Iako naslov nesumnjivo aludira na tradicionalizam, roman „Manastir“ Milomira Đukanovića potpuna je suprotnost bilo kakvim tradicijama, jer ne samo što se kroz moderni (tačnije: postmoderni) književni postupak ruši konvencionalno shvatanje radnje, vremena i prostora, nego se i naziv svetilišta izokreće u svoju suprotnost i grotesku.

Ipak, koliko god delovalo čudno, možda i pogrdno, da se jedna kafana, koja je pritom prava pravcata birtija, zove „Manastir“, ipak će nam se i takav izbor imena učiniti prihvatljivim pošto se setimo na koji su način i kakve sve nazive dobijale kultne beogradske kafane.

Mnogo je, međutim, važnije uočiti sličnost između manastira kao formalne i kafane kao neformalne institucije, jer ako su bogomolje nekada bile mesta za sabore i većanja, onda je u novim vremenima takvu ulogu, i to na dostojan način, preuzela jedino – kafana.

Najzad, roman „Manastir“ odličan je dokaz da je stari motiv kafane još uvek nepresušna inspiracija i da za njim bez problema posežu i savremeni pisci, iako se gostionica kao centralno mesto radnje javlja već od samih početaka srpske proze.

Ali, nije samo kafana preuzela ulogu novog svetilišta – ona je to postala širim narodnim masama, dok se državni vrh okrenuo hramovima koje je sâm zamislio i izgradio u čast sopstvene slave, pa je stoga Đukanovićev roman zasnovan na kontrastu koji može na prvi pogled delovati nesimetrično – ali, samo na prvi pogled.

Uzevši jednu novobeogradsku birtiju i svima prepoznatljivu zgradu Doma Narodne skupštine kao primere novih svetinja, Đukanović je i čitaoce doveo u nedoumicu da se zapitaju koja je od dveju institucija danas značajnija: ona neformalna ili ona formalna.

Kafane sigurno nisu zanemarljiva konkurencija zvaničnoj skupštini, a možda su joj najjača konkurencija upravo neugledne i zadimljene birtije, jer se kroz gust dim tih neformalnih svetilišta provlače raznorazne mudrosti koje često zaslužuju da budu stavljene u riznicu, mada uglavnom nestanu u magli kojom je bircuz ispunjen.

Od filozofsko-političkih rasprava do masovnih tuča, a uvek puna gostiju koji se prepoznaju po slikovitim nadimcima, kafana je sama za sebe jedan mikrokosmos kroz čiju se prizmu sve gleda na drugačiji način, često sa jakom ironijom, ali zato iskreno i necenzurisano, a to je možda i jedino mesto gde se može pobeći od kuće – jer ne treba zaboraviti da kuća ionako služi da se u nju ode ako u blizini nema nijedne kafane.

Iako se kao glavni lik „Manastira“ ističe fotograf Anastas Jovanović (zamišljen kao potomak istoimenog prvog srpskog fotografa), ovo ipak nije roman o jednom liku, nego o celom jednom podneblju i celoj jednoj epohi, s tim što se sasvim slobodno odlazi i u druge epohe i druge prostore, čime se ruše svi mogući šabloni, a sâm roman približava magijskom realizmu, ponekad i nadrealizmu, dok posebnu draž pružaju lascivne opaske koje u vidu grafita krase beogradske fasade.

I pored svega toga, „Manastir“ je u suštini realistična priča o Beogradu tokom poslednje decenije XX stoleća, tim pre što je ovaj grad tada zaista bio svedok neizbrojivih događaja za koje se ranije mislilo da su mogući jedino u nadrealizmu, no videlo se da nisu tako nemogući ako se đubre lepi na đubre kao poštanska marka na pismo i ako se bitange drže jedan drugoga dok se časni ljudi drže jedino svoje reči.

Kakvu će sudbinu doživeti jedno i drugo svetilište i da li će novi hramovi doneti više sreće ili nesreće svojim stvaraocima i poštovaocima – o tome nas pisac detaljno informiše na samom kraju romana, gde u vidu enciklopedijskih članaka iznosi biografije svojih junaka, tako da celu priču možemo sagledati iz tri ugla: najpre iz ugla zadimljene kafane, potom iz ugla monumentalnog hrama vlasti, a na kraju iz ugla životopisâ samih likova – pa će nam tada lakše biti da između novih bogomolja procenimo kojoj smo privrženiji.

Autor: Dušan Milijić