U recenzijama za dela „Novi učenik“ i „Prznica“ imali ste prilike da se upoznate za edicijom „Hogart Šekspir“ koja za cilj ima predstavljanje Šekspirovih drama na savremen način. Najpoznatija kanadska spisateljica Margaret Atvud, za koju verovatno znate po njenom kultnom delu „Sluškinjina priča“, imala je zadatak da na savremen način ponovo ispriča dramu „Bura“. Od svih dela iz ove edicije, „Đavolji Nakot“ dobio je najviše pohvala kritičara a i najveću naklonjenost čitalaca, i to sa dobrim razlogom. Prvo što treba je apsolutno neophodno naglasiti jeste da vam za čitanje ovog dela nije potrebno prethodno znanje o „Buri“  – naravno, Šekspira je uvek poželjno pročitati i pogledati čak i predstave, ali poenta je u tome da je Atvud uradila toliko dobar posao da, ukoliko vas mrzi, ne morate nikada pročitati „Buru“. Ako se pitate zašto, evo i odgovora.

Feliks je jedan ekscentričan ali sjajan umetnički direktor cenjenog pozorišnog festivala. Njegove predstave (uglavnom radi Šekspirove drame) su upečatljive, malo riskantne ali uvek doživljavaju ogroman kritički uspeh. Ipak, Feliks ima jednu manu – kakvo bi delo o Šekspiru bilo da glavni junak nema manu – Feliks je nesmotren i izuzetno lakoveran. On je kreativni direktor koji ne želi da se bavi stvarima kao što je „barenje“ sponzora, finansijama, galama. To prepušta svom saradniku Toniju, koji će ga kao pravi šekspirovski antagonista podmuklo dovesti pred svršen čin i samo mu saopštiti da je odbor rešio da ga ukloni sa trenutne pozicije i da „ne postoji ništa što je mogao da uradi.“ Feliksu postaje jasno da je nasamaren, ali njegove lične stvari već su spakovane i čekaju ga na ivičnjaku, te ne postoji ništa što može da uradi da bi ispravio ovu nepravdu. Gde je ovde „Bura“? U izdaji naravno. Ali prava „Bura“ tek nas očekuje.

Feliks reši da živi povučenim životom i to mu godinama uspešno polazi za rukom, ali zahvaljujući daru i prokletstvu koje je internet, u mogućnosti je da uhodi svog izdajnika i sazna sve o uspesima koje niže gazeći preko leševa. Želja za osvetom raste, ali sve ideje koje mu padnu na pamet su previše „šekspirovske“ i dramatične te ih se brzo i okane. U jednom trenutku, posle devet godina samoizgnanstva, Feliks se prijavljuje za poziciju predavača u programu za opismenjavanje. Kvaka – studenti su mu zatvorenici. U tom trenutku javlja mu se sjajna ideja koja će mu konačno pružiti priliku da se osveti i da možda vrati sve što mu je oduzeto.

Pod pseudonimom počinje da radi sa zatvorenicima, svake sezone obrađujući po jednu dramu. Prvih par puta bile su to drame pune obračuna, mačevanja – drame koje sadrže teme sa kojima zatvorenici mogu da se poistovete. Ovo nisu klasična predavanje, ne – Feliks i njegovi glumci prave predstave i on kao režiser postaje miljenik, a sam program postaje toliko uspešan da čak postoje i liste čekanja. I onda, posle dugog, predugog zatišja, dolazi prava bura kada odluči da će sledeća predstava biti „Bura“. U ovom delu knjige leži spisateljicina genijalnost. Kroz Feliksovo pojašnjenje i razlaganje drame „glumcima“, kako je ne bi samo razumeli već i pristali da je rade, Atvud čitaocu u potpunosti ali na vrlo moderan i ni najmanje monoton način dočarava kompletan zaplet originalne „Bure“, često se koristeći čak i rep stihovima, referencama na savremene filmove i serije. Ovaj deo romana u suštini liči na udžbenik „Interpretacije“ koji smo imali u srednjoj školi, ali da je naš udžbenik bio ovoliko dobro i maštovito napisan, tinejdžeri bi imali daleko bolje ocene i više se koristili ovim udžbenikom, to je sve što ćemo reći.

Naravno, kao što je već obećano, prava bura tek dolazi, i to kada se Toni, nekadašnji prevrtljivac a sada već uspešan političar odluči da sa svojim saradnicima poseti zatvor i pogleda samu predstavu, ne znajući ko stoji iza nje. Da li će Feliksov suludi plan za osvetu da uspe? Hm, hajde samo da kažemo da su mu režisersko iskustvo i godine rada u pozorištu pružile ogromnu količinu mašte, a nije na odmet ni to što ga zatvorenici izuzetno gotive.

Na samom kraju knjige postoji i detaljno objašnjenje zapleta originalne drame, ali verujte, taj deo možete da preskočite – sve će vam biti jasno. Atvud je odradila đavolski dobar posao da savršeno dočara „Buru“, bez klišea pa čak i bez trunke predvidljivosti, što je izuzetno teško učiniti sa pričom koja je već ispričana. Ovaj „reboot“ definitivnu zavređuje pažnju čitalaca, i nećete se ni sekund pokajati ako pročitate ovo delo. Zapravo, vrlo je moguće da ćete preskočiti obrok zbog žarke želje da saznate da li će jadni Feliks uspeti u svojoj zamisli, a to dovoljno govori o tome koliko je „Đavolji nakot“ dinamična knjiga.

Autor: Kadira Fetahović
Izvor: bukmarkic.com