„Male uspomene“ – autor Žoze Saramago
Portugalski dobitnik Nobelove nagrade Žoze Saramago je napisao da ukoliko čitate njegove posvete, odmah znate o čemu je knjiga. Kao posveta u knjizi „Male uspomene“ je rečenica preuzeta iz „Knjige pouka“ – „Neka te uvek vodi ono dete koje si nekada bio“. Sećanja nisu samo mala i neposredna, već kratke epizode u kojima osećate da učestvujete, a ne samo da su vam predočene, ispričane sa neposrednošću dečjeg pogleda na svet, drugačije od onoga kako bi ih predstavila odrasla osoba.
Rečima samog Saramaga, „ta davna vremena, u našim detinjstvima, vreme smo doživljavali kao nešto sastavljeno od određene vrste sati, onih sporih, lenjih, beskrajnih.“ Ovakav utisak o vremenu je posledica kako ruralne sredine, tako i činjenice da si dete. Saramago je detinjstvo provodio delimično u porodičnom domu u Lisabonu (koji je često menjao adresu) i kod bake i dede u selu Azinjaga. Tamo je uvek bio blatnjav pod; vrata otključana, a prozora nije ni bilo; oštećen balkon; kokoške i prasići – kržljavce su u hladnim noćima uzimali u krevet da prežive – koji zalutaju unutra iz dvorišta.
Siromaštvo je sveprisutno, ali to, na neki čudan način, nije važno. Na selu su se jela jaja (stalno), kuvano korenje na obodima grada; leti su ćebad nošena u zalagaonicu, da bi u zimu bila vraćana; voda je istakana iz cevi pre nego što bi potrošnja mogla da se izmeri, a službenik vodovoda je okretao glavu na drugu stranu; odeća za posebne prilike se poklanjala ili pozajmljivala. Iako je madi Žoze imao priliku da upozna ponekog bogatog – bio je bar jedan imućan dečak u školi koji ga je ciljano izabrao za prjatelja – on tvrdi da je i tad bio „obično“ dete, kao što je sad čovek iz naroda.
Pored priča o ljudima iz familije (tetka Emilija je prodavala pečeni kesten ispred kafane, od zarade bi se napila i legla na pod svoje spavaće sobe, zadigla suknju i masturbirala pevajući iz sveg glasa), ova sećanja su postepeno u njemu probudila želju da postane pisac.
Pre nego što je krenuo u školu, mladi Žoze – čija je majka, kao i njeni roditelji, bila nepismena – već je sricao novinske članke sa novina koje su koristili da pokriju škrinju sa sušenim pasuljem. Seća se kako je njegov otac „od običnog zemljoradnika takoreći preko noći napredovao u državnog službenika, i to, ni manje ni više, nego u policajca.“ Unapređenje mu je omogućilo da kući donosi dnevne novine, a susedi su imali pretplatu na popularni časopis.
Žozeova snalažljivost u društvu i očigledna sposobnost su mu omogućile da bez problema prošeta kroz školu. Ovaj autor – novinar, urednik, esejista i pre svega budući pisac fikcije – koristi uzbuđenje koje nosi intelektualni eksperiment. U generaciji njegovih roditelja piščeva familija je napustila selo, naselila se u gradu i prešla u drugu društvenu klasu. Žoze, sledeća generacija – dugo je živeo u Španiji, mnogo je putovao, a Brazil mu je druga domovina – građanin je sveta.
Ove „male uspomene“ predstavljaju omaž Saramagovoj porodici i otadžbini, istovremeno veličajući uvek nov život uma. Njegov stil je varljivo jednostavan, pravi izazov za svakog prevodioca. Dok „Male uspomene“ obezbeđuju stvarni uvid u to kako nastaje veliki pisac, ova knjiga je i izazov za prevodilačko umeće.
Izvor: independent.co.uk
Rečima samog Saramaga, „ta davna vremena, u našim detinjstvima, vreme smo doživljavali kao nešto sastavljeno od određene vrste sati, onih sporih, lenjih, beskrajnih.“ Ovakav utisak o vremenu je posledica kako ruralne sredine, tako i činjenice da si dete. Saramago je detinjstvo provodio delimično u porodičnom domu u Lisabonu (koji je često menjao adresu) i kod bake i dede u selu Azinjaga. Tamo je uvek bio blatnjav pod; vrata otključana, a prozora nije ni bilo; oštećen balkon; kokoške i prasići – kržljavce su u hladnim noćima uzimali u krevet da prežive – koji zalutaju unutra iz dvorišta.
Siromaštvo je sveprisutno, ali to, na neki čudan način, nije važno. Na selu su se jela jaja (stalno), kuvano korenje na obodima grada; leti su ćebad nošena u zalagaonicu, da bi u zimu bila vraćana; voda je istakana iz cevi pre nego što bi potrošnja mogla da se izmeri, a službenik vodovoda je okretao glavu na drugu stranu; odeća za posebne prilike se poklanjala ili pozajmljivala. Iako je madi Žoze imao priliku da upozna ponekog bogatog – bio je bar jedan imućan dečak u školi koji ga je ciljano izabrao za prjatelja – on tvrdi da je i tad bio „obično“ dete, kao što je sad čovek iz naroda.
Pored priča o ljudima iz familije (tetka Emilija je prodavala pečeni kesten ispred kafane, od zarade bi se napila i legla na pod svoje spavaće sobe, zadigla suknju i masturbirala pevajući iz sveg glasa), ova sećanja su postepeno u njemu probudila želju da postane pisac.
Pre nego što je krenuo u školu, mladi Žoze – čija je majka, kao i njeni roditelji, bila nepismena – već je sricao novinske članke sa novina koje su koristili da pokriju škrinju sa sušenim pasuljem. Seća se kako je njegov otac „od običnog zemljoradnika takoreći preko noći napredovao u državnog službenika, i to, ni manje ni više, nego u policajca.“ Unapređenje mu je omogućilo da kući donosi dnevne novine, a susedi su imali pretplatu na popularni časopis.
Žozeova snalažljivost u društvu i očigledna sposobnost su mu omogućile da bez problema prošeta kroz školu. Ovaj autor – novinar, urednik, esejista i pre svega budući pisac fikcije – koristi uzbuđenje koje nosi intelektualni eksperiment. U generaciji njegovih roditelja piščeva familija je napustila selo, naselila se u gradu i prešla u drugu društvenu klasu. Žoze, sledeća generacija – dugo je živeo u Španiji, mnogo je putovao, a Brazil mu je druga domovina – građanin je sveta.
Ove „male uspomene“ predstavljaju omaž Saramagovoj porodici i otadžbini, istovremeno veličajući uvek nov život uma. Njegov stil je varljivo jednostavan, pravi izazov za svakog prevodioca. Dok „Male uspomene“ obezbeđuju stvarni uvid u to kako nastaje veliki pisac, ova knjiga je i izazov za prevodilačko umeće.
Izvor: independent.co.uk
