Luis Ferante: Živimo u svetu bez časti
U majstorski napisanoj knjizi „Borgata“ pisac Luis Ferante razotkriva tajne mafije, ali i iskreno priča o svom iskustvu iz zatvora, gde je i otkrio ljubav prema književnosti.
Luis Ferante je internacionalni bestseler autor, nagrađivani televizijski voditelj i producent. On je i bivši stručnjak za pljačke i član kriminalne porodice Gambino. Mladost mu je obeležena brzim usponom u kriminalnom podzemlju Njujorka, gde je vodio bandu koja se bavila otmicom kamiona. Na kraju je optužen i osuđen na 13 godina zatvora, odbivši da sarađuje sa vlastima. Tokom osam i po godina provedenih u zatvoru Ferante je otkrio strast prema pisanju i zatim se posvetio studiranju istorije, filozofije, nauke, prava i književnosti. Nakon puštanja na slobodu napisao je nekoliko bestselera među kojima je i „Borgata“, mračna istorija mafije od Sicilije do Las Vegasa, o kojoj nam je govorio „iz prve ruke“.
U „Borgati“ razotkrivate i pobijate neistine koje su „loše informisani istoričari“ ponavljali generacijama. Koja je to istina o mafiji koju ste želeli da prenesete?
Postoji mnogo zabluda o mafiji i mnogo priča o mafijašima koje ne izdržavaju ni najblažu proveru, ali su ih istoričari ponavljali decenijama jer su zabavne, a i zato što nemaju iskustvo u tom svetu pa ne mogu da shvate šta jeste, a šta nije moglo da se dogodi. Previše je primera da bih ih sve naveo, zato čitaoce upućujem na moju knjigu, gde će naći brojne razbijene mitove. Takođe, ne govorim samo da je nešto pogrešno – već objašnjavam zašto je pogrešno i šta se verovatno zaista dogodilo.
Napisali ste: „Ako sam stekao ikakvu mudrost, rodila se tokom neizrecivog bola i izolacije u zatvoru.“ Da li je tu nastala ideja za ovu knjigu? Koliko ste ličnog iskustva utkali u nju?
Moja iskustva su prožela čitavu knjigu i prepoznaju se svaki put kada ponudim uvid ili razbijem neki mit. Čitaoci to cene jer ne uživaju samo u pričama, već otkrivaju i pravu istinu.
Bili ste gangster i član porodice Gambino. Da li ste se ikada plašili da bi objavljivanje ove knjige moglo da Vam stvori probleme?
Nekada sam se suočavao sa mogućnošću da ostatak života provedem u zatvoru, ali nikada nisam nikoga odao. Kada sam napustio taj „život“, učinio sam to časno. S obzirom na brojne doušnike koji su okrenuli leđa mafiji, strpali mnoge ljude u zatvor i sada se time hvale po podkastima – nikoga ne brine to što ja pišem istoriju.
Da je mafija i dalje toliko besna da ubija, počela bi od doušnika. Osim toga, mnogi mafijaši su čitali moje knjige u zatvoru i slali mi poruke da su im se zaista dopale.
Knjigu započinjete prisećanjem na ranu istoriju sicilijanske mafije – njene korene i ugledanje na viteške i feudalne zakone. Šta je mafija preuzela iz tih sistema?
Dok sam proučavao sicilijansku istoriju, otkrio sam da je najranija mafija nastala posle pada feudalizma i da je svoju strukturu preuzela ne iz rimskih legija, kako mnogi istoričari tvrde, već iz tajnih političkih društava iz 18. i 19. veka u Evropi, koja su, nakon što su zbacila stare režime, bila raspuštena. Postoje stvarne zakletve i tajni kodovi koje su ta društva koristila, a koje je kasnije preuzela mafija. U knjizi ih upoređujem kako bi čitalac video sličnosti. Iako poreklo mafije zauzima samo nekoliko poglavlja, verujem da moje detaljno istraživanje predstavlja najpotpuniju teoriju o tome kako i zašto je mafija nastala u sicilijanskoj utrobi.
Kodeksi, pravila ponašanja, poštovanje porodice i borgate... Mafijaš ih sledi ceo život – čak i kad neko pokuša da ga ubije, nikada ne otkriva policiji ko je to bio. Pišete da su tri najvažnije osobine mafijaša: muževnost, hrabrost i čast. Zanimljivo, te vrednosti danas kao da su zaboravljene – da li bismo ih mogli naučiti od gangstera?
Zanimljivo pitanje o kojem sam dosta razmišljao. Danas živimo u svetu bez časti. Većina ljudi ne želi ni da preuzme odgovornost za svoje greške. Čak i mafija pati od tog trenda. Mnogi doušnici sada imaju svoje Jutjub kanale, a njihovi „fanovi“ ih zovu „časnim ljudima“, kao da je bežanje od odgovornosti i slanje prijatelja u zatvor „časno“. Kada sam bio mlad, doušnik je bio najniža moguća vrsta čoveka – ali izgleda da se svet okrenuo naglavačke.
Vaša knjiga pokazuje – a i danas se vidi – da su mafija i politika oduvek bile povezane. Gangsteri su bili korisni političarima pre izbora, ali i kada je trebalo „uspostaviti red“. Može li jedno postojati bez drugog?
Mafija je cvetala u Sjedinjenim Državama – demokratskom društvu gde su političarima bili potrebni novac i podrška, a nije ih zanimalo odakle dolazi. Iako je danas mafiji uglavnom onemogućeno da učestvuje u korumpiranom izbornom procesu (koji, naravno, i dalje traje), tokom većeg dela 20. veka imala je udela u izborima kongresmena, senatora, pa čak i predsednika. Proces infiltracije politike i kontrole policije bio je dug – u knjizi ga pratim sve do izbora i atentata na Džona Kenedija, što je glavna tema drugog toma moje trilogije čija je „Borgata“ prvi deo. Ponosan sam što su mi mnogi stručnjaci za Kenedija i FBI agenti pisali da moju knjigu smatraju najboljom u vezi sa mafijaškim učešćem u atentatu.
Luis Ferante je internacionalni bestseler autor, nagrađivani televizijski voditelj i producent. On je i bivši stručnjak za pljačke i član kriminalne porodice Gambino. Mladost mu je obeležena brzim usponom u kriminalnom podzemlju Njujorka, gde je vodio bandu koja se bavila otmicom kamiona. Na kraju je optužen i osuđen na 13 godina zatvora, odbivši da sarađuje sa vlastima. Tokom osam i po godina provedenih u zatvoru Ferante je otkrio strast prema pisanju i zatim se posvetio studiranju istorije, filozofije, nauke, prava i književnosti. Nakon puštanja na slobodu napisao je nekoliko bestselera među kojima je i „Borgata“, mračna istorija mafije od Sicilije do Las Vegasa, o kojoj nam je govorio „iz prve ruke“.
U „Borgati“ razotkrivate i pobijate neistine koje su „loše informisani istoričari“ ponavljali generacijama. Koja je to istina o mafiji koju ste želeli da prenesete?
Postoji mnogo zabluda o mafiji i mnogo priča o mafijašima koje ne izdržavaju ni najblažu proveru, ali su ih istoričari ponavljali decenijama jer su zabavne, a i zato što nemaju iskustvo u tom svetu pa ne mogu da shvate šta jeste, a šta nije moglo da se dogodi. Previše je primera da bih ih sve naveo, zato čitaoce upućujem na moju knjigu, gde će naći brojne razbijene mitove. Takođe, ne govorim samo da je nešto pogrešno – već objašnjavam zašto je pogrešno i šta se verovatno zaista dogodilo.
Napisali ste: „Ako sam stekao ikakvu mudrost, rodila se tokom neizrecivog bola i izolacije u zatvoru.“ Da li je tu nastala ideja za ovu knjigu? Koliko ste ličnog iskustva utkali u nju?
Moja iskustva su prožela čitavu knjigu i prepoznaju se svaki put kada ponudim uvid ili razbijem neki mit. Čitaoci to cene jer ne uživaju samo u pričama, već otkrivaju i pravu istinu.
Bili ste gangster i član porodice Gambino. Da li ste se ikada plašili da bi objavljivanje ove knjige moglo da Vam stvori probleme?
Nekada sam se suočavao sa mogućnošću da ostatak života provedem u zatvoru, ali nikada nisam nikoga odao. Kada sam napustio taj „život“, učinio sam to časno. S obzirom na brojne doušnike koji su okrenuli leđa mafiji, strpali mnoge ljude u zatvor i sada se time hvale po podkastima – nikoga ne brine to što ja pišem istoriju.
Da je mafija i dalje toliko besna da ubija, počela bi od doušnika. Osim toga, mnogi mafijaši su čitali moje knjige u zatvoru i slali mi poruke da su im se zaista dopale.
Knjigu započinjete prisećanjem na ranu istoriju sicilijanske mafije – njene korene i ugledanje na viteške i feudalne zakone. Šta je mafija preuzela iz tih sistema?
Dok sam proučavao sicilijansku istoriju, otkrio sam da je najranija mafija nastala posle pada feudalizma i da je svoju strukturu preuzela ne iz rimskih legija, kako mnogi istoričari tvrde, već iz tajnih političkih društava iz 18. i 19. veka u Evropi, koja su, nakon što su zbacila stare režime, bila raspuštena. Postoje stvarne zakletve i tajni kodovi koje su ta društva koristila, a koje je kasnije preuzela mafija. U knjizi ih upoređujem kako bi čitalac video sličnosti. Iako poreklo mafije zauzima samo nekoliko poglavlja, verujem da moje detaljno istraživanje predstavlja najpotpuniju teoriju o tome kako i zašto je mafija nastala u sicilijanskoj utrobi.
Kodeksi, pravila ponašanja, poštovanje porodice i borgate... Mafijaš ih sledi ceo život – čak i kad neko pokuša da ga ubije, nikada ne otkriva policiji ko je to bio. Pišete da su tri najvažnije osobine mafijaša: muževnost, hrabrost i čast. Zanimljivo, te vrednosti danas kao da su zaboravljene – da li bismo ih mogli naučiti od gangstera?
Zanimljivo pitanje o kojem sam dosta razmišljao. Danas živimo u svetu bez časti. Većina ljudi ne želi ni da preuzme odgovornost za svoje greške. Čak i mafija pati od tog trenda. Mnogi doušnici sada imaju svoje Jutjub kanale, a njihovi „fanovi“ ih zovu „časnim ljudima“, kao da je bežanje od odgovornosti i slanje prijatelja u zatvor „časno“. Kada sam bio mlad, doušnik je bio najniža moguća vrsta čoveka – ali izgleda da se svet okrenuo naglavačke.
Vaša knjiga pokazuje – a i danas se vidi – da su mafija i politika oduvek bile povezane. Gangsteri su bili korisni političarima pre izbora, ali i kada je trebalo „uspostaviti red“. Može li jedno postojati bez drugog?
Mafija je cvetala u Sjedinjenim Državama – demokratskom društvu gde su političarima bili potrebni novac i podrška, a nije ih zanimalo odakle dolazi. Iako je danas mafiji uglavnom onemogućeno da učestvuje u korumpiranom izbornom procesu (koji, naravno, i dalje traje), tokom većeg dela 20. veka imala je udela u izborima kongresmena, senatora, pa čak i predsednika. Proces infiltracije politike i kontrole policije bio je dug – u knjizi ga pratim sve do izbora i atentata na Džona Kenedija, što je glavna tema drugog toma moje trilogije čija je „Borgata“ prvi deo. Ponosan sam što su mi mnogi stručnjaci za Kenedija i FBI agenti pisali da moju knjigu smatraju najboljom u vezi sa mafijaškim učešćem u atentatu.
Kada govorimo o tim vezama, koliko dugo mafijaš ostaje zaštićen – i kada njegov put neizbežno dolazi do kraja?
Mafijaši više nisu zaštićeni ni od policije ni od politike. Kada su te duboke veze nestale, mafija je pala na aparat za disanje i od tada polako umire. Bez pomoći korumpirane policije i političara mafija nikada ne bi postigla takav uspon.
Da li su Italijani dolazeći u SAD mogli zaista da dostignu „američki san“? Pominjete strašnu diskriminaciju i masakre...
Kada su Italijani došli u Ameriku, bili su užasno diskriminisani i bili su druga najčešće linčovana etnička grupa u SAD, odmah posle Afroamerikanaca. Nažalost, kada bi mafijaši počinili nasilne zločine koji su šokirali javnost, pravi mafijaši su bili zaštićeni od policije i političara, dok su pošteni italijansko-američki radnici i građani trpeli gnev naroda. U knjizi opisujem jedan takav slučaj u Nju Orleansu koji je doveo do masovnog linča i ostaje najveći masovni linč u istoriji SAD.
Društvo upada u krize – prohibicija, krah berze, kockanje, Drugi svetski rat... Gde je mafija tada bila i kakvu je ulogu imala?
Mafija ne stvara događaje koji oblikuju istoriju, ali je izuzetno reaktivna i odmah reaguje na svaku krizu: snabdevala je narod alkoholom tokom prohibicije, pozajmljivala novac biznismenima kada banke nisu htele, a čak je pomogla i američkoj vladi da osigura luke od nemačkih podmornica i sabotaža tokom Drugog svetskog rata, kako bi SAD mogle da šalju vojnike i opremu saveznicima.
Pominjete poznate ličnosti i njihove rođake povezane s mafijom – od lorda Bajrona, Mikelanđela Buonarotija i Karavađa do Frenka Sinatre i holivudskih glumaca. Kako su oni bili povezani s mafijom i zašto?
Lord Bajron i Mikelanđelov potomak, Filipe Mišele Buonaroti, nisu bili deo mafije, ali su bili povezani sa tajnim političkim društvima u Italiji čije su ideje kasnije preuzete. Karavađa sam pomenuo da bih pokazao kako je nasilje u italijanskim gradovima-državama bilo prihvatljivo ako je u pitanju bila čast. Od svih koje ste pomenuli, samo je Sinatra bio direktno povezan sa mafijom – čitaoci će otkriti kako je on postao most između mafije i američke vlade, delujući kao svojevrsni ambasador mafije.
U knjizi pominjete i Ala Kaponea, kao i grad Korleone, koji je inspirisao Puza za „Kuma“. Koliko su tačni prikazi mafije u filmovima i serijama poput „Porodice Soprano“, „Kuma“, „Lica s ožiljkom“? S čime se najmanje slažete u tim prikazima?
Svi ti filmovi i serije su veoma zabavni i mnogo toga prikazuju tačno – posebno nasilje. Ima i netačnosti, ali razumem, to je zabava. Svakako, oni su odgovorni za fascinaciju koju ljudi osećaju prema mafiji.
U zahvalnici na kraju knjige kažete da i dalje pišete rukom, kao u zatvoru. Šta su Vam pisanje i književnost podarili dok ste bili tamo? Imate li poruku za mlade koji su sada možda u zatvoru i čitaju Vašu knjigu?
Imali smo izreku u zatvoru: „Ko oda, taj se nikad ne promeni.“ Da nisam otišao u zatvor i da sam izabrao da budem doušnik, nikada ne bih imao priliku da pročitam hiljade knjiga i naučim veštinu pisanja. Iako žalim zbog svoje prošlosti, a svi grešimo – život je učenje iz grešaka. Mlade bih najpre posavetovao da nikada ne čine zločine, da ne povređuju druge i ne uništavaju sebe. Ali ako su već u zatvoru, neka mudro iskoriste vreme i nauče nešto što će im otvoriti novi put po izlasku. Video sam mnoge koji su protraćili svoje vreme unutra, ništa nisu naučili i zato su po izlasku ponovo pali u zločin. To je začarani krug koji vodi ili u ranu smrt, ili na doživotnu robiju.
Autor: Mona Cukić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
Foto: © Gabriella Alstead
Mafijaši više nisu zaštićeni ni od policije ni od politike. Kada su te duboke veze nestale, mafija je pala na aparat za disanje i od tada polako umire. Bez pomoći korumpirane policije i političara mafija nikada ne bi postigla takav uspon.
Da li su Italijani dolazeći u SAD mogli zaista da dostignu „američki san“? Pominjete strašnu diskriminaciju i masakre...
Kada su Italijani došli u Ameriku, bili su užasno diskriminisani i bili su druga najčešće linčovana etnička grupa u SAD, odmah posle Afroamerikanaca. Nažalost, kada bi mafijaši počinili nasilne zločine koji su šokirali javnost, pravi mafijaši su bili zaštićeni od policije i političara, dok su pošteni italijansko-američki radnici i građani trpeli gnev naroda. U knjizi opisujem jedan takav slučaj u Nju Orleansu koji je doveo do masovnog linča i ostaje najveći masovni linč u istoriji SAD.
Društvo upada u krize – prohibicija, krah berze, kockanje, Drugi svetski rat... Gde je mafija tada bila i kakvu je ulogu imala?
Mafija ne stvara događaje koji oblikuju istoriju, ali je izuzetno reaktivna i odmah reaguje na svaku krizu: snabdevala je narod alkoholom tokom prohibicije, pozajmljivala novac biznismenima kada banke nisu htele, a čak je pomogla i američkoj vladi da osigura luke od nemačkih podmornica i sabotaža tokom Drugog svetskog rata, kako bi SAD mogle da šalju vojnike i opremu saveznicima.
Pominjete poznate ličnosti i njihove rođake povezane s mafijom – od lorda Bajrona, Mikelanđela Buonarotija i Karavađa do Frenka Sinatre i holivudskih glumaca. Kako su oni bili povezani s mafijom i zašto?
Lord Bajron i Mikelanđelov potomak, Filipe Mišele Buonaroti, nisu bili deo mafije, ali su bili povezani sa tajnim političkim društvima u Italiji čije su ideje kasnije preuzete. Karavađa sam pomenuo da bih pokazao kako je nasilje u italijanskim gradovima-državama bilo prihvatljivo ako je u pitanju bila čast. Od svih koje ste pomenuli, samo je Sinatra bio direktno povezan sa mafijom – čitaoci će otkriti kako je on postao most između mafije i američke vlade, delujući kao svojevrsni ambasador mafije.
U knjizi pominjete i Ala Kaponea, kao i grad Korleone, koji je inspirisao Puza za „Kuma“. Koliko su tačni prikazi mafije u filmovima i serijama poput „Porodice Soprano“, „Kuma“, „Lica s ožiljkom“? S čime se najmanje slažete u tim prikazima?
Svi ti filmovi i serije su veoma zabavni i mnogo toga prikazuju tačno – posebno nasilje. Ima i netačnosti, ali razumem, to je zabava. Svakako, oni su odgovorni za fascinaciju koju ljudi osećaju prema mafiji.
U zahvalnici na kraju knjige kažete da i dalje pišete rukom, kao u zatvoru. Šta su Vam pisanje i književnost podarili dok ste bili tamo? Imate li poruku za mlade koji su sada možda u zatvoru i čitaju Vašu knjigu?
Imali smo izreku u zatvoru: „Ko oda, taj se nikad ne promeni.“ Da nisam otišao u zatvor i da sam izabrao da budem doušnik, nikada ne bih imao priliku da pročitam hiljade knjiga i naučim veštinu pisanja. Iako žalim zbog svoje prošlosti, a svi grešimo – život je učenje iz grešaka. Mlade bih najpre posavetovao da nikada ne čine zločine, da ne povređuju druge i ne uništavaju sebe. Ali ako su već u zatvoru, neka mudro iskoriste vreme i nauče nešto što će im otvoriti novi put po izlasku. Video sam mnoge koji su protraćili svoje vreme unutra, ništa nisu naučili i zato su po izlasku ponovo pali u zločin. To je začarani krug koji vodi ili u ranu smrt, ili na doživotnu robiju.
Autor: Mona Cukić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
Foto: © Gabriella Alstead
Autor: Luis Ferante
