Saznajte sve što vas je zanimalo o romanu „Soba leptira“, o procesu nastanka i nezaboravnim junacima iz pera slavne spisateljice Lusinde Rajli.

Veći deo priče se odvija u Sautvoldu u Safoku. Da li ste lično vezani za grad ili Vas je nešto drugo inspirisalo da pišete o njemu?

Oduvek sam volela Sautvold i tamo sam provodila leta sa svojom decom loveći rakove kao Pouzi sa Klementinom. To je predivan predeo sa prepoznatljivim kućicama duž obale i fascinantnom istorijom. Tokom svog istraživanja slušala sam snimke intervjua sa ljudima koji su tamo živeli tokom Drugog svetskog rata i želela sam da istražim kako je rat uticao na jedno tako idilično mesto.

Imanje Admiral haus je skoro pa lik u ovoj priči. Da li ste ga zasnovali na nekoj kući u kojoj ste boravili?

Admiral haus je kombinacija svih mojih omiljenih kuća – zaista sam posredno živela kroz Pouzi. Foli je naročito zanimljiva vrsta britanskih seoskih imanja, tako kapriciozan delić arhitekture, savršeni toranj iz bajke koji privlači mladu Pouzi.

Pratimo Pouzi od detinjstva do penzije – koja faza njenog života Vam je najviše legla tokom pisanja?

Uživala sam u ispisivanju svih faza njenog života – počela sam da pišem o šezdesetdevetogodišnjoj Pouzi, a zatim sam se vratila u doba njenog detinjstva. Kroz njeno sazrevanje sam pokušala da održim njenu mladalačku nevinost i zadivljenost prirodom, kao i neizmernu ljubav koju je gajila prema ocu. Možda mi je najprirodnije legla osmogodišnja Pouzi, premila za svoje godine, zbunjena postupcima odraslih iz njenog okruženja i obuzeta lepotom i toplinom.

Ljubav između Fredija i Pouzi traje decenijama. Da li verujete da za svakoga postoji „ona prava“ osoba?

Zaista verujem u pravu ljubav, iako mislim da za svakoga od nas postoji više od „onog pravog“ – i da je ključan i pravi trenutak, naravno. Možete da upoznate pravu osobu u potpuno pogrešnom trenutku svog života. Pouzi je ponovo srela Fredija u poznijim godinama srećnom slučajnošću – a to je bio i period njenog života kada je mogla da se nosi sa saznanjem šta ih je prvobitno razdvojilo.

Baštovanstvo i Pouzin posao u Kjuu su glavne teme ove priče. Da li se i sami bavite baštovanstvom ili ste ove teme izabrali iz drugog razloga?

Divim se baštama – one su nezaobilazni deo britanskog stila života, a ranije sam pisala o sjajnim engleskim baštama Beatriks Poter i Vite Sekvil-Vest u „Sestri iz senke“. Međutim, moram da priznam da sama nisam dovoljno uprljala ruke i veoma sam zahvalna svima koji su mi pomogli oko istraživanja baštovanskog umeća.

Botaničke ilustracije su me uvek fascinirale, ne samo zbog preciznosti već i zbog lepote i umetničkog dojma. Često sam išla u Kju Gardens, i kao dete i kao odrasla, a sav naučni rad koji se dešava iza kulisa se često zanemaruje. Osoblje u Kjuu je posvećeno katalogizaciji biljnog sveta za buduće generacije i širenju znanja. A to je savršeno radno mesto za Pouzi.

Temi i Sebastijan su na početku knjige autsajderi, međutim kasnije postaju deo porodice Montagju. Šta za Vas znači porodica i kako je to uticalo na nastanak „Sobe leptira“?

U današnje vreme smo prevazišli ideju da su takozvane „nuklearne porodice“ jedine prave porodice – „nekompletne porodice“ su sada postale normalnost. I ranije sam pisala o neobičnim porodičnim strukturama, najviše u serijalu Sedam sestara, gde zagonetni milioner usvaja šest devojčica sa svih strana sveta kako bi stvorio brižnu porodicu. Verujem da porodicu ne veže krv, već ljubav.

Ejmi se suočava sa teškim porodičnim nasiljem. Kako ste pristupili pisanju ovih scena?

Bilo mi je veoma teško da pišem te scene, jer volim Ejmi i nisam želela da joj se desi išta loše. Sceni sam pristupila potpuno svesna da se nasilje u porodici dešava svakoj četvrtoj ženi i svakom šestom muškarcu u Britaniji, i da ima još mnogo žrtava koje se boje da progovore. Ejmino skupljanje hrabrosti kako bi napustila zlostavljački odnos nije zavisilo samo od njene odlučnosti, već i od pomoći ljudi iz njene blizine.

Porodične tajne se kriju u srži knjige. Da li mislite da je dobro čuvati tajne da bismo nekoga zaštitili ili mislite da bi istina trebalo da se otkrije po svaku cenu?

Veoma je teško sagledati sa moralne strane nešto što toliko zavisi od konteksta. U životu stvari nikada nisu potpuno dobre ili loše, crne ili bele – univerzum je jednostavno previše složen za to. U „Sobi leptira“ je zanimljivo zamišljati koliko bi Pouzin život bio drugačiji da je od samog početka znala istinu, a meni kao piscu su pitanja tipa „šta bi bilo, kad bi bilo“ suština zapleta knjige. Međutim, da li bih u stvarnom životu želela da ljudi skrivaju istinu od mene da bi me zaštitili? Možda i bih. Da li biste vi?

Da li se proces pisanja „Sobe leptira“ razlikovao u odnosu na prethodne knjige?

„Soba leptira“ je nastala na osnovu rukopisa pod nazivom „Crveni admiral“, koji sam napisala pre skoro deset godina.

Odlučila sam da mu se vratim nakon što sam 2018. godine završila „Mesečevu sestru“. U početku sam mislila da će to biti lagani letnji projekat – nešto što će mi skrenuti misli sa zahtevnijeg serijala o sedam sestara. Međutim, kako se „Soba leptira“ razvijala, počela sam iznova da pišem ceo rukopis, dodajući i brišući likove i zaplete. Shvatila sam da sam od pisanja prvog rukopisa kao pisac veoma napredovala, pa je dosta junaka dobilo na dubini i složenosti.

Šta biste najviše želeli da čitaoci izvuku kao pouku iz ovog romana?

Da ljubav može da nastupi u bilo kom trenutku vašeg života i da dom ne čini mesto, već porodica i ljudi do kojih vam je stalo.

Izvor: lucindariley.co.uk
Prevod: Đorđe Radusin