„Male žene“ i dalje haraju: Ljubitelji ovog romana salve 150 godina od prvog objavljivanja
Ponekad čitanje knjige koju ste mnogo voleli u detinjstvu može teško da padne. Niste više ista osoba, a ni knjiga ne deluje isto.
Ali „Male žene“, knjiga koja je neporecivo oblikovala mnoge od nas, može da zauzima mesto u posebnoj kategoriji. Prošlo je 150 godina od prvog objavljivanja ovog romana, pa je to savršena prilika da se njime ponovo pozabavimo.
Širom Amerike se održavaju izložbe, konferencije i predavanja na temu „Malih žena“. Izdavačka kuća Penguin Classics je nedavno objavila zanimljivo izdanje sa predgovorom čuvene Peti Smit, koja je jedna od najvatrenijih obožavalaca ovog književnog klasika.
Takođe, snima se nova filmska adaptacija pod režiserskom palicom Grete Gervig u kojoj će glavne uloge tumačiti Ema Votson, Meril Strip, Timoti Šalame, Serša Ronen i Lora Dern, dok nas je prošle godine obradovao televizijski mini-serijal u produkciji BBC-a. Nije da knjiga nije već doživela brojne adaptacije. Glumice koje su imale priliku da na platnu ožive glavnu junakinju Džo Marč, u različitim filmskim interpretacijama, uključuju Ketrin Hepbern, Džun Alison i Vinonu Rajder.
Dokle god ima ljubitelja „Malih žena“, biće i onih koji uživaju u tome da ispolje svoju ljubav prema ovom romanu. U julu ove godine, mala grupa akademika, stručnjaka i entuzijasta okupila se na mestu koje je poznatije kao Louisa May Alcott’s Orchard House (Kuća Orčard; Kuća sa voćnjakom Luize Mej Olkot), nedaleko od centra Konkorda u državi Masačusets. U ovoj trošnoj ali otmenoj kući Olkotova je živela sa svojom porodicom u periodu od 1858. do 1877. godine, gde je i napisala „Male žene“.
Roman „Male žene“ je postigao nešto veoma neuobičajeno za to doba: momentalno je postao hit a nakon toga i klasik. Bio je naširoko popularan od trenutka objavljivanja, tada iz dva dela, počevši 1868. godine. (Drugi deo, „Dobre supruge“, u kojem se nerazjašnjeni bračni statusi sestara Marč iz prvog dela rasvetljavaju, napisan je kao odgovor na uspeh koji je prvi deo, „Male žene“, postigao. Svetlost dana je ugledao godinu dana kasnije i zapanjio čitaoce koji su preferirali samački status i samostalnost koji su krasili lik Džo.)
Knjiga je, na svoj način, bila revolucionarna.
„U to vreme, roman 'Male žene' je bila najrealističnija knjiga o ženama do tada napisana“, izjavila je En Bojd Riju, profesorka Univerziteta u Nju Orleansu, autorka nedavno objavljenog kritičkog i biografskog osvrta na roman „Meg, Džo, Bet i Ejmi: Priča o Malim ženama i zašto je još uvek bitna“ (Meg, Jo, Beth and Amy: The Story of Little Women and Why it Still Matter).
Održavši javno predavanje u Kući Orčard, Rijuova je nastavila da razrađuje svoja zapažanja tokom doručka u lokalnom prenoćištu. „Ti likovi su stvarni, puni mana, kojima funkcija nije da budu primer moralnosti, već ljudi sa kojima čitaoci mogu da se poistovete“, rekla je.
„Pre pojave 'Malih žena', književna scena namenjena mladoj čitalačkoj publici ogledala se u propovedima u kojima su se plemenitost i vrline nagrađivale a rđavost kažnjavala. Likovi devojaka su naročito bili prikazani kao tek nešto više od suvoparnog zbira moralnih osobina, kao pijuni u uzvišenim alegorijama autora.“
Četiri sestre Marč su prikazane izrazito ljudski – kao osobe koje se trude da čine dobro ali koje upadaju u neprilike koje su izazvane njihovim specifičnim karakternim manama: Džo svojom ohološću, Meg sujetom i Ejmi površnošću. (Bet nema mane, osim ako ne računate patološko i ljigavo samoodricanje.)
Knjiga je, naročito kroz lik Džo – samostalne, nekonvencionalne, nadmene, prezrive, nestrpljive, predane pisanju i ponosne činjenicom da na tome može da zarađuje – poslužila kao inspiracija i uzor. Džo je oduvek ostavljala snažan utisak na muškarače, buntovnice i slobodoumne žene, zbog strasti prema kreativnom izražavanju čime je pružala budućim spisateljicama uvid u to kako mogu da funkcionišu u svetu.
Džo zauzima posebno mesto u srcima većine čitalaca. „Ja sam Džo Marč“, napisala je jednom Barbara Kingsolver. Nora Efron i njena sestra Dilija su izjavile isto. („Tehnički“, Dilija je ta koja je rekla da, kad se svedu računi, ona više podseća na Džo nego Nora.)
Najbolje prijateljice iz serijala Napuljski kvartet Elene Ferante, čija radnja je smeštena u Napulj pedesetih godina prošlog veka, opsednute su „Malim ženama“. Erika Džong; Stefani Majer, autorka serijala Sumrak; En Lamot; Suzan Čiver; Dž. K. Rouling; Enid Blajton; Karson Makalers; Ejmi Blum; Ana Kvindlen – sve su govorile o uticaju ove knjige na njihove živote i pisanje.
„Roman 'Male žene' je prvi bacio pogled na život žene koji je određen talentom i njenim sklonostima, a ne čisto stupanjem u brak“, pisala je Ana Kvindlen. Glorija Stajnem je izjavila da joj je pružao utehu i podstrek u teškim trenucima detinjstva. „Ejmi, Bet, Meg i Džo – zbog koje sam najverovatnije postala pisac – bile su moja porodica i moji prijatelji“, rekla je.
Što se mene tiče, ja sam knjigu čitala iznova i iznova kao devojčica, toliko često da su mi se likovi katkad činili kao akteri mog života. Nekoliko scena mi se duboko urezalo u pamćenje, tamo gde čuvam najistaknutije fragmente iz moje biblioteke pročitanih knjiga.
Prvi je kada tanana Bet, treća po starosti od sestara Marč, napokon, nakon duge i nejasne bolesti, umire tako lepo i spokojno da su se njeni najmiliji „osmehnuli kroz suze i zahvalili Bogu što je njihovoj Bet napokon dobro.“ Ta scena me je oduvek živcirala, što verovatno ima veze sa mojim grubim i nemilosrdnim karakterom.
A drugi je, naravno, trenutak kada knjiga prestaje da bude pronicljiv, dalekovid, zabavan i revnostan portret četiri sestre iz Nove Engleske 19. veka, već postaje tragična priča o osujećenoj ljubavi: kada Lori, bogat, duhovit, zgodan, privržen, strastven momak iz susedstva (da li sam pomenula bogat?) zaprosi Džo, a Džo ga iz nekog izopačenog i neshvatljivog razloga odbija.
To se dešava negde na sredini romana i ostavlja utisak kao da je neko pokupio sve poslastice sa stola ostavivši vam bajat hleb i ustajalu vodu. Rasplakala sam se kada sam je prvi put čitala, a dalje čitajući sam još više suza lila, kada Džo završi u braku sa čudakom od profesora – Berom, koji niti je zgodan, niti bogat, a ni približno zabavan kao Lori.
To je izazvalo traumu zbog koje sam jedva nastavila sa čitanjem, a moglo je da se desi i da ne završim knjigu do kraja. Međutim, ponovno čitanje se ispostavilo znatno većim uživanjem i otkrovenjem. „Male žene“ su delovale zabavnije, dijalozi i zapažanja drastično suptilniji, osećaj razonode bitno razvijeniji nego što mi je ostalo u sećanju. Kao starija umem više da cenim način na koji Olkotova gradi zaplet, diktira tempo i piše.
Ono što danas znamo o autorkinoj ambivalentnosti u vezi sa njenim statusom žene, baca novi pogled na ovaj roman. Mnogi njeni prijatelji i poznanici su kasnije pisali o tome „koliko se ponašala i želela da bude dečak“ – očito, dosta slično kao Džo, piše Rijuova.
Džoina jasna i iskrena želja da živi kao momak, ponaša se i priča kao momak, deluje drugačije iz ugla 21. veka, imajući u vidu bolje razumevanje rodnog identiteta. Tako da se njen brak sa profesorom Berom, više nego ranije, čini kao sudbina koju su diktirali književno tržište i društvene norme, pre nego kao autorkin lični afinitet.
Sama Olkotova se nikada nije udavala. I bila je izričita što se te teme tiče.
„Radije ću biti usedelica koja ima slobodu i sama veslati u svom kanuu“, zapisala je.
Knjige se direktno obraćaju čitaocima, i naravno da će svaka reakcija biti osobena. Za Dajen Djurej, članicu udruženja obožavatelja Olkotove iz Konkorda, roman „Male žene“ je imao jedan od najvećih uticaja.
„Kada sam imala osam godina, želela sam da budem Džo, a takođe sam želela da se bavim politikom i da uđem u vladu“, rekla je Djurejeva, koja je upravo to postigla (osigurala posao u vladama država Ohajo i Njujork) pre nego što je postala profesor na državnom fakultetu. (Sada je u penziji ali nastavlja svoj rad predavanjima koje drži starijim građanima. Nije joj dosadilo da govori o „Malim ženama“.)
Sada ima 65 godina, a knjiga je u njoj probudila plamen koji i dalje tinja. „I dalje sam Džo“, rekla je.
Autor: Sara Lajl
Izvor: nytimes.com
Prevod: Aleksandra Branković
Ali „Male žene“, knjiga koja je neporecivo oblikovala mnoge od nas, može da zauzima mesto u posebnoj kategoriji. Prošlo je 150 godina od prvog objavljivanja ovog romana, pa je to savršena prilika da se njime ponovo pozabavimo.
Širom Amerike se održavaju izložbe, konferencije i predavanja na temu „Malih žena“. Izdavačka kuća Penguin Classics je nedavno objavila zanimljivo izdanje sa predgovorom čuvene Peti Smit, koja je jedna od najvatrenijih obožavalaca ovog književnog klasika.
Takođe, snima se nova filmska adaptacija pod režiserskom palicom Grete Gervig u kojoj će glavne uloge tumačiti Ema Votson, Meril Strip, Timoti Šalame, Serša Ronen i Lora Dern, dok nas je prošle godine obradovao televizijski mini-serijal u produkciji BBC-a. Nije da knjiga nije već doživela brojne adaptacije. Glumice koje su imale priliku da na platnu ožive glavnu junakinju Džo Marč, u različitim filmskim interpretacijama, uključuju Ketrin Hepbern, Džun Alison i Vinonu Rajder.
Dokle god ima ljubitelja „Malih žena“, biće i onih koji uživaju u tome da ispolje svoju ljubav prema ovom romanu. U julu ove godine, mala grupa akademika, stručnjaka i entuzijasta okupila se na mestu koje je poznatije kao Louisa May Alcott’s Orchard House (Kuća Orčard; Kuća sa voćnjakom Luize Mej Olkot), nedaleko od centra Konkorda u državi Masačusets. U ovoj trošnoj ali otmenoj kući Olkotova je živela sa svojom porodicom u periodu od 1858. do 1877. godine, gde je i napisala „Male žene“.
Roman „Male žene“ je postigao nešto veoma neuobičajeno za to doba: momentalno je postao hit a nakon toga i klasik. Bio je naširoko popularan od trenutka objavljivanja, tada iz dva dela, počevši 1868. godine. (Drugi deo, „Dobre supruge“, u kojem se nerazjašnjeni bračni statusi sestara Marč iz prvog dela rasvetljavaju, napisan je kao odgovor na uspeh koji je prvi deo, „Male žene“, postigao. Svetlost dana je ugledao godinu dana kasnije i zapanjio čitaoce koji su preferirali samački status i samostalnost koji su krasili lik Džo.)
Knjiga je, na svoj način, bila revolucionarna.
„U to vreme, roman 'Male žene' je bila najrealističnija knjiga o ženama do tada napisana“, izjavila je En Bojd Riju, profesorka Univerziteta u Nju Orleansu, autorka nedavno objavljenog kritičkog i biografskog osvrta na roman „Meg, Džo, Bet i Ejmi: Priča o Malim ženama i zašto je još uvek bitna“ (Meg, Jo, Beth and Amy: The Story of Little Women and Why it Still Matter).
Održavši javno predavanje u Kući Orčard, Rijuova je nastavila da razrađuje svoja zapažanja tokom doručka u lokalnom prenoćištu. „Ti likovi su stvarni, puni mana, kojima funkcija nije da budu primer moralnosti, već ljudi sa kojima čitaoci mogu da se poistovete“, rekla je.
„Pre pojave 'Malih žena', književna scena namenjena mladoj čitalačkoj publici ogledala se u propovedima u kojima su se plemenitost i vrline nagrađivale a rđavost kažnjavala. Likovi devojaka su naročito bili prikazani kao tek nešto više od suvoparnog zbira moralnih osobina, kao pijuni u uzvišenim alegorijama autora.“
Četiri sestre Marč su prikazane izrazito ljudski – kao osobe koje se trude da čine dobro ali koje upadaju u neprilike koje su izazvane njihovim specifičnim karakternim manama: Džo svojom ohološću, Meg sujetom i Ejmi površnošću. (Bet nema mane, osim ako ne računate patološko i ljigavo samoodricanje.)
Knjiga je, naročito kroz lik Džo – samostalne, nekonvencionalne, nadmene, prezrive, nestrpljive, predane pisanju i ponosne činjenicom da na tome može da zarađuje – poslužila kao inspiracija i uzor. Džo je oduvek ostavljala snažan utisak na muškarače, buntovnice i slobodoumne žene, zbog strasti prema kreativnom izražavanju čime je pružala budućim spisateljicama uvid u to kako mogu da funkcionišu u svetu.
Džo zauzima posebno mesto u srcima većine čitalaca. „Ja sam Džo Marč“, napisala je jednom Barbara Kingsolver. Nora Efron i njena sestra Dilija su izjavile isto. („Tehnički“, Dilija je ta koja je rekla da, kad se svedu računi, ona više podseća na Džo nego Nora.)
Najbolje prijateljice iz serijala Napuljski kvartet Elene Ferante, čija radnja je smeštena u Napulj pedesetih godina prošlog veka, opsednute su „Malim ženama“. Erika Džong; Stefani Majer, autorka serijala Sumrak; En Lamot; Suzan Čiver; Dž. K. Rouling; Enid Blajton; Karson Makalers; Ejmi Blum; Ana Kvindlen – sve su govorile o uticaju ove knjige na njihove živote i pisanje.
„Roman 'Male žene' je prvi bacio pogled na život žene koji je određen talentom i njenim sklonostima, a ne čisto stupanjem u brak“, pisala je Ana Kvindlen. Glorija Stajnem je izjavila da joj je pružao utehu i podstrek u teškim trenucima detinjstva. „Ejmi, Bet, Meg i Džo – zbog koje sam najverovatnije postala pisac – bile su moja porodica i moji prijatelji“, rekla je.
Što se mene tiče, ja sam knjigu čitala iznova i iznova kao devojčica, toliko često da su mi se likovi katkad činili kao akteri mog života. Nekoliko scena mi se duboko urezalo u pamćenje, tamo gde čuvam najistaknutije fragmente iz moje biblioteke pročitanih knjiga.
Prvi je kada tanana Bet, treća po starosti od sestara Marč, napokon, nakon duge i nejasne bolesti, umire tako lepo i spokojno da su se njeni najmiliji „osmehnuli kroz suze i zahvalili Bogu što je njihovoj Bet napokon dobro.“ Ta scena me je oduvek živcirala, što verovatno ima veze sa mojim grubim i nemilosrdnim karakterom.
A drugi je, naravno, trenutak kada knjiga prestaje da bude pronicljiv, dalekovid, zabavan i revnostan portret četiri sestre iz Nove Engleske 19. veka, već postaje tragična priča o osujećenoj ljubavi: kada Lori, bogat, duhovit, zgodan, privržen, strastven momak iz susedstva (da li sam pomenula bogat?) zaprosi Džo, a Džo ga iz nekog izopačenog i neshvatljivog razloga odbija.
To se dešava negde na sredini romana i ostavlja utisak kao da je neko pokupio sve poslastice sa stola ostavivši vam bajat hleb i ustajalu vodu. Rasplakala sam se kada sam je prvi put čitala, a dalje čitajući sam još više suza lila, kada Džo završi u braku sa čudakom od profesora – Berom, koji niti je zgodan, niti bogat, a ni približno zabavan kao Lori.
To je izazvalo traumu zbog koje sam jedva nastavila sa čitanjem, a moglo je da se desi i da ne završim knjigu do kraja. Međutim, ponovno čitanje se ispostavilo znatno većim uživanjem i otkrovenjem. „Male žene“ su delovale zabavnije, dijalozi i zapažanja drastično suptilniji, osećaj razonode bitno razvijeniji nego što mi je ostalo u sećanju. Kao starija umem više da cenim način na koji Olkotova gradi zaplet, diktira tempo i piše.
Ono što danas znamo o autorkinoj ambivalentnosti u vezi sa njenim statusom žene, baca novi pogled na ovaj roman. Mnogi njeni prijatelji i poznanici su kasnije pisali o tome „koliko se ponašala i želela da bude dečak“ – očito, dosta slično kao Džo, piše Rijuova.
Džoina jasna i iskrena želja da živi kao momak, ponaša se i priča kao momak, deluje drugačije iz ugla 21. veka, imajući u vidu bolje razumevanje rodnog identiteta. Tako da se njen brak sa profesorom Berom, više nego ranije, čini kao sudbina koju su diktirali književno tržište i društvene norme, pre nego kao autorkin lični afinitet.
Sama Olkotova se nikada nije udavala. I bila je izričita što se te teme tiče.
„Radije ću biti usedelica koja ima slobodu i sama veslati u svom kanuu“, zapisala je.
Knjige se direktno obraćaju čitaocima, i naravno da će svaka reakcija biti osobena. Za Dajen Djurej, članicu udruženja obožavatelja Olkotove iz Konkorda, roman „Male žene“ je imao jedan od najvećih uticaja.
„Kada sam imala osam godina, želela sam da budem Džo, a takođe sam želela da se bavim politikom i da uđem u vladu“, rekla je Djurejeva, koja je upravo to postigla (osigurala posao u vladama država Ohajo i Njujork) pre nego što je postala profesor na državnom fakultetu. (Sada je u penziji ali nastavlja svoj rad predavanjima koje drži starijim građanima. Nije joj dosadilo da govori o „Malim ženama“.)
Sada ima 65 godina, a knjiga je u njoj probudila plamen koji i dalje tinja. „I dalje sam Džo“, rekla je.
Autor: Sara Lajl
Izvor: nytimes.com
Prevod: Aleksandra Branković
