Melanholija, nostalgija, humor, evociranje jedne prohujale epohe. Novi roman Ljubice Arsić „Četiri kiše“ pomera fokus sa sveprisutne istorije na intimno stasavanje i sazrevanje, na lično umesto kolektivnog. Formativni period u kojem zatičemo glavne junake donosi nneminovni trenutak suočavanja sa svetom koji je pun divnih stvari ali nezamisliv bez bola.

Kako je tekao proces poniranja u detinjstvo, jer upravo u tom životnom periodu zatičemo vaše junake?

Junaci moje knjige nisu više deca, oni se nalaze u onom periodu „ni tamo ni ovde“. Ono što tako prozaično zovemo pubertetom zapravo je simbolično doba zakoračenja u odraslost. Kad smo deca, još uvek nemamo iskustva i svet saznajemo od odraslih, pre svega naših roditelja, a onda se sopstvenim iskustvom dešava taj prelazak, kada na lično spoznajemo dve veoma važne stvari – ljubav i bol. Zanimalo me je da opišem taj epifanijski trenutak saznavanja, kad se brane koje su nas štitile od poplave dižu i na nas pokulja slika sveta sa dva lica, onim očaravajućim ali i onim koje izaziva patnju. Romanom se kreću i odrasli, od kojih svako na svoj način igra ulogu roditelja.

Roman počinje u školi, radnja klizi sa časa na čas, od učenika do učenika. Koliko vam je vaš profesorski rad pomogao da ubedljivo dočarate školski dan koji protiče sporo praćen beskrajnom kišom?

Iskustvo profesora moralo je da bude potpuno potisnuto da bi u prvi plan izbio doživljaj učenika, o kojem svi mnogo znamo, jer smo i sami sedeli u klupama. Školski dan protiče sporo samo za učenike, koji se na mnogim časovima dosađuju, naročito kad imaju drugih misli od onih kako su se sa Karpata selili Stari Sloveni. Profesor je samozadovoljno biće koje se šepuri dok sluša svoj glas i divi se svojoj pameti. Pa, morala sam da ga „ubijem“ da me ne bi preplavilo njegovo sveznanje, želja da sve protumači. Najjači udarac autoritetu nastavnika jeste onaj trenutak kad se u razredu dešava zbunjujući incident sa devojčicom Senkom, kada i najoholiji izlaze iz uloga i postaju zbunjena ljudska bića.

Kakav je vaš doživljaj Lenke Dunđerski, koja ima posebnu ulogu u ovom romanu?

Lenkinom liku nanesena je nepravda jer se ona uglavnom opisuje kao ogledalo u kojem se kočoperi  naš veliki Laza Kostić. Pesma Santa Maria della Salute je divna, i pesniku svaka čast, ali joj je time što ju je pretvorio u mit, Lenki natovario strašno breme bez kojeg ne možemo da je zamislimo. Kad god se pomene njeno ime, izviru Lazini brkovi. Pustila sam je da malo živi za svoj račun, da prošeta Venecijom i vidi tu famoznu crkvu, da je neki zgodan gondolijer provoza kanalima i otpeva joj koju ljubavnu kanconu, pre nego što je zadesi strašan srpski usud.

Vremena se menjaju ali koliko se promene u duhu vremena odražavaju  na mlade generacije, na želje, snove, razočarenja tog životnog doba?

Promene su vidljive, pa iako je traženje suštine slično, ipak se svaka generacija razlikuje od prethodne, jer mora da ustanovi svoj sistem, koji će je učiniti posebnom. Čudno je kad čujem da deca slušaju muziku svojih roditelja i žude za životom kakav su oni vodili, jer je prirodno da mladi odbacuju ono što je nekad bilo i traže načina da stvore svoj svet. Nažalost, današnji mladi vide život kao turističku agenciju u kojoj može da se jeftino putuje, ili odlaze tamo gde je bolje, kod kvočke koja nosi zlatna jaja. Tako naviknuti da stalno od nekog nešto dobijaju, nikad neće moći da osećaju kako stvaraju uslove za život, kako ga menjaju i njime upravljaju.

Kakvi učenici su vam donosili najviše problema, a sa kakvima ste lako sarađivali?

Najteže je sa ignorantima, onima koji jasno pokazuju da više znaju od nastavnika i da im škola uopšte ne treba. Ignoranti postoje u svim životnim dobima, to su oni koji nemaju poverenja u profesiju pa lekara podučavaju kako da ih leči, a nastavnika jezika kad se upotrebljava aorist. Prevelika količina samoljubivosti bez pokrića dovodi do toga da su u tom predvorju gluposi učenje i razmena nemogući. Onaj ko ume da daje i prima uvek je dobar sagovornik i učenik.

Koji je vaš omiljeni roman sa ovom tematikom?

Pasternakov roman „Detinjstvo Liversove“, jer je jedna od retkih knjiga koja opisuje muke i radosti odrastanja devojčice.

Pisci to nerado otkrivaju ali stvaralački proces je uvek ono što intrigira. Imate li neki lični ritual za pisanje?

Pripremam se dugo, zapisujem, osluškujem tuđe razgovore, aktiviram sećanje o ljudima koje sam upoznala. Najčešće oni dolaze sami jer tema skida naslage zaborava i pokreće ono što je nekad bilo. Taj susret prošlog i sadašnjeg je čudesan jer pokazuje da je sve povezano i da pisac, i kad piše o prošlosti, zapravo slika ono vreme u kome jeste. Dok pišem, često slušam muziku koju odaberem prema onome što pisanjem želim da postignem. Muzika ima magijsku noć da brzo diže i uvodi u ono stanje koje mi je potrebno.

Šta su najčešća pitanja koja vam postavljaju oni koji vole vašu prozu, kada imaju priliku da porazgovaraju sa vama?

Neka od njih ste mi i vi postavili: Kako pronalazim teme, kako pišem, da li mi svakodnevni život pomaže u pisanju. Zapravo su sva pitanja usmerena na otkrivanje tajne stvaranja i pronalaženje recepta koji bi svakom pomogao da se u pisanju oproba. Recepta nema, kao što ga nema ni u tajni ljubavi. Nažalost, mnogi misle da su ga pronašli i zasipaju nas hiljadama bezvrednih stranica. Takođe, veruju da će primenom recepata iz „usrećiteljskih“ knjiga doći do ljubavi i sreće, ne znajući da život ne zna za pravila i da ljubav ide onim putem koji se njoj hoće.

Izvor: Grazia