Marčelo: „Nad umetnošću vrlo malo strepim“
Duboko sam ubeđena da će uređaji poput kindla i platforme poput wattpad-a utrti put nekoj novoj literaturi koja će se pre ili kasnije vaspostaviti, a da će knjige ostati između korica. Nisam, dakle, zabrinuta da će nestati. Više me brine šta će se u njima naći. Zato pričam sa Markom Šelićem, čiju sam trilogiju „Malterego“ progutala, preplakala i zapamtila za vjek i vjekova, i sad brojim dane kad će se u rubrici „u pripremi“ pojaviti poslednji nastavak.
Kada pogledamo viziju budućnosti u umetnosti, bilo da je u pitanju književnost, likovna umetnost, muzika, film ili strip vidimo pretežno mrak i apokalipsu. Šta mislite, zašto je to tako?
„…a i svaki će, razma ako je star, potvrditi da je danas onakav isti svet kao što je bio kad se onaj slavan poeta tužio: naši su očevi gori od dedova bili, mi smo od njih, a naša deca jošt gora od nas“, veli Sterija u jednom svom predgovoru, citirajući Horacija. To je onaj svet, onaj život gde je pao i Dis. Kako reče Đorđe Kadijević na jednom mestu u knjizi „Više od istine“: „Mi živimo u jednom beskrajno tuđem svetu u koji smo bačeni. To je ono što prihvatam od Kamija i Sartra.“ Otud mi se mrak i apokalipsa više ukazuju kao večita tema i kolektivna opsesija umetnosti nego kao njena sudbina – nad umetnošću vrlo malo strepim, nje će biti do poslednjeg časa čovečanstva. Nevolja je erozija percepcije, pažnje, interesovanja publike za stvaralaštvo. To je ono što je ugroženo. Rečju, neće umreti umetnost, ali umetnika sasvim pouzdano možete ubiti izgladnjivanjem. To što oni opštu budućnost osećaju crnom, to je otud što im u opisu zanimanja oduvek i stoji da vide dalje i jasnije od drugih, da to upečatljivo dočaraju i da, uprkos tome, budu potpuno bespomoćni pred istorijom. Šire mase doživljavaju umetnost i umetnike kao nesvesno čovečanstva (ili čak kao ludo), dok će ovi zanavek zapravo biti njegov superego, savest.
Kakva je budućnost književnosti? Da li će knjige, pored pojavne forme (sve više elektronskih izdanja, na moju najveću žalost) promeniti i sadržaj? Kako „kratkoća“ komunikacije na koju nas navode društvene mreže utiče na pisanje? Da li ste vi nešto menjali u svom izrazu zbog promena u navikama mlađih čitalaca, koji su oni pretežni konzumenti instant poruka?
Brzina življenja svakako je uticala i na promenu dinamike pripovedanja: savremeni čitalac, moj je utisak, nije izgubio senzibilitet za lepe refleksivne pasaže – naprotiv, on i dalje čita zato što traga za odgovorima o sebi i ljudima generalno, ali vapi za događajnošću neuporedivo više nego ranije. Dostojevski bi danas započeo „Zločin i kaznu“ scenom ubistva, pa bismo tek onda retrospektivno doznali šta je i kako dozrevalo u duši Raskoljnikova – ili bi makar današnji čitalac, sva je prilika, radije čitao takvu verziju priče. Što samo po sebi ne osećam štetnim, sasvim je prirodno da se pristupi pripovedanju menjaju. Imate dobre priče i one koje to nisu, imate dobre pripovedače i one koji to nisu, načini i taktike menjaju se s pulsom epohe i u tome, u rukama lošeg majstora, može biti štete, dok će prsti virtuoza iznedriti lepotu. Ali važno je da autor sam bira sopstveni pristup, u tome, kako kaže Martin, „nema demokratije: ne odlučuju čitaoci kako će delo izgledati“. To je ta igra: pristati na izazov, ne pristati na kompromise. Dakle, u redu, moramo se boriti za pažnju savremenog čitaoca, to će doneti potrebne razlike u odnosu na raniju književnost, ali nećemo zarad toga skretati u banalnost i povlađivanje rđavom ukusu. Dok ovo govorim, sve vreme u vidu imam čitaoce, a ne one koji to nisu. Ne može se pisati za ljude koji tobože toliko žure da reč verovatno skraćuju na vrv, to je van diskusije.
Da se renesansa ponovo dogodi 2020, šta mislite, kako bi izgledala? Koju eru iz prošlosti biste voleli da doživite u budućnosti?
Ne verujem da će to ikada više biti opšti trend. Nasuprot tome, u svakom trenutku dešavaju se malene renesanse ovoga i onoga: recimo, neko se doseti da pravi muziku koja zvuči kao muzika za prve video igre ili da koristi barokne instrumente ili da snima na vrlo malo kanala kao u doba Bitlsa. Neko drugi latiće se starih kamera; sve se više slušalaca vraća gramofonu i pločama; naletećete na stripove koji se boje na retro način kako bi se primakli ondašnjem štimungu i oživeli ga; polaroid kao da nikad nije ni izašao iz mode, a Šekspir se sve vreme parafrazira. Renesansa se pojavljuje kroz eklektiku, autorstvo se danas ostvaruje sintetički kako bi se prema svom vremenu postavilo analitički.
Autor: Vera Aćimović
Izvor: Danas
Kada pogledamo viziju budućnosti u umetnosti, bilo da je u pitanju književnost, likovna umetnost, muzika, film ili strip vidimo pretežno mrak i apokalipsu. Šta mislite, zašto je to tako?
„…a i svaki će, razma ako je star, potvrditi da je danas onakav isti svet kao što je bio kad se onaj slavan poeta tužio: naši su očevi gori od dedova bili, mi smo od njih, a naša deca jošt gora od nas“, veli Sterija u jednom svom predgovoru, citirajući Horacija. To je onaj svet, onaj život gde je pao i Dis. Kako reče Đorđe Kadijević na jednom mestu u knjizi „Više od istine“: „Mi živimo u jednom beskrajno tuđem svetu u koji smo bačeni. To je ono što prihvatam od Kamija i Sartra.“ Otud mi se mrak i apokalipsa više ukazuju kao večita tema i kolektivna opsesija umetnosti nego kao njena sudbina – nad umetnošću vrlo malo strepim, nje će biti do poslednjeg časa čovečanstva. Nevolja je erozija percepcije, pažnje, interesovanja publike za stvaralaštvo. To je ono što je ugroženo. Rečju, neće umreti umetnost, ali umetnika sasvim pouzdano možete ubiti izgladnjivanjem. To što oni opštu budućnost osećaju crnom, to je otud što im u opisu zanimanja oduvek i stoji da vide dalje i jasnije od drugih, da to upečatljivo dočaraju i da, uprkos tome, budu potpuno bespomoćni pred istorijom. Šire mase doživljavaju umetnost i umetnike kao nesvesno čovečanstva (ili čak kao ludo), dok će ovi zanavek zapravo biti njegov superego, savest.
Kakva je budućnost književnosti? Da li će knjige, pored pojavne forme (sve više elektronskih izdanja, na moju najveću žalost) promeniti i sadržaj? Kako „kratkoća“ komunikacije na koju nas navode društvene mreže utiče na pisanje? Da li ste vi nešto menjali u svom izrazu zbog promena u navikama mlađih čitalaca, koji su oni pretežni konzumenti instant poruka?
Brzina življenja svakako je uticala i na promenu dinamike pripovedanja: savremeni čitalac, moj je utisak, nije izgubio senzibilitet za lepe refleksivne pasaže – naprotiv, on i dalje čita zato što traga za odgovorima o sebi i ljudima generalno, ali vapi za događajnošću neuporedivo više nego ranije. Dostojevski bi danas započeo „Zločin i kaznu“ scenom ubistva, pa bismo tek onda retrospektivno doznali šta je i kako dozrevalo u duši Raskoljnikova – ili bi makar današnji čitalac, sva je prilika, radije čitao takvu verziju priče. Što samo po sebi ne osećam štetnim, sasvim je prirodno da se pristupi pripovedanju menjaju. Imate dobre priče i one koje to nisu, imate dobre pripovedače i one koji to nisu, načini i taktike menjaju se s pulsom epohe i u tome, u rukama lošeg majstora, može biti štete, dok će prsti virtuoza iznedriti lepotu. Ali važno je da autor sam bira sopstveni pristup, u tome, kako kaže Martin, „nema demokratije: ne odlučuju čitaoci kako će delo izgledati“. To je ta igra: pristati na izazov, ne pristati na kompromise. Dakle, u redu, moramo se boriti za pažnju savremenog čitaoca, to će doneti potrebne razlike u odnosu na raniju književnost, ali nećemo zarad toga skretati u banalnost i povlađivanje rđavom ukusu. Dok ovo govorim, sve vreme u vidu imam čitaoce, a ne one koji to nisu. Ne može se pisati za ljude koji tobože toliko žure da reč verovatno skraćuju na vrv, to je van diskusije.
Da se renesansa ponovo dogodi 2020, šta mislite, kako bi izgledala? Koju eru iz prošlosti biste voleli da doživite u budućnosti?
Ne verujem da će to ikada više biti opšti trend. Nasuprot tome, u svakom trenutku dešavaju se malene renesanse ovoga i onoga: recimo, neko se doseti da pravi muziku koja zvuči kao muzika za prve video igre ili da koristi barokne instrumente ili da snima na vrlo malo kanala kao u doba Bitlsa. Neko drugi latiće se starih kamera; sve se više slušalaca vraća gramofonu i pločama; naletećete na stripove koji se boje na retro način kako bi se primakli ondašnjem štimungu i oživeli ga; polaroid kao da nikad nije ni izašao iz mode, a Šekspir se sve vreme parafrazira. Renesansa se pojavljuje kroz eklektiku, autorstvo se danas ostvaruje sintetički kako bi se prema svom vremenu postavilo analitički.
Autor: Vera Aćimović
Izvor: Danas
