Roman „Male žene“, za čiju je priču autorka Luiza Mej Olkot inspiraciju pronašla u životu vlastite porodice, postao je hit od trenutka kada se našao u knjižarama i danas se smatra klasikom svetske književnosti. Ali kakva je bila sudbina kasnijih romana o životu sestara Marč?

Posle „Malih žena“ (prvi tom objavljen je 1868, a drugi, pod naslovom „Dobre supruge“, 1869. godine), Olkot je objavila još dve knjige: „Male ljude“ i „Džoine dečake“. Radnja „Malih ljudi“ smeštena je u školu koju Džo Marč osniva sa svojim suprugom profesorom Berom i prati živote njihovih dvanaest učenika. A „Džoini dečaci“, treća i poslednja knjiga, vraća nas u školu kada su svi dečaci već odrasli ljudi, a Džo ima uspešnu književnu karijeru.

Prema mišljenju većine čitalaca, „Mali ljudi“ su izneverili feminističku ideologiju koja je „Male žene“ učinila toliko popularnim. Olkot se nikada nije udavala, ali je znala da čitaoci „Malih žena“ neće biti zainteresovani za sredovečnu neudatu ženu bez dece. U početku je planirala da Džo ostane neudata i da, kao i ona, nastavi da se bavi pisanjem, ali kada se prvi tom knjige završio udajom Meg Marč, Olkot je bila zasuta pismima obožavalaca koji su zahtevali da se Džo uda za Lorija.

Na stranicama svog dnevnika više puta je izražavala frustraciju zbog nedostatka ambicije kod mladih čitateljki „koje pitaju za koga će se udati male žene. Kao da je to jedini mogući ishod i svrha života svake žene.“ Ali čitaoci nisu bili jedini kojima se nije dopala ideja da Džo Marč ostane usedelica; izdavač Tomas Najls je insistirao na tome da Olkot život svojih likova razdvoji od sopstvenog i pronađe muža za Džo. Obožavaocima je takođe bilo teško da prihvate da njena junakinja više nije tinejdžerka. U autorkinom dnevniku iz tog perioda može se pročitati i konstatacija da veliki broj čitalaca veruje da Džo još uvek ima osamnaest godina, iako je ona već zašla u tridesete i, po njenom mišljenju, više nije za udaju.

U pokušaju da udovolji obožavaocima i izdavaču, Olkot je na kraju odlučila da u „Malim ljudima“ predstavi Džo Marč kao srećno udatu majku dvoje i usvojiteljku osamnaestoro dece, ali joj je oduzela karijeru. Nekada nezavisne sestre Marč u „Malim ljudima“ konačno prihvataju ulogu „dobrih supruga“ iz prvog romana – običnih pasivnih posmatrača, podređenih muškarcima u svom životu. U jednom trenutku u „Malim ljudima“, Lori moli Džo i profesora Bera da preuzmu na sebe staranje o dečaku koga im je poslao i nadmeno predlaže: „Ti leči njegovo preopterećeno telo, Fric [njen muž] nek pomogne njegovom zapuštenom duhu.“ Džo je bila na putu da postane pisac! U supruga se zaljubila dok su raspravljali o transcendentalizmu! Nije ni čudo što se većina čitalaca zapanji kada počne da čita ovaj roman: snovi Džo Marč pred njihovim očima padaju u vodu.

Ali zašto je Olkot odlučila da marginalizuje sestre Marč? Odgovor se može pronaći u profesionalnom iskustvu njene majke i teorijama o obrazovanju njenog oca. Luizina majka Mej Olkot bila je inspiracija za lik gospođe Marč u „Malim ženama“. Bila je jedna od prvih profesionalnih socijalnih radnika u Bostonu i ozbiljno se angažovala na pomaganju siromašnima. I ona i njen suprug verovali su da je sreća rezultat odricanja od sopstvenih želja, ali kada je došlo vreme da njihova ćerka ovu filozofiju praktično primeni u „Malim ženama“, uticaj i način razmišljanja gospođe Olkot bili su presudni. Kada je pak došlo vreme da napiše „Male ljude“, Luiza je shvatila da joj vlastita iskustva neće biti dovoljna i zato se okrenula svom ocu Ejmosu Bronsonu Olkotu.

Zbog specifičnih stavova o obrazovanju, Bronsonu Olkotu nikako nije polazilo za rukom da sačuva posao u zvaničnim obrazovnim institucijama i zato se godinama sa porodicom selio iz grada u grad, osnivajući sopstvene škole uz finansijsku pomoć bogatih rođaka i prijatelja. Verovao je da su deca i odrasli jednaki, što je u to vreme smatrano krajnje radikalnom idejom, i da njihov emocionalni, fizički i duhovni razvoj zaslužuju podjednaku pažnju. Mnogi čitaoci i komentatori su od samog početka ukazivali na iznenađujući nedostatak duhovnosti u „Malim ženama“ – porodica Marč nikada ne posećuje crkvu, Meg se udaje u vrtu porodične kuće. Ovo neinsistiranje na religiji bilo je tipično za Bronsonovu filozofiju i predstavljalo je jedan od glavnih uzroka neuspeha njegovih škola. Roditelji u Masačusetsu bili su zaprepašćeni saznanjem da njihova deca, umesto dogme, u Bronsonovoj školi uče kako da diskutuju o teološkim temama. Autor Džon Mateson u svojoj biografiji Luize i Bronsona Olkota piše da „ideje o obrazovanju u 'Malim ljudima' potiču isključivo od Bronsona“. Olkotova filozofija i potreba da sprovede u delo svoje teorije često su dovodile u pitanje opstanak njegove porodice. Taj sukob ideala i stvarnosti do izražaja dolazi u „Malim ljudima“, gde je Luiza veoma uspešno prikazala školu o kakvoj je Bronson oduvek sanjao. Kasnije je o „Malim ljudima“ govorila kao o „detinjastom pokušaju zahvalne ćerke da oda počast mudrim i prelepim idejama svoga oca“.

Na žalost obožavalaca „Malih žena“, odlukom da se udalji od sopstvene stvarnosti i stupi u neopipljivi svet očevih neostvarenih ambicija Olkot je učinila medveđu uslugu sestrama Marč. Samostalne i samouverene devojke iz prve knjige su u „Malim ljudima“ postale uplašene odrasle žene. Luiza Mej Olkot svoj književni uspeh duguje uspesima svojih roditelja; bliskost sa junakinjama „Malih žena“ osetile su generacije mladih žena, ali njen pokušaj da isti efekat postigne „Malim ljudima“ završio je drugačije.

Autor: Bjula Mod Divejni
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković