Kritika: „Fizika Budućnosti“ - Mičio Kaku
Mičio Kaku, doktor teorijske fizike na Gradskom njujorškom univerzitetu, proslavio se radom na teoriji struna, ali je široj publici poznat prvenstveno kao pisac naučnopopularne literature i autor brojnih TV emisija.
Tokom svoje bogate karijere Kaku se upoznao s najprestižnijim ličnostima iz sveta nauke, tako da je tri stotine cenjenih akademaca dalo doprinos njegovoj poslednjoj knjizi, koja pokušava da predvidi kako ćemo živeti u budućnosti.
Ova proročka vizija „Fizike budućnosti“ trebalo bi da bude njen glavni adut, pa je strah autora zbog omalovažavanja njegovog štiva, koje bi mnogi mogli da posmatraju kao puko naklapanje o budućnosti, suzbijan činjenicom da su brojni mislioci minulih vremena uspevali da opišu svet sutrašnjice s neverovatnom tačnošću. Jules Verne je, na primer, sa zapanjujućim detaljima predvideo promene u 20. veku.
Kaku, međutim, ima veće ambicije. On pokušava da predvidi kojim ćemo problemima ovladati do 2030. godine, zatim od 2030. do 2070. i od 2070. do kraja veka, pa su gotovo sva poglavlja knjige podeljena na te tri sudbonosne prekretnice. Na prvi pogled, zbog jednostavnih naslova i iscepkanosti na niz manjih odeljaka, ove celine deluju šturo. Međutim, njihovom rečitom autoru dovoljno je i nekoliko strana o određenoj temi da bi plenio znanjem i iskustvom.
Svojoj hipotetičnoj slici budućnosti on ne ostavlja prostor za manevar u besmisao i opise napretka ljudskog roda gradi na preseku trenutnog stanja nauke, za koji su zaslužni njegovi inteligentni sagovornici. Nauka današnjice tako postaje osnova (a donekle i glavna tema) Kakuovih razmatranja, i bilo da je reč o budućem savršenstvu kompjutera, napretku medicine, nanotehnologije i svemirskih putovanja, ili o nonšalantnom, gotovo književnom opisu jednog dana u 2100. godini, on nijednog trenutka ne zaboravlja da pruži zavidan prikaz aktuelnih naučnih dostignuća. Optimizmu koji iz toga proističe svakako se može odgovoriti s nekoliko novih hipoteza kakva je, na primer, mogućnost pojave rata ili epidemije, ali istina je da jedina pravedna kritika Kakuovih predviđanja mora sačekati buduće generacije na koje se ona odnose. Tek tada znaće se koliko je, odnosno, da li je uopšte Kaku u pravu.
Zato se njegova knjiga može opisati „samo" kao delo s iscrpno i zanimljivo opisanim eksperimentima, koje pleni svojom pitkošću, mudrošću i umećem pojednostavljivanja složenih fenomena, što je retko viđeno čak i u naučnopopularnim kuloarima. Kakuu, istina, nedostaje nekoliko odvojenih poglavlja s temom kakva je, na primer, ekologija, jer se ona proteže kroz odeljke gde joj nije mesto, a i sam naslov donekle je nesrećno izabran, s obzirom na to da se „Fizika budućnosti“ samo delimično bavi fizikom ili je u vezi s njom. Mimo toga, ona je, naprosto, neprocenjivo konceptualno dostignuće naučnopopularnog stvaralaštva, koje je, projurivši kroz gotovo sve egzotičnije grane nauke, ponudilo dobro utemeljenu, a time i vrlo verovatnu sliku fantastične budućnosti.
Autor: Lubisav Panić
Izvor: www.yc.rs
Tokom svoje bogate karijere Kaku se upoznao s najprestižnijim ličnostima iz sveta nauke, tako da je tri stotine cenjenih akademaca dalo doprinos njegovoj poslednjoj knjizi, koja pokušava da predvidi kako ćemo živeti u budućnosti.
Ova proročka vizija „Fizike budućnosti“ trebalo bi da bude njen glavni adut, pa je strah autora zbog omalovažavanja njegovog štiva, koje bi mnogi mogli da posmatraju kao puko naklapanje o budućnosti, suzbijan činjenicom da su brojni mislioci minulih vremena uspevali da opišu svet sutrašnjice s neverovatnom tačnošću. Jules Verne je, na primer, sa zapanjujućim detaljima predvideo promene u 20. veku.
Kaku, međutim, ima veće ambicije. On pokušava da predvidi kojim ćemo problemima ovladati do 2030. godine, zatim od 2030. do 2070. i od 2070. do kraja veka, pa su gotovo sva poglavlja knjige podeljena na te tri sudbonosne prekretnice. Na prvi pogled, zbog jednostavnih naslova i iscepkanosti na niz manjih odeljaka, ove celine deluju šturo. Međutim, njihovom rečitom autoru dovoljno je i nekoliko strana o određenoj temi da bi plenio znanjem i iskustvom.
Svojoj hipotetičnoj slici budućnosti on ne ostavlja prostor za manevar u besmisao i opise napretka ljudskog roda gradi na preseku trenutnog stanja nauke, za koji su zaslužni njegovi inteligentni sagovornici. Nauka današnjice tako postaje osnova (a donekle i glavna tema) Kakuovih razmatranja, i bilo da je reč o budućem savršenstvu kompjutera, napretku medicine, nanotehnologije i svemirskih putovanja, ili o nonšalantnom, gotovo književnom opisu jednog dana u 2100. godini, on nijednog trenutka ne zaboravlja da pruži zavidan prikaz aktuelnih naučnih dostignuća. Optimizmu koji iz toga proističe svakako se može odgovoriti s nekoliko novih hipoteza kakva je, na primer, mogućnost pojave rata ili epidemije, ali istina je da jedina pravedna kritika Kakuovih predviđanja mora sačekati buduće generacije na koje se ona odnose. Tek tada znaće se koliko je, odnosno, da li je uopšte Kaku u pravu.
Zato se njegova knjiga može opisati „samo" kao delo s iscrpno i zanimljivo opisanim eksperimentima, koje pleni svojom pitkošću, mudrošću i umećem pojednostavljivanja složenih fenomena, što je retko viđeno čak i u naučnopopularnim kuloarima. Kakuu, istina, nedostaje nekoliko odvojenih poglavlja s temom kakva je, na primer, ekologija, jer se ona proteže kroz odeljke gde joj nije mesto, a i sam naslov donekle je nesrećno izabran, s obzirom na to da se „Fizika budućnosti“ samo delimično bavi fizikom ili je u vezi s njom. Mimo toga, ona je, naprosto, neprocenjivo konceptualno dostignuće naučnopopularnog stvaralaštva, koje je, projurivši kroz gotovo sve egzotičnije grane nauke, ponudilo dobro utemeljenu, a time i vrlo verovatnu sliku fantastične budućnosti.
Autor: Lubisav Panić
Izvor: www.yc.rs
Autor: Mičio Kaku
