već postoje. On možda ne odslikava trenutno uređenje Sjedinjenih Država, ali njegova struktura i običaji su slika i prilika određenih aspekata novoengleskog puritanizma iz 17. veka i raznih diktatura koje su kroz istoriju nicale širom sveta.

„Nisam želela da ljudi pomisle da sa mnom nešto nije u redu“, izjavila je Atvud u intervjuu za radio PBS. „Neko me je na Tviteru pitao kako mi sve te stvari padaju na pamet. Moj odgovor je bio: ʼNe padaju na pamet meni, već čovečanstvu. I to već četiri hiljade godina.‘“

Osim istorije, Atvud kaže da je inspiraciju pronašla i u distopijskim romanima poput Orvelove „1984“ i Hakslijevog „Vrlog novog sveta“, koje je rado čitala u mladosti.

„Kada pisce zaintrigira neka književna forma, oni se uvek potajno nadaju da će se jednog dana i sami u njoj oprobati“, nedavno je napisala u jednom eseju. „Sluškinjina priča“ je njen doprinos žanru.

U intervjuu za PBS, autorka pominje i H. Dž. Velsa i „Levu ruku tame“ Ursule le Gvin, „a kada distopijski totalitarizam zađe u domen fantastike, ne možete zaobići Tolkinovog ʼGospodara prstenovaʼ.“ Dodaje i da je pedesetih godina prošlog veka „prosto gutala“ naučnu fantastiku, koja je u to vreme bila neverovatno popularna. „Bila je to era Džona Vindama, era ʼFarenhajta 451ʼ.“

Atvud ističe da je u vreme kada je objavljena „1984“ bila dete i da su joj korice knjige delovale „prljavo i jeftino“. Od Orvelovih dela prvo je pročitala „Životinjsku farmu“, za koju kaže da ju je „prestravila“. „Nisam razumela da se tu zapravo radi o basni o sovjetskoj Rusiji. Bila sam ubeđena da se sve to zaista dešava životinjama i to me je jako potreslo. Kakva užasna priča!“

Od književniih dela koja su u to vreme na nju ostavila snažan utisak Atvud navodi i distopijski roman „Mi“ pisca Jevgenija Zamjatina, koji je dvadesetih godina prošlog veka bio zabranjen u Sovjetskom Savezu. „Zamjatin je predvideo eru Velikog brata i sve ostalo“, kaže ona. „Naročito mi se svidelo to što je pojam ,likvidacija‘ koristio u njegovom doslovnom značenju – napravite jedan pogrešan korak i bićete pretvoreni u tečnost.“

Autor: Džošua Barahas
Izvor: pbs.org
Prevod: Jelena Tanasković