„Koža“ Kurcija Malapartea je makabrična, onirična, košmarna, delirična knjiga velikih paradoksa.

Ona je moderna po formi, neponovljiva u stilu, svedena u kompoziciji, umetnost romana na najvišoj, antologijskoj razini. Brojgelovski prizori, kojima su ispisane njene stranice, pokazuju da sloboda retko peva. Milan Kundera je „Kožu“ smatrao, a da nije upotrebio tu reč, velikom knjigom anticipacije! Ono što se u njoj anticipira pokazuje da rat u ljudima još uvek traje – kaže za Danas filmski i književni kritičar Miroljub Stojanović o Malaparteovom romanu „Koža“, kome će prvog petka u julu biti posvećen Lagunin književni klub u beogradskom SKC-u.

Reč je kultnoj antiratnoj knjizi, koja se zbog šokantne otvorenosti i iskrenog cinizma sa kojima opisuje epidemiju kuge u Napulju 1943, u trenutku kad Italija iz poraženog fašističkog bloka prelazi u saveznički tabor ratnih pobednika, nalazila na spisku zabranjenih knjiga Rimokatoličke crkve. O njoj će 7. jula pored Miroljuba Stojanovića govoriti prevodilac i književni teoretičar Tijana Tropin i multimedijalni umetnik Nenad Racković. Laguna je „Kožu“, u prevodu sa italijanskog Jelene M. Ristić, objavila kao drugu knjigu prvog kola edicije „Amerikana“ sa pogovorom Milana Kundere, koji je s francuskog prevela Mira Vuković.

„Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet, osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi ’način osećanja’ onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike“, piše Kundera u pogovoru Malaparteovog romana, po kojem je 1981. snimljen istoimeni film u režiji Lilijane Kavani sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi.

Sin Nemca i Italijanke Kurcio Malaparte (1898–1957) rodio se kao Kurt Erik Zukert u Pratu (Italija). Napustio je školu sa 16 godina i prijavio se kao dobrovoljac u francuskoj vojsci u Prvom svetskom ratu u kom je ranjen. Posle rata radio je kao novinar, bio je član Fašističke stranke, iz koje je 1931. izbačen zbog kritičkih tekstova o Musoliniju i često zatvaran. Kad je po izbijanju Drugog svetskog rata pušten iz zatvora, zaposlio se u milanskom dnevniku Korijere dela Sera. Bio je pri nemačkoj vojsci na Istočnom frontu, kao italijanski oficir i novinar do 1943. Kad je Italija promenila stranu, dodeljen je Komandi savezničkih snaga kao oficir za vezu. Napustio je novinarstvo posle rata i preselio se u Pariz, gde je radio na filmu i u pozorištu. Naginjao je ka komunizmu, čak je i posetio Kinu nekoliko puta, ali se spekuliše da se na samrti pomirio sa Crkvom.