Koju slavu slaviš – i kako (treba da) je slaviš
Može zvučati kao oksimoron, ali postalo je moderno oslanjati se na tradiciju, pa u tom kontekstu vraćanja korenima nisu zaobiđene ni krsne slave, tim pre što se njihovo obeležavanje od poslednje decenije XX stoleća donekle uzima i kao prkos prethodnom poluvekovnom potiskivanju religije.
Da li, međutim, ponovno uspostavljanje tradicionalnih vrednosti znači i njihovo dosledno poštovanje ili je tradicija zapravo degradirana time što je uopšte našla mesta u modernom društvu i životu – ovim se problemom i fenomenom bavi Momčilo Petrović u svojoj knjizi pod nazivom „Koju slavu slaviš“.
Već naslovljena u formi pitanja, ova bi knjiga mogla da se zove i: kako slaviš slavu, odnosno: da li pravilno proslavljaš krsno ime – jer Petrović nije dao samo ovlašan spisak svetitelja koji se među pravoslavnim Srbima najčešće obeležavaju, nego je dao i detaljan opis svih crkvenih i narodnih običaja bez kojih se dostojna proslava krsnog imena nije mogla zamisliti u prošlosti kao što se ne može zamisliti ni danas.
Sem toga, Petrović je svim važnim pravoslavnim svetiteljima posvetio podjednaku pažnju bez obzira na to da li ih proslavlja veći ili manji broj srpskih vernika, a pritom se posebno osvrnuo na srpske svetitelje, čak i na one koje je Srpska pravoslavna crkva nedavno kanonizovala i čija je kanonizacija znala da izazove suprotstavljene reakcije u javnosti.
Sa te strane, Petrovićeva knjiga može se tumačiti i kao svojevrsna pravoslavna enciklopedija, pa i kao priručnik u kome će svaki vernik naći najosnovnije podatke o običajima koje je neophodno ispoštovati na dan krsne slave, ali će naći i najvažnije biografske detalje o svetitelju kojeg obeležava, ili o svetitelju povodom kojeg je poznan u goste, ili o svetitelju za kojeg do tad nije znao ništa ali je, na primer, sasvim slučajno video njegovo ime u crkvenom kalendaru.
Pomalo je potrošena fraza o knjizi koju svaka srpska kuća treba da ima, tako da ne bi bilo prikladno upotrebiti je ovom prilikom, ali treba istaći da jeste u pitanju jedna od onih knjiga koju bi trebalo da ima svaki pravoslavni vernik koji drži do izvornih slavskih običaja i pritom želi da zna životopis svetitelja koga smatra svojim kućnim zaštitnikom.
A ponekad se desi da zaista ne znamo ni najosnovnije podatke o svojoj krsnoj slavi, da ne znamo zbog čega se praznik pod nazivom Sveti Jovan javlja nekoliko puta u toku jedne godine, da ne znamo koja je razlika između Đurđevdana i Đurđica, da ne znamo zbog čega postoje Mala i Velika Gospojina, da ne znamo otkud Sveti Amos tamo gde se očekuje Vidovdan, da ne znamo zbog čega se Božić, premda je praznik Hristovog rođenja, tek od četvrtog veka posle Hrista praznuje 25. decembra.
Iako se u većini slučajeva, naročito kad daje životopis Isusa Hrista i prvih hrišćanskih svetitelja, Petrović mnogo više oslanja na predanja nego na istorijske činjenice, autor ipak uspeva da uspostavi ravnotežu između legende i istorije, pa i da za izvesna čudesa i natprirodna svojstva svetitelja pronađe logična objašnjenja, pri čemu je naročito značajno to što se za nekoliko najvažnijih hrišćanskih svetitelja poreklo traži među paganskim verovanjima i božanstvima, jer drugačije se ne može objasniti otkud kod Srba običaj da se za praznik Svete Trojice peva o Ljelju i Ladi, otkud Svetom Iliji gromovi koji su nekada bili svojstveni grčkom Zevsu i slovenskom Perunu, pa i otkud to da se Sveti Pantelejmon maltene poistovećuje sa slovenskim bogom Stribogom.
Osvrnuvši se na najbitnije biografske podatke srpskih svetitelja od kneza Jovana Vladimira do monaha Haritona, Momčilo Petrović pokazao je da mučenici i stradalnici za veru nisu relikt prošlosti, nego da je i tokom XX stoleća bilo podvižničkih primera koji će čitaoca ostaviti bez daha, tim pre što su se desili u tako bliskoj prošlosti i što su ponekad znatno potresniji od mnogih stradanja koje su hrišćani trpeli u vreme Rimljana i Turaka.
Obogaćena fotografijama iz manastira Visoki Dečani, knjiga „Koju slavu slaviš“ pruža dostojan uvid i u srpsko srednjovekovno freskoslikarstvo, čiji su stvaraoci umeli da likove i motive iz Svetog pisma naslikaju sa podjednakom uverljivošću kao što su slikali vladare koje su svojim očima videli.
Autor: Dušan Milijić
Da li, međutim, ponovno uspostavljanje tradicionalnih vrednosti znači i njihovo dosledno poštovanje ili je tradicija zapravo degradirana time što je uopšte našla mesta u modernom društvu i životu – ovim se problemom i fenomenom bavi Momčilo Petrović u svojoj knjizi pod nazivom „Koju slavu slaviš“.
Već naslovljena u formi pitanja, ova bi knjiga mogla da se zove i: kako slaviš slavu, odnosno: da li pravilno proslavljaš krsno ime – jer Petrović nije dao samo ovlašan spisak svetitelja koji se među pravoslavnim Srbima najčešće obeležavaju, nego je dao i detaljan opis svih crkvenih i narodnih običaja bez kojih se dostojna proslava krsnog imena nije mogla zamisliti u prošlosti kao što se ne može zamisliti ni danas.
Sem toga, Petrović je svim važnim pravoslavnim svetiteljima posvetio podjednaku pažnju bez obzira na to da li ih proslavlja veći ili manji broj srpskih vernika, a pritom se posebno osvrnuo na srpske svetitelje, čak i na one koje je Srpska pravoslavna crkva nedavno kanonizovala i čija je kanonizacija znala da izazove suprotstavljene reakcije u javnosti.
Sa te strane, Petrovićeva knjiga može se tumačiti i kao svojevrsna pravoslavna enciklopedija, pa i kao priručnik u kome će svaki vernik naći najosnovnije podatke o običajima koje je neophodno ispoštovati na dan krsne slave, ali će naći i najvažnije biografske detalje o svetitelju kojeg obeležava, ili o svetitelju povodom kojeg je poznan u goste, ili o svetitelju za kojeg do tad nije znao ništa ali je, na primer, sasvim slučajno video njegovo ime u crkvenom kalendaru.
Pomalo je potrošena fraza o knjizi koju svaka srpska kuća treba da ima, tako da ne bi bilo prikladno upotrebiti je ovom prilikom, ali treba istaći da jeste u pitanju jedna od onih knjiga koju bi trebalo da ima svaki pravoslavni vernik koji drži do izvornih slavskih običaja i pritom želi da zna životopis svetitelja koga smatra svojim kućnim zaštitnikom.
A ponekad se desi da zaista ne znamo ni najosnovnije podatke o svojoj krsnoj slavi, da ne znamo zbog čega se praznik pod nazivom Sveti Jovan javlja nekoliko puta u toku jedne godine, da ne znamo koja je razlika između Đurđevdana i Đurđica, da ne znamo zbog čega postoje Mala i Velika Gospojina, da ne znamo otkud Sveti Amos tamo gde se očekuje Vidovdan, da ne znamo zbog čega se Božić, premda je praznik Hristovog rođenja, tek od četvrtog veka posle Hrista praznuje 25. decembra.
Iako se u većini slučajeva, naročito kad daje životopis Isusa Hrista i prvih hrišćanskih svetitelja, Petrović mnogo više oslanja na predanja nego na istorijske činjenice, autor ipak uspeva da uspostavi ravnotežu između legende i istorije, pa i da za izvesna čudesa i natprirodna svojstva svetitelja pronađe logična objašnjenja, pri čemu je naročito značajno to što se za nekoliko najvažnijih hrišćanskih svetitelja poreklo traži među paganskim verovanjima i božanstvima, jer drugačije se ne može objasniti otkud kod Srba običaj da se za praznik Svete Trojice peva o Ljelju i Ladi, otkud Svetom Iliji gromovi koji su nekada bili svojstveni grčkom Zevsu i slovenskom Perunu, pa i otkud to da se Sveti Pantelejmon maltene poistovećuje sa slovenskim bogom Stribogom.
Osvrnuvši se na najbitnije biografske podatke srpskih svetitelja od kneza Jovana Vladimira do monaha Haritona, Momčilo Petrović pokazao je da mučenici i stradalnici za veru nisu relikt prošlosti, nego da je i tokom XX stoleća bilo podvižničkih primera koji će čitaoca ostaviti bez daha, tim pre što su se desili u tako bliskoj prošlosti i što su ponekad znatno potresniji od mnogih stradanja koje su hrišćani trpeli u vreme Rimljana i Turaka.
Obogaćena fotografijama iz manastira Visoki Dečani, knjiga „Koju slavu slaviš“ pruža dostojan uvid i u srpsko srednjovekovno freskoslikarstvo, čiji su stvaraoci umeli da likove i motive iz Svetog pisma naslikaju sa podjednakom uverljivošću kao što su slikali vladare koje su svojim očima videli.
Autor: Dušan Milijić
