Leptirica strašnija od vampira
Svetislav Basara je u jednom intervjuu spomenuo kako svi pisci, zapravo, pišu jednu knjigu. To je bio elegantan način da opravda to što je u jednom trenutku, isceđen stvaralačkih sokova, zaista počeo da piše jednu (istu) knjigu.
Srećom, ljubitelji književnosti će uvek imati onog ranijeg, živog Basaru, koji je pisao različite knjige koje samo, stilom, motivima i urnebesnim humorom, podsećaju jedna na drugu.
Na ovom tragu je i Aleksandra Veljović Ćeklić koja sa svakom novom knjigom nudi sasvim drugačije čitalačko iskustvo. Nakon tri zbirke, priče o estradi („Lutkice, mačkice, kučke i pevačice“), antiratne tragikomedije („Karamela“), istorijskog romana sa duhovima („Čudnovato nasledstvo“), ova naša, a svetska autorka napisala je roman „Leptirica“ (Laguna).
Osim promene izdavača, došlo je i do autorkinog, tradicionalnog, preosmišljavanja koncepta pisanja.
„Svjesna sam da sa raznolikošću romana rizikujem, jer ako čitalac nije zadovoljan prvim iskustvom, mogao bi odlučiti da zaobiđe dalja čitanja, ali se nadam da će ipak prepoznati da nije u pitanju moja neodlučnost, već fleksibilnost i kreativnost“, otkriva Aleksandra Veljović Ćeklić ekskluzivno za Optimist. „Meni mozak ode na safari i kad su mi otvorene oči, a uz to volim izazov i pišem za svoj ćef, bez mnogo razmišljanja o stilu, formi i žanru. Mašta me progoni dok joj ne poklonim život, koherentan i autentičan, sa početkom, sredinom i krajem.“
Dok je za potrebe ranije knjige bilo potrebno pretraživati arhive međuratnih novina, čini se da je ovaj put bilo dovoljno da autorka posegne za sopstvenim sećanjima, iskustvima, stavovima i osećanjima.
„Građa se akumulirala decenijama: u šetnjama, na kafi u Starbaksu, na odmorima, nakon suvišne čaše vina... žene su mi povjerile tajne od kojih sam nakvasala do tačke da sam morala da prsnem“, ispričala nam je.
„Ne znam kakva bih osoba danas bila da sam priču lično doživjela, ali to bi je zasigurno učinilo još hrabrijom. Tema je važna zbog podizanja svijesti, pružanja podrške, smanjivanja stigmatizacije, prevencije i prepoznavanja situacije. Moj stav je jasan i glasan – djeca se moraju, od najranijeg uzrasta, obrazovati o seksualnosti kako bi razvila zdravu percepciju o svojim tijelima i granicama. Ta edukacija nije važna samo za njih, već i za odrasle, koji često, nažalost, smatraju porniće nastavnim materijalom i usude se spomenuti polne organe samo u masnim šalama.“
U pitanju je priča o dve sestre. Starija je još kao tinejdžerka napustila bosansku kasabu i pobegla negde gde će joj jednog dana, možda, biti bolje i gde će moći da procveta i raširi svoje grane. Mlađa sestra je ostala da pušta korenje u slabo plodnom domaćem kamenjaru gde je svaki zeleni list ili nova iždžigljala vlat trave proslava pobede upornosti i neodustajanja.
Mlađa sestra je upravo u ratnoj i poratnoj Bosni sagradila svoje porodično gnezdo, turbulentno i prepuno svakodnevnih izazova kao i svako, dok je starija u Kanadi stvorila neku svoju porodicu. Upravo je ovo potonje razlog što je priča o ovoj knjizi našla put do časopisa koji trenutno čitate. Ljubavna priča dve žene slobodnog duha nekako se prirodno ušetala u čitav narativ.
Na ovom tragu je i Aleksandra Veljović Ćeklić koja sa svakom novom knjigom nudi sasvim drugačije čitalačko iskustvo. Nakon tri zbirke, priče o estradi („Lutkice, mačkice, kučke i pevačice“), antiratne tragikomedije („Karamela“), istorijskog romana sa duhovima („Čudnovato nasledstvo“), ova naša, a svetska autorka napisala je roman „Leptirica“ (Laguna).
Osim promene izdavača, došlo je i do autorkinog, tradicionalnog, preosmišljavanja koncepta pisanja.
„Svjesna sam da sa raznolikošću romana rizikujem, jer ako čitalac nije zadovoljan prvim iskustvom, mogao bi odlučiti da zaobiđe dalja čitanja, ali se nadam da će ipak prepoznati da nije u pitanju moja neodlučnost, već fleksibilnost i kreativnost“, otkriva Aleksandra Veljović Ćeklić ekskluzivno za Optimist. „Meni mozak ode na safari i kad su mi otvorene oči, a uz to volim izazov i pišem za svoj ćef, bez mnogo razmišljanja o stilu, formi i žanru. Mašta me progoni dok joj ne poklonim život, koherentan i autentičan, sa početkom, sredinom i krajem.“
Dok je za potrebe ranije knjige bilo potrebno pretraživati arhive međuratnih novina, čini se da je ovaj put bilo dovoljno da autorka posegne za sopstvenim sećanjima, iskustvima, stavovima i osećanjima.
„Građa se akumulirala decenijama: u šetnjama, na kafi u Starbaksu, na odmorima, nakon suvišne čaše vina... žene su mi povjerile tajne od kojih sam nakvasala do tačke da sam morala da prsnem“, ispričala nam je.
„Ne znam kakva bih osoba danas bila da sam priču lično doživjela, ali to bi je zasigurno učinilo još hrabrijom. Tema je važna zbog podizanja svijesti, pružanja podrške, smanjivanja stigmatizacije, prevencije i prepoznavanja situacije. Moj stav je jasan i glasan – djeca se moraju, od najranijeg uzrasta, obrazovati o seksualnosti kako bi razvila zdravu percepciju o svojim tijelima i granicama. Ta edukacija nije važna samo za njih, već i za odrasle, koji često, nažalost, smatraju porniće nastavnim materijalom i usude se spomenuti polne organe samo u masnim šalama.“
U pitanju je priča o dve sestre. Starija je još kao tinejdžerka napustila bosansku kasabu i pobegla negde gde će joj jednog dana, možda, biti bolje i gde će moći da procveta i raširi svoje grane. Mlađa sestra je ostala da pušta korenje u slabo plodnom domaćem kamenjaru gde je svaki zeleni list ili nova iždžigljala vlat trave proslava pobede upornosti i neodustajanja.
Mlađa sestra je upravo u ratnoj i poratnoj Bosni sagradila svoje porodično gnezdo, turbulentno i prepuno svakodnevnih izazova kao i svako, dok je starija u Kanadi stvorila neku svoju porodicu. Upravo je ovo potonje razlog što je priča o ovoj knjizi našla put do časopisa koji trenutno čitate. Ljubavna priča dve žene slobodnog duha nekako se prirodno ušetala u čitav narativ.
„Trudila sam se da svoju junakinju prikažem onakvom kakva jeste, sa svim njenim osobenostima i iskustvima, bez potrebe da naglašavam njenu seksualnu orijentaciju kao nešto vanredno, jer mi je to banalno“, priča nam o ovome.
„Ne volim tokenizam u pisanju, cijenim složene i poštene opise junaka, bez površne ili simbolične reprezentacije. Mislim da aktivizam za ljudske jednakosti zahtijeva vješto balansiranje, jer prekomjerno forsiranje ponekad dovodi do kontraefekata, slično kao što se to dešava u odgoju, politici ili kod držanja dijete.“
Zahvaljujući internetu i Fejsbuku koji su se u međuvremenu pojavili, dve sestre, posle decenija života bez ikakvih informacija jedne o drugoj, stidljivo i sa suviše takta, započinju ponovno upoznavanje. Njihove priče koje se, uprkos razlikama u temperamentima i doživljajima sveta, naizmenično smenjuju i nadovezuju jedna na drugu, otkrivaju mnogo više nego što je iko očekivao.
Kako priča odmiče, autorka suptilno, ali vraški vešto, nagoveštava da se iza bekstva starije sestre krije nešto mnogo jezivije nego što je pokušaj spasa iz malograđanske sredine ili jurnjava za snovima.
Tek tu „Leptirica“ dostiže svoj puni zamah, u traumi koja uništava ne samo jednu osobu već i čitave porodice. U pitanju je priča o onim povredama koje se ne okončavaju otpalom krastom, već onima koje ostaju da krvare i bole godinama nakon što su nastale.
„U nepoznatim situacijama smo oprezni, ali poznatim i bliskim osobama prilazimo s povjerenjem, naivno otvaramo vrata teroru i manipulaciji poslije čega ostajemo u strahu od odmazde“, priča nam Aleksandra. „Ako progovorimo, biće strašno, srušićemo imidž porodice il’ komšijske odnose na koje su mama i tata ponosni. Faktor imućnosti nije od značaja, jer ni siromašni ni bogati nisu imuni na bol i nepravdu. Živimo u kulturi prećutkivanja nasilja, i bez otvorene komunikacije i hrabrosti, sa državom koja nije u stanju da pruži adekvatnu zaštitu, ona će cvjetati bez prepreka.“
Kako se priča primiče kraju, pred čitaocima se otvara ponor iz koga viri nešto mnogo užasnije i razornije od siromaštva, palanačkog duha i nepoznatog Drugog. Prava strava i užas leže u onom bliskom i poznatom. Nije nimalo slučajno što je naslov pozajmljen od čuvenog filma Đorđa Kadijevića koji se vodi kao prvi jugoslovenski horor film. Priča o mladoženji koji tek u bračnoj postelji otkrije da je njegova nevesta vampirica deluje kao šala u odnosu na Leptiricu o kojoj piše Aleksandra Veljović Ćeklić.
„Imala sam šest godina kad sam gledala Leptiricu na crnobijelom televizoru, i još se sjećam te injekcije straha koja mi je poljuljala osjećaj sigurnosti u mraku, ali ujedno stimulisala maštu i napravila ljubiteljem horora“, evocira uspomene.
„Za razliku od filmske, Leptirica iz mog romana nije mitološka, ona uistinu napada, a posljedice nisu privremeno pišanje u gaće i vršljanje mašte, već duboke traume: emocionalne, psihološke, fizičke i socijalne, koje za iscjeljenje traže mnogo više od običnog odrastanja. Kadijevićeva Leptirica bi se u strahu sakrila od moje.“
Pisao i razgovarao: Milan Aranđelović
„Ne volim tokenizam u pisanju, cijenim složene i poštene opise junaka, bez površne ili simbolične reprezentacije. Mislim da aktivizam za ljudske jednakosti zahtijeva vješto balansiranje, jer prekomjerno forsiranje ponekad dovodi do kontraefekata, slično kao što se to dešava u odgoju, politici ili kod držanja dijete.“
Zahvaljujući internetu i Fejsbuku koji su se u međuvremenu pojavili, dve sestre, posle decenija života bez ikakvih informacija jedne o drugoj, stidljivo i sa suviše takta, započinju ponovno upoznavanje. Njihove priče koje se, uprkos razlikama u temperamentima i doživljajima sveta, naizmenično smenjuju i nadovezuju jedna na drugu, otkrivaju mnogo više nego što je iko očekivao.
Kako priča odmiče, autorka suptilno, ali vraški vešto, nagoveštava da se iza bekstva starije sestre krije nešto mnogo jezivije nego što je pokušaj spasa iz malograđanske sredine ili jurnjava za snovima.
Tek tu „Leptirica“ dostiže svoj puni zamah, u traumi koja uništava ne samo jednu osobu već i čitave porodice. U pitanju je priča o onim povredama koje se ne okončavaju otpalom krastom, već onima koje ostaju da krvare i bole godinama nakon što su nastale.
„U nepoznatim situacijama smo oprezni, ali poznatim i bliskim osobama prilazimo s povjerenjem, naivno otvaramo vrata teroru i manipulaciji poslije čega ostajemo u strahu od odmazde“, priča nam Aleksandra. „Ako progovorimo, biće strašno, srušićemo imidž porodice il’ komšijske odnose na koje su mama i tata ponosni. Faktor imućnosti nije od značaja, jer ni siromašni ni bogati nisu imuni na bol i nepravdu. Živimo u kulturi prećutkivanja nasilja, i bez otvorene komunikacije i hrabrosti, sa državom koja nije u stanju da pruži adekvatnu zaštitu, ona će cvjetati bez prepreka.“
Kako se priča primiče kraju, pred čitaocima se otvara ponor iz koga viri nešto mnogo užasnije i razornije od siromaštva, palanačkog duha i nepoznatog Drugog. Prava strava i užas leže u onom bliskom i poznatom. Nije nimalo slučajno što je naslov pozajmljen od čuvenog filma Đorđa Kadijevića koji se vodi kao prvi jugoslovenski horor film. Priča o mladoženji koji tek u bračnoj postelji otkrije da je njegova nevesta vampirica deluje kao šala u odnosu na Leptiricu o kojoj piše Aleksandra Veljović Ćeklić.
„Imala sam šest godina kad sam gledala Leptiricu na crnobijelom televizoru, i još se sjećam te injekcije straha koja mi je poljuljala osjećaj sigurnosti u mraku, ali ujedno stimulisala maštu i napravila ljubiteljem horora“, evocira uspomene.
„Za razliku od filmske, Leptirica iz mog romana nije mitološka, ona uistinu napada, a posljedice nisu privremeno pišanje u gaće i vršljanje mašte, već duboke traume: emocionalne, psihološke, fizičke i socijalne, koje za iscjeljenje traže mnogo više od običnog odrastanja. Kadijevićeva Leptirica bi se u strahu sakrila od moje.“
Pisao i razgovarao: Milan Aranđelović
