Ko je oklevetao Pavla Marića ili o „Bečkom romanu“ Dragana Velikića
Mogao je „Bečki roman“ (Laguna, 2024) Dragana Velikića biti autofikcijska proza da je to bila piščeva namera. Ali nije. Knjiga je fikcija iako je, sudeći po primesama autobiografskog, najnoviji roman dvostrukog dobitnika Ninove nagrade, čiji je predložak stvarni događaj, verovatno njegov najličniji roman. Ili to jeste u smislu da je mnogima, i pre čitanja romana, poznato da fabula korespondira s događajima iz piščevog života. Budući da je reč o fikciji, stvarnost je oneobičena a pripovedanje teče u er-formi, bez primesa tabloidnog. Narator ne pripoveda iz lične perspektive već iz perspektive posmatrača, koji se distancirao i od junaka koji bi mogao biti.
Mada je roman zasnovan i na dokumentima i intimnom piščevom iskustvu, on prevazilazi lično. Svako od nas može doživeti kafkijansku sudbinu, a austrijski birokratsko-sudski aparat nije differentia specifica samo zemlje koja u svesti čitalaca postoji i kao pozitivna i kao negativna stereotipija, što zavisi od toga ko, kada i zašto o njoj svedoči, što je primetno i u ovom romanu.
Neke likove „Bečkog romana“ – stomatologa Andreja Marića i njegovu suprugu Olgu – Velikić je preuzeo iz „Severnog zida“ u kojem je pisao o beogradskoj porodici koja emigrira u austrijsku prestonicu. U centru radnje njegovog najnovijeg romana je i njihov sin, mladi lekar Pavle Marić, koji zbog klevete kolega 70 dana provodi u pritvoru a više od godinu dana u sudskom procesu.
„Bečki roman“ govori o pravosudnom sistemu koji je skrojen za privilegovane u kojem čovek za veoma kratko vreme može biti proglašen neuračunljivim, a za izricanje mere pritvora dovoljni su samo usmeni iskazi. Pored, uslovno govoreći lične, očita je i imagološka priča – portret austrijskog pravosuđa i birokratije iz ugla nekoga ko je tom kontekstu, pre nego što će Pavle završiti u pritvoru, želeo da pripadne.
„Bečki roman“ nije samo roman o kleveti, nepravdi i (austrijskoj) birokratiji već i roman o porodici, (razvedenim) roditeljima, roditeljstvu, prošlosti, stidu, strasti, o tome kako je biti stranac, drugi i drugačiji u nacionalnom, emotivnom i seksualnom smislu.
Poseban segment romana je preispitivanje uloge roditelja, majke i oca, ali prevashodno oca, koji se „nije se usuđivao da zakorači u sinovljev svet, da razgrne koprenu njegove seksualnosti“, koji nije otvoreno pričao s njim i bežao je u „banalno kada bi trebalo izgovoriti nešto suštinsko“.
Andrej ima grižu savesti, pokušava da razume šta se to desilo njegovom sinu i da preuzme deo tereta za nepravednu optužbu. Opis jedne (lične)nepravde i samokritična introspekcija ujedno je i propitivanje velike književne i životne teme: odnos oca i sina koji se odvijao u „nemuštoj komunikaciji“, bezbednom prostoru trivijalnosti jer su onaj suštinski, po prećutnom dogovoru, obojica izbegavali. Kada je Pavle došao na studije u Beč, Andrej se nametnuo kao „većinski vlasnik njegove svakodnevice“, ali više je Pavle „bio upućen u događaje u očevom životu“ nego što je Andrej znao šta se u sinovljevom svetu stvarno događa.
Ono što će, sasvim neočekivano, zadesiti Pavla, poremetiće svakodnevicu koju je Andrej Marić organizovao po svojoj meri. Biće uzdrmana njegova slika o sebi, sinu i zemlji čije naličje nije poznavao kao što nije poznavao ni ono sa čim se njegov sin bori.
„Pokušvajući da sačuva vezu, Pavle nije imao granica u samoponiženju. Počinje da prati Jozefa, koji mu polako uskraćuje pristup vlastitoj svakodnevici. Pominje druženja sa Pavlu nepoznatim osobama, i time pojačava njegovu ljubomoru do usijanja“, svedoči narator u „Bečkom romanu“ o zabranjenom, stigmatizovanom ljubavnom odnosu, strasti, ljubomori i neuklopljenosti.
„Bečki roman“, koji će verovatno biti među najčitanijim njegovim romanima, Dragan Velikić nije planirao da napiše. Pisao je roman o Dunavu, alasima i Konstantinu Kavafiju sve dok ga stvarnost nije primorala da razmišlja o tome kako je biti stranac kojem kroje sudbinu a ne pitaju ga šta misli o tome.
Gotovo svi koji su roman čitali slažu se s tim da je pisan komunikativnim stilom, da se lako čita, ali nije pisan u dahu, a njegov narativ je višedimenzionalan, nije sveden na fabularni predložak. Velikić je svestan da „to što smisao izmiče, ne znači da ne postoji“ kao što je Kafka znao da „tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste ne isključuje jedno drugo“. A jedan od aspekata romana, koji nije primaran, ali svakako nije ni nebitan jesu i kulturološke reminiscencije (na Dašu Drndić, Bogdana Bogdanovića, Miljenka Jergovića) koje utiču na semantiku podteksta.
„Bečki roman“ (čiji je podnaslov, zapravo, postao naslov), nakon beogradske Lagune, u Hrvatskoj je objavila izdavačka kuća Meandarmedija.
Autor: Ljiljana Maletin Vojvodić
Izvor: Art Box Portal
Mada je roman zasnovan i na dokumentima i intimnom piščevom iskustvu, on prevazilazi lično. Svako od nas može doživeti kafkijansku sudbinu, a austrijski birokratsko-sudski aparat nije differentia specifica samo zemlje koja u svesti čitalaca postoji i kao pozitivna i kao negativna stereotipija, što zavisi od toga ko, kada i zašto o njoj svedoči, što je primetno i u ovom romanu.
Neke likove „Bečkog romana“ – stomatologa Andreja Marića i njegovu suprugu Olgu – Velikić je preuzeo iz „Severnog zida“ u kojem je pisao o beogradskoj porodici koja emigrira u austrijsku prestonicu. U centru radnje njegovog najnovijeg romana je i njihov sin, mladi lekar Pavle Marić, koji zbog klevete kolega 70 dana provodi u pritvoru a više od godinu dana u sudskom procesu.
„Bečki roman“ govori o pravosudnom sistemu koji je skrojen za privilegovane u kojem čovek za veoma kratko vreme može biti proglašen neuračunljivim, a za izricanje mere pritvora dovoljni su samo usmeni iskazi. Pored, uslovno govoreći lične, očita je i imagološka priča – portret austrijskog pravosuđa i birokratije iz ugla nekoga ko je tom kontekstu, pre nego što će Pavle završiti u pritvoru, želeo da pripadne.
„Bečki roman“ nije samo roman o kleveti, nepravdi i (austrijskoj) birokratiji već i roman o porodici, (razvedenim) roditeljima, roditeljstvu, prošlosti, stidu, strasti, o tome kako je biti stranac, drugi i drugačiji u nacionalnom, emotivnom i seksualnom smislu.
Poseban segment romana je preispitivanje uloge roditelja, majke i oca, ali prevashodno oca, koji se „nije se usuđivao da zakorači u sinovljev svet, da razgrne koprenu njegove seksualnosti“, koji nije otvoreno pričao s njim i bežao je u „banalno kada bi trebalo izgovoriti nešto suštinsko“.
Andrej ima grižu savesti, pokušava da razume šta se to desilo njegovom sinu i da preuzme deo tereta za nepravednu optužbu. Opis jedne (lične)nepravde i samokritična introspekcija ujedno je i propitivanje velike književne i životne teme: odnos oca i sina koji se odvijao u „nemuštoj komunikaciji“, bezbednom prostoru trivijalnosti jer su onaj suštinski, po prećutnom dogovoru, obojica izbegavali. Kada je Pavle došao na studije u Beč, Andrej se nametnuo kao „većinski vlasnik njegove svakodnevice“, ali više je Pavle „bio upućen u događaje u očevom životu“ nego što je Andrej znao šta se u sinovljevom svetu stvarno događa.
Ono što će, sasvim neočekivano, zadesiti Pavla, poremetiće svakodnevicu koju je Andrej Marić organizovao po svojoj meri. Biće uzdrmana njegova slika o sebi, sinu i zemlji čije naličje nije poznavao kao što nije poznavao ni ono sa čim se njegov sin bori.
„Pokušvajući da sačuva vezu, Pavle nije imao granica u samoponiženju. Počinje da prati Jozefa, koji mu polako uskraćuje pristup vlastitoj svakodnevici. Pominje druženja sa Pavlu nepoznatim osobama, i time pojačava njegovu ljubomoru do usijanja“, svedoči narator u „Bečkom romanu“ o zabranjenom, stigmatizovanom ljubavnom odnosu, strasti, ljubomori i neuklopljenosti.
„Bečki roman“, koji će verovatno biti među najčitanijim njegovim romanima, Dragan Velikić nije planirao da napiše. Pisao je roman o Dunavu, alasima i Konstantinu Kavafiju sve dok ga stvarnost nije primorala da razmišlja o tome kako je biti stranac kojem kroje sudbinu a ne pitaju ga šta misli o tome.
Gotovo svi koji su roman čitali slažu se s tim da je pisan komunikativnim stilom, da se lako čita, ali nije pisan u dahu, a njegov narativ je višedimenzionalan, nije sveden na fabularni predložak. Velikić je svestan da „to što smisao izmiče, ne znači da ne postoji“ kao što je Kafka znao da „tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste ne isključuje jedno drugo“. A jedan od aspekata romana, koji nije primaran, ali svakako nije ni nebitan jesu i kulturološke reminiscencije (na Dašu Drndić, Bogdana Bogdanovića, Miljenka Jergovića) koje utiču na semantiku podteksta.
„Bečki roman“ (čiji je podnaslov, zapravo, postao naslov), nakon beogradske Lagune, u Hrvatskoj je objavila izdavačka kuća Meandarmedija.
Autor: Ljiljana Maletin Vojvodić
Izvor: Art Box Portal
