Početkom šezdesetih godina prošlog veka, u južnokalifornijskom gradu Komons, Elizabet Zot vodi veoma popularnu TV emisiju Večera u šest. Samohrana je majka i „bivša hemičarka“. Iz dugog flešbeka saznajemo da je glavna junakinja romana „Lekcije iz hemije“ američke spisateljice Boni Garmus sarađivala od kuće sa Istraživačkim institutom Hejstings na poslovima za koje je bila prekvalifikovana. Stvari će se promeniti kada se, preko instituta, zbliži sa Kalvinom Evansom, o kojem se piše u stručnim naučnim časopisima i koji je kandidat za Nobelovu nagradu. Umesto bilo kog univerziteta, a mogao je da se zaposli na svakom, on je izabrao Hejstings, pre svega zato što mu prija kalifornijska klima.

Upoznavanjem glavnih junaka počinje da dobija na punom značenju slogan rečene institucije: „Istraživački institut Hejstings. Gde revolucionarna istraživanja izazivaju revoluciju“. Dramaturški okidač upoznavanja s Evansom revolucionarno menja ne samo radnju nego i narav dvoje zaljubljenih naučnika, a pogotovu glavne junakinje. Ili bi se moglo reći da Elizabet Zot ostaje ista samo što svoje osobine sve odlučnije pokazuje drugima. Dok na kraju u ovakvu komunikaciju ne uključi i široki auditorijum, jer će promeniti prirodu emisije Večere u šest iz svojevrsnog televizijskog priručnika za kuvanje u pedagoški program: ona više neće podučavati domaćice spremanju jela, tek da ispuni poslovnu obavezu, već i da same budu rešenije u borbi za svoja prava. Tako na izvestan način ona spaja svoj izvorni poziv i TV angažman. Naime, Elizabet se bori da žene, kojima se obraća, drugačije kanališu upravo svoju hemiju, što je naziv koji ona koristi za kuvanje. Dotle je veza sa Evansom dvojako izložena njenoj profesiji: i po materiji kojom se oboje bave i po hemiji koja se razvija između njih.

Između glavnih junaka se mnogo toga pokvarilo usled pravno-naučničkih začkoljica te mizogine strukture društva, institucija i instituta. (Zanimljivo je da se naučničko društvo u stvari ispostavlja kao srazmerno najmačističkiji deo socijuma!) Pokazuje se da Elizabet ne može niti da se uda za Evansa, niti da održi vezu s njim. Kvari se mnogo toga, ali ne i ono najvažnije. Elizabet uspeva da ostane drugačija: onakva kakva je oduvek bila, samo nepokolebljivija. Njena kćerka Madlin će izrasti u dostojanstvenu, istinoljubivu i radoznalu devojčicu zahvaljujući tome što joj je majka davala dovoljno odlučna uputstva za vladanje, ali uvek joj ostavljajući dovoljno slobode da ipak sama napravi izbor. Ovakvu slojevitost lika Boni Garmus ne postiže portretišući samo Elizabet i Madlin, nego i mušičavog, ekscentričnog i proračunatog Kalvina Evansa, kao i niz epizodista: Harijet, susetku glavne junakinje, Voltera Pajna, oca Madlenine školske drugarice i izvornog producenta Večere u šest, ali i Elizabetinog kućnog ljubimca, psa zvanog Pola Sedam, čije misli su složenije od svih ostalih likova romana. Ukoliko se spontanoj, bez obzira na nelinearnost, i, naknadno gledano, logičnoj radnji sa nenametljivom porukom o univerzalnoj potrebi snaženja ženskih prava, kao i slojevitim likovima, doda autorkin okolišan, ali poseban, smisao za humor uz koji se čitalac smeje a da ne prestaje da bude zamišljen, „Lekcije iz hemije“ Boni Garmus pokazuju se kao retko zreo narativni prvenac.

Autor: Domagoj Petrović