„Malo mržnje“ i mnogo neizvesnosti
Nakon čitanja „Prvog zakona“ nisam bio preterani ljubitelj Aberkrombija, a vidljivu promenu raspoloženja prema piscu donele su pročitane tri „samostalne“ knjige koje prethode ovoj („Osveta“, „Junaci“ i „Krvava zemlja“). Sa zadovoljstvom mogu da kažem da se uzlazni trend nastavio i ovde, premda ona predstavlja novo doba i nove likove.
„Malo mržnje“ je prva knjiga trilogije Doba ludosti, a dešava se nešto manje od trideset godina nakon završetka „Poslednjeg argumenta kraljeva“, u izmaštanoj verziji industrijske revolucije. Prati decu (anti)junaka prve trilogije, i moram priznati da nije bilo nimalo teško upustiti se u stare obrasce, gde „volimo da mrzimo“ protagoniste, istovremeno saosećajući sa „običnim“ ljudima koji uglavnom posluže kao topovsko meso. Ona nekolicina „dobrih“ ljudi biva iskvarena, iskrivljena i osakaćena kako bi se uklopila u mehanizam imperijalne mašinerije kojom upravljaju misteriozne zakulisne figure. Dakle, sve što se može očekivati od ovog pisca.
Karakterizacija je bolja nego ikad pre, što je samo po sebi velika hvala kad se uzmu u obzir genijalno napisani Glokta, Kol Tres i ekipa iz prethodnih romana. Svi su deca svojih roditelja, da tako kažem, ali u smislu rasprave „priroda protiv vaspitanja“. Aberkrombi nesumnjivo staje na stranu vaspitanja, no o tome će biti nešto više reči kada pročitam „Iz čista mira“.
Priča je zadovoljavajuće samoodrživa, iako se knjiga završava neizvesnošću koja će vas navesti na grickanje noktiju čekajući nastavak. Ako nešto može da joj se zameri, to je malo sporiji početak u kojem nas autor privikava na sve promene, kojih ima pregršt (toliko ih je bilo da sam pročitao samostalne knjige zbog konteksta, iako sam planirao da ih preskočim). Pored svega toga, građenje sveta i dalje nije ključno, niti je u bilo kom trenutku fokus priče, te nećete patiti zbog ekspozicije i poglavlja punih teško svarljivih informacija kao što je često slučaj u epskoj fantastici.
Ako ste već čitali Abekrombija, znate šta da očekujete, samo odvrnuto na 11. Ako niste, svakako preporučujem da se prvo latite „Prvog zakona“.
Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com
„Malo mržnje“ je prva knjiga trilogije Doba ludosti, a dešava se nešto manje od trideset godina nakon završetka „Poslednjeg argumenta kraljeva“, u izmaštanoj verziji industrijske revolucije. Prati decu (anti)junaka prve trilogije, i moram priznati da nije bilo nimalo teško upustiti se u stare obrasce, gde „volimo da mrzimo“ protagoniste, istovremeno saosećajući sa „običnim“ ljudima koji uglavnom posluže kao topovsko meso. Ona nekolicina „dobrih“ ljudi biva iskvarena, iskrivljena i osakaćena kako bi se uklopila u mehanizam imperijalne mašinerije kojom upravljaju misteriozne zakulisne figure. Dakle, sve što se može očekivati od ovog pisca.
Karakterizacija je bolja nego ikad pre, što je samo po sebi velika hvala kad se uzmu u obzir genijalno napisani Glokta, Kol Tres i ekipa iz prethodnih romana. Svi su deca svojih roditelja, da tako kažem, ali u smislu rasprave „priroda protiv vaspitanja“. Aberkrombi nesumnjivo staje na stranu vaspitanja, no o tome će biti nešto više reči kada pročitam „Iz čista mira“.
Priča je zadovoljavajuće samoodrživa, iako se knjiga završava neizvesnošću koja će vas navesti na grickanje noktiju čekajući nastavak. Ako nešto može da joj se zameri, to je malo sporiji početak u kojem nas autor privikava na sve promene, kojih ima pregršt (toliko ih je bilo da sam pročitao samostalne knjige zbog konteksta, iako sam planirao da ih preskočim). Pored svega toga, građenje sveta i dalje nije ključno, niti je u bilo kom trenutku fokus priče, te nećete patiti zbog ekspozicije i poglavlja punih teško svarljivih informacija kao što je često slučaj u epskoj fantastici.
Ako ste već čitali Abekrombija, znate šta da očekujete, samo odvrnuto na 11. Ako niste, svakako preporučujem da se prvo latite „Prvog zakona“.
Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com
