Liju Cisin je kineski Artur Klark
Tim astronoma sa Pekinškog univerziteta je 2015. godine obavestio javnost o otkriću džinovske crne rupe koja ima masu kao dvanaest milijardi Sunaca. Pojavila se u ranoj fazi nastanka svemira, svega devetsto miliona godina posle Velikog praska. Udaljena je od nas dvanaest milijardi svetlosnih godina, ali, budući da je kvazar koji je okružuje četristo dvadeset biliona puta svetliji od Sunca, još uvek se sa Zemlje može videti teleskopom.
Čitajući o ovom fascinantnom otkriću setio sam se Liju Cisina, najpopularnijeg kineskog pisca naučne fantastike. Ovaj višestruko nagrađivani autor donedavno je radio kao softverski inženjer u elektrani u Šanšiju. U Kini se njegova popularnost meri sa popularnošću Vilijama Gibsona u Sjedinjenim Državama, a mnogi ga porede sa Arturom Klarkom, piscem koga često navodi kao uzor. Njegova najpopularnija knjiga „Problem tri tela“ nagrađena je brojnim priznanjima u Kini i inostranstvu. Način na koji piše kod čitaoca ponovo budi zaboravljenu fascinaciju smelim istraživačkim poduhvatima i veličanstvenim razmerama svemira. „U mojoj mašti“, napisao mi je u jednom imejlu, „apstraktni koncepti poput rastojanja izraženog svetlosnim godinama, ili prečnika univerzuma, postaju konkretne slike koje bude strahopoštovanje.“ U njegovim romanima, crna rupa mase dvanaest milijardi Sunaca je nešto što bi kineski inženjeri mogli napraviti u budućnosti. To bi im najverovatnije uspelo za nekih milijardu godina, kada se kineski svemirski brodovi rašire univerzumom.
Američka naučna fantastika inspiraciju u najvećoj meri nalazi u američkoj kulturi – ratu za nezavisnost, Divljem zapadu, film noaru, psihodeliji šezdesetih – i zato izmišljena budućnost čovečanstva često podseća na američku prošlost. Čitaoci na Zapadu će bez sumnje uživati u činjenici da Liju nadahnuće za svoja dela crpi iz sasvim drugačijeg izvora. U „Problemu tri tela“, najveći deo radnje odvija se u doba Kulturne revolucije. U jednoj od njegovih nagrađivanih kratkih priča, posetioci iz svemira zahtevaju preraspodelu bogatstva na našoj planeti i objašnjavaju nam kako je pomahnitali kapitalizam uništio njihovu civilizaciju. U drugoj se pak vanzemaljski tvorci života na Zemlji jednog dana vraćaju svojim svemirskim brodovima, kao starci sa štapovima i dugim belim bradama, očekujući da brinemo o njima iz osećanja dužnosti prema roditeljima. Teško mi je da zamislim nekog zapadnjačkog pisca naučne fantastike kako u svojim delima preispituje obaveze dece prema starijima.
Razlike između kultura nisu jedini detalj koji stvaralaštvo ovog pisca čini izuzetnim. On u mašti komponuje priče o progresu čovečanstva. To su konkretno zamišljene, ali apstraktne pripovesti, koje univerzalnošću svojih poruka podsećaju na parabole. Napredak pojedinca predstavlja napredak ljudskog roda. Čovek prelazi ogromna socijalna i fizička rastojanja, ali sve to bledi u poređenju sa putovanjima koja mu tek predstoje.
Lijuove priče nisu uvek blagonaklone prema ljudskoj rasi. Zamišljajući budućnost, on svojoj romantičnoj viziji o mogućim dometima čovečanstva suprotstavlja surovu realnost:
„U dalekoj budućnosti, ako ljudska civilizacija opstane i raširi se kroz kosmos, čovečanstvo će morati da stvori tehnološka čuda nezamislivih razmera. Verujem da nam nauka i tehnologija mogu doneti svetlu budućnost, ali put ka ostvarivanju tog cilja biće ispunjen poteškoćama i moraćemo da platimo visoku cenu. Neke od tih prepreka će biti užasne, ali na kraju ćemo ugledati suncem okupanu obalu. Citiraću Šu Žimoa, kineskog pesnika sa početka prošlog veka, koji je posle posete Sovjetskom Savezu izjavio: 'Oni tamo veruju da postoji raj. Između raja i pakla nalazi se more krvi, a oni su odlučili da ga pređu.'“
Ali sa kojim ciljem? Čovečanstvo ne može preživeti sve. Radnja poslednjeg nastavka trilogije „Tri tela“ smeštena je u period „toplotne smrti univerzuma“. Lijuove priče život vide iz dva ugla: kao titansku borbu za opstanak i kao suočavanje sa konačnošću. Ukratko, u srcu njegovog stvaralaštva leži filozofska zainteresovanost za problem granica. Kako da reagujemo na inherentna ograničenja života? Da li bi trebalo da im se odupremo ili da se pomirimo sa sudbinom?
„Svemu u jednom trenutku dođe kraj“, napisao mi je u imejlu, „a pisanje o neizbežnom ne bi trebalo smatrati oblikom pesimizma. Uzmimo za primer romantični kraj priča: ,I živeli su srećno do kraja života“. Zvuči optimistično, zar ne? Ali ako biste umesto toga napisali: 'Sto godina kasnije, oboje su bili mrtvi', da li bi priča tada bila pesimistična? Samo naučna fantastika može govoriti o 'sto godina kasnije' u kosmičkim razmerama.“
Autor: Džošua Rotman
Izvor: newyorker.com
Prevod: Jelena Tanasković
Čitajući o ovom fascinantnom otkriću setio sam se Liju Cisina, najpopularnijeg kineskog pisca naučne fantastike. Ovaj višestruko nagrađivani autor donedavno je radio kao softverski inženjer u elektrani u Šanšiju. U Kini se njegova popularnost meri sa popularnošću Vilijama Gibsona u Sjedinjenim Državama, a mnogi ga porede sa Arturom Klarkom, piscem koga često navodi kao uzor. Njegova najpopularnija knjiga „Problem tri tela“ nagrađena je brojnim priznanjima u Kini i inostranstvu. Način na koji piše kod čitaoca ponovo budi zaboravljenu fascinaciju smelim istraživačkim poduhvatima i veličanstvenim razmerama svemira. „U mojoj mašti“, napisao mi je u jednom imejlu, „apstraktni koncepti poput rastojanja izraženog svetlosnim godinama, ili prečnika univerzuma, postaju konkretne slike koje bude strahopoštovanje.“ U njegovim romanima, crna rupa mase dvanaest milijardi Sunaca je nešto što bi kineski inženjeri mogli napraviti u budućnosti. To bi im najverovatnije uspelo za nekih milijardu godina, kada se kineski svemirski brodovi rašire univerzumom.
Američka naučna fantastika inspiraciju u najvećoj meri nalazi u američkoj kulturi – ratu za nezavisnost, Divljem zapadu, film noaru, psihodeliji šezdesetih – i zato izmišljena budućnost čovečanstva često podseća na američku prošlost. Čitaoci na Zapadu će bez sumnje uživati u činjenici da Liju nadahnuće za svoja dela crpi iz sasvim drugačijeg izvora. U „Problemu tri tela“, najveći deo radnje odvija se u doba Kulturne revolucije. U jednoj od njegovih nagrađivanih kratkih priča, posetioci iz svemira zahtevaju preraspodelu bogatstva na našoj planeti i objašnjavaju nam kako je pomahnitali kapitalizam uništio njihovu civilizaciju. U drugoj se pak vanzemaljski tvorci života na Zemlji jednog dana vraćaju svojim svemirskim brodovima, kao starci sa štapovima i dugim belim bradama, očekujući da brinemo o njima iz osećanja dužnosti prema roditeljima. Teško mi je da zamislim nekog zapadnjačkog pisca naučne fantastike kako u svojim delima preispituje obaveze dece prema starijima.
Razlike između kultura nisu jedini detalj koji stvaralaštvo ovog pisca čini izuzetnim. On u mašti komponuje priče o progresu čovečanstva. To su konkretno zamišljene, ali apstraktne pripovesti, koje univerzalnošću svojih poruka podsećaju na parabole. Napredak pojedinca predstavlja napredak ljudskog roda. Čovek prelazi ogromna socijalna i fizička rastojanja, ali sve to bledi u poređenju sa putovanjima koja mu tek predstoje.
Lijuove priče nisu uvek blagonaklone prema ljudskoj rasi. Zamišljajući budućnost, on svojoj romantičnoj viziji o mogućim dometima čovečanstva suprotstavlja surovu realnost:
„U dalekoj budućnosti, ako ljudska civilizacija opstane i raširi se kroz kosmos, čovečanstvo će morati da stvori tehnološka čuda nezamislivih razmera. Verujem da nam nauka i tehnologija mogu doneti svetlu budućnost, ali put ka ostvarivanju tog cilja biće ispunjen poteškoćama i moraćemo da platimo visoku cenu. Neke od tih prepreka će biti užasne, ali na kraju ćemo ugledati suncem okupanu obalu. Citiraću Šu Žimoa, kineskog pesnika sa početka prošlog veka, koji je posle posete Sovjetskom Savezu izjavio: 'Oni tamo veruju da postoji raj. Između raja i pakla nalazi se more krvi, a oni su odlučili da ga pređu.'“
Ali sa kojim ciljem? Čovečanstvo ne može preživeti sve. Radnja poslednjeg nastavka trilogije „Tri tela“ smeštena je u period „toplotne smrti univerzuma“. Lijuove priče život vide iz dva ugla: kao titansku borbu za opstanak i kao suočavanje sa konačnošću. Ukratko, u srcu njegovog stvaralaštva leži filozofska zainteresovanost za problem granica. Kako da reagujemo na inherentna ograničenja života? Da li bi trebalo da im se odupremo ili da se pomirimo sa sudbinom?
„Svemu u jednom trenutku dođe kraj“, napisao mi je u imejlu, „a pisanje o neizbežnom ne bi trebalo smatrati oblikom pesimizma. Uzmimo za primer romantični kraj priča: ,I živeli su srećno do kraja života“. Zvuči optimistično, zar ne? Ali ako biste umesto toga napisali: 'Sto godina kasnije, oboje su bili mrtvi', da li bi priča tada bila pesimistična? Samo naučna fantastika može govoriti o 'sto godina kasnije' u kosmičkim razmerama.“
Autor: Džošua Rotman
Izvor: newyorker.com
Prevod: Jelena Tanasković
