Tolstojevu „Anu Karenjinu“ sam čitala dva puta. U srednjoj školi, kada je prerano, i pre desetak godina, kada je bilo pravo vreme. Pisana je, kao i većina knjiga koje su na spisku lektira, za odrasle ljude, ne za tinejdžere, te je i razumljivo. Pisana je da opiše stanje u ruskom društvu tog doba, stanje u čovekovoj duši, izdržavanje i neizdržavanje, ljubav, brak, pokleknuća i neodustajanja. Napisana je perfektno i sa pravom se smatra jednom od najboljih romana.

Drugo čitanje mi je donelo usporavanje, kome stalno težim. Osećala sam mir dok sam čitala velikost. Posvećenost napisanom. Nisam žurila, uživala sam, pratila sam svaki piščev trag. Moje životno i spisateljsko iskustvo tek tada su mogli da dožive i procene ovo delo u svoj njegovoj punoći.

Pisati tako pomno i znalački o naizgled običnom, svakodnevnom, porodičnom je maestralno, najviše zato što nema patetike i patologije, niti vanzemaljnosti. Pisati o tako mnogo životnih tema u jednom velikom skupu, duboko, a sasvim jednostavnim rečima, bez nadrealnih stilskih figura, to je majstorski. Uloviti svaki titraj lica svog književnog lika, stvoriti tako razlučenu sliku pred sobom i onda je opisati detaljno, bez razmetanja igrama reči i prikrivenom poezijom, to je savršeno. Uz to je Tolstoj jak, nije banalan niti običan. Razumeo je svoje likove, dočaravao nijanse. Bio je iskren i dosledan. Bio je realan, ali je uspeo da opiše sve tananosti.

Najznačajnije tokom drugog čitanja je bilo shvatanje koliko mi se dopada lik Ljevina. Priznajem, pri prvom čitanju ga nisam primetila u značajnoj meri. Sećam se da su mi scene lova bile dosadne. Drugi put sam pomno čitala i te redove (o, kako zrelost donosi mir, kao jesen) jer i u njima je Ljevin brilljantno opisan, a on je jedan posvećen, pravedan muškarac, pravi zaštitnik. On je stabilnost. On je prava vezanost, iskrenost do gole duše, on je večnost.

Kada su u pitanju ekranizacije, moje mišljenje je da je poslednja najbolja. Najlepša. Na stranu što Kira Najtli i Aron Tejlor zaista jesu najlepši par u ulogama Ane i Vronskog, najlepše je snimljena – kao drama, predstava. Jer to i jeste, u suštini. Drama duše. Predstavljanje istine. Raskoš tuge i sateranosti pred zid na daskama života, na pozornici na kojoj svi igramo.

Doduše, nijedna ekranizacija ne može biti kao knjiga. Knjiga na ekranu često je instant zadovoljstvo. Slike promiču. Mogu biti zanosne, ali nikad kao zvuk okrenute stranice, kao predstave koje imamo o likovima, ne mogu izazvati istu ljubav. Na primer, deo romana o Kitinom porođaju – oblo, realno, duhovno, uzvišeno je napisan. Zasvrbe suze u uglu očiju, od sreće, od milja, od razumevanja.

Ali, opet, i ekranizacije imaju svoju čar. Anu su igrale, između ostalih, Greta Garbo, Vivijan Li, Žaklin Bize, Sofi Marso… i Kira Najtli. I ta poslednja verzija je, tako radikalno a u isto vreme istinito i tačno snimljena, po mom mišljenju, najbolja. Ako ćemo emotivno – najdraža.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: samovoli.wordpress.com