Književna kritika romana „Srce tame“: Kad čovek pomisli da je svemoćan
Džozef Konrad (1857–1924) bio je poljskog porekla i morskim putevima stigao je u Englesku kao dvadesetogodišnjak. Avanture sa mora pretočio je u svoj prvi roman, a zatim nastavio da ispisuje priče o dalekim zemljama, pustolovinama i heroizmu, što je nailazilo na veliko interesovanje čitalaca željnih detaljnih opisa nepoznatih predela, egzotike, vrline i strasti na stranicama svoje lektire. Konradov glas bio je nov i neobičan, na tragu njegovog savremenika E. M. Forstera, glas koji je govorio i o poziciji starosedelaca na osvojenim prostorima, toliko prezrenim i eksploatisanim da ih nisu više ni uvažavali kao ljudska bića, a kamoli ravnopravne učesnike i borce.
Nije ni Konrad u romanu „Srce tame“ otišao toliko daleko da prihvati crnog čoveka kao sebi ravnog, ali je psihološki ponirao u dušu tog potlačenog i izmučenog čoveka koji se borio da ostane svoj na svome kao neraskidivi deo tradicije i okruženja o kojima beli čovek nije želeo da uči. Roman govori upravo kako se teško može priroda osvetiti onima koji je ne poštuju i ne žele da uče od nje, koji dolaze da uzmu i ostavljaju za sobom pustoš, srce tame koje ih na kraju i same proguta.
Naracija u prvom licu naravno otkriva deo raspleta na samom početku, činjenicu da je glavni junak preživeo rizični poduhvat plovidbe u dubinu afričkog kontinenta u potrazi za slonovačom. Na tom jezivom putovanju upoznaje drugu stranu ideje kolonijalizma, brutalnost, pohlepu, a iznad svega strašnu usamljenost čoveka koji je zaboravio na saosećanje. Marlou, narator romana, na početku boluje od potrebe za avanturom i zaradom. Prošavši put od ušća u Atlantik rekom sa crnom posadom i dvojicom Engleza koje vode isti porivi, on shvata svu tragediju potrage za novcem i bogaćenjem. Drugi lik romana koji pleni čitaočevu radoznalost je tajanstveni Kurt, trgovac slonovačom koga očekuju da sretnu, a kada se taj susret dogodi, Marlou će izgubiti svaku iluziju da moćna i tajanstvena Afrika samo čeka belog čoveka da je opljačka i pokori. Tako je Konrad, kao i Herman Melvil, otvorio Pandorinu kutiju istine „druge strane“, istine onih koji se brane i ne libe da svoje protivnike odvuku u smrt.
Prizori plovidbe moćnom rekom uzvodno, sve dublje u srce džungle, neodoljivo podsećaju na kadrove iz filmskog klasika „Afrička kraljica“, a izvanredni opisi magle, tišine, vlage i džungle koja pulsira čekajući znak za napad na osvajače, daju Konradovoj prozi onu dozu sugestivnosti kojom se pridružuje još jednom slavnom savremeniku – Henriju Džejmsu.
Marlou na svom putovanju prema bogatstvu zatiče samo bedu, bes i smrt, zgađen nad onim što je smatrao idealom i svojim prirodnim pravom. Kada ugleda Kurta, trgovca i pljačkaša slonovače na bednom odru i sa očima ispunjenim samo užasom, doživljava svojevrsnu katarzu posle koje ništa više neće biti isto. Njegovim životom zavladaće samilost i kajanje, potreba da uteši i nekako zaboravi na zadah smrti koji neraskidivo prati pohlepu.
Opisujući izgled, raspoloženje i stradanje crnog stanovništva, Konrad pokazuje jednu vrstu empatije koja nije pokroviteljska, već puna poštovanja i stida zbog ponašanja svojih sunarodnika. Još daleko od ideje o ravnopravnosti svih ljudi, u književnom opusu pridružuje se Forsterovoj struji, ideji poštovanja drugog i različitog koje takođe ima svoje zakone i tradiciju. Kada belac kroči duboko u srce tame, ne može da očekuje ništa drugo osim da ga ono proguta, ili ukoliko kao Marlou preživi užas koji je ubio Kurta, ostaje trajno obeležen činjenicom da je pogledao Gorgoni u oči, slično naratoru romana „Frankenštajn“, trajno traumatizovan pogrešnom idejom da čovek sme da prekorači svoja ograničenja i pomisli da je bog.
Ako se upustite u avanturu putovanja sa Konradom, obavezno pročitajte nakon toga i briljantni putopis „Afrika“ Rastka Petrovića u kome ćete pronaći slične opise, bliske ideje i napredak stava belog čoveka prema drugim svetovima. On počinje ozbiljno da sumnja u svoju superiornost, pokoran pred prirodom i ljudima koji se bore do smrti da bi je sačuvali. Sloboda i priroda koja nas okružuje tako postaju metafora smisla i borbe za život dostojan čoveka.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19
Nije ni Konrad u romanu „Srce tame“ otišao toliko daleko da prihvati crnog čoveka kao sebi ravnog, ali je psihološki ponirao u dušu tog potlačenog i izmučenog čoveka koji se borio da ostane svoj na svome kao neraskidivi deo tradicije i okruženja o kojima beli čovek nije želeo da uči. Roman govori upravo kako se teško može priroda osvetiti onima koji je ne poštuju i ne žele da uče od nje, koji dolaze da uzmu i ostavljaju za sobom pustoš, srce tame koje ih na kraju i same proguta.
Naracija u prvom licu naravno otkriva deo raspleta na samom početku, činjenicu da je glavni junak preživeo rizični poduhvat plovidbe u dubinu afričkog kontinenta u potrazi za slonovačom. Na tom jezivom putovanju upoznaje drugu stranu ideje kolonijalizma, brutalnost, pohlepu, a iznad svega strašnu usamljenost čoveka koji je zaboravio na saosećanje. Marlou, narator romana, na početku boluje od potrebe za avanturom i zaradom. Prošavši put od ušća u Atlantik rekom sa crnom posadom i dvojicom Engleza koje vode isti porivi, on shvata svu tragediju potrage za novcem i bogaćenjem. Drugi lik romana koji pleni čitaočevu radoznalost je tajanstveni Kurt, trgovac slonovačom koga očekuju da sretnu, a kada se taj susret dogodi, Marlou će izgubiti svaku iluziju da moćna i tajanstvena Afrika samo čeka belog čoveka da je opljačka i pokori. Tako je Konrad, kao i Herman Melvil, otvorio Pandorinu kutiju istine „druge strane“, istine onih koji se brane i ne libe da svoje protivnike odvuku u smrt.
Prizori plovidbe moćnom rekom uzvodno, sve dublje u srce džungle, neodoljivo podsećaju na kadrove iz filmskog klasika „Afrička kraljica“, a izvanredni opisi magle, tišine, vlage i džungle koja pulsira čekajući znak za napad na osvajače, daju Konradovoj prozi onu dozu sugestivnosti kojom se pridružuje još jednom slavnom savremeniku – Henriju Džejmsu.
Marlou na svom putovanju prema bogatstvu zatiče samo bedu, bes i smrt, zgađen nad onim što je smatrao idealom i svojim prirodnim pravom. Kada ugleda Kurta, trgovca i pljačkaša slonovače na bednom odru i sa očima ispunjenim samo užasom, doživljava svojevrsnu katarzu posle koje ništa više neće biti isto. Njegovim životom zavladaće samilost i kajanje, potreba da uteši i nekako zaboravi na zadah smrti koji neraskidivo prati pohlepu.
Opisujući izgled, raspoloženje i stradanje crnog stanovništva, Konrad pokazuje jednu vrstu empatije koja nije pokroviteljska, već puna poštovanja i stida zbog ponašanja svojih sunarodnika. Još daleko od ideje o ravnopravnosti svih ljudi, u književnom opusu pridružuje se Forsterovoj struji, ideji poštovanja drugog i različitog koje takođe ima svoje zakone i tradiciju. Kada belac kroči duboko u srce tame, ne može da očekuje ništa drugo osim da ga ono proguta, ili ukoliko kao Marlou preživi užas koji je ubio Kurta, ostaje trajno obeležen činjenicom da je pogledao Gorgoni u oči, slično naratoru romana „Frankenštajn“, trajno traumatizovan pogrešnom idejom da čovek sme da prekorači svoja ograničenja i pomisli da je bog.
Ako se upustite u avanturu putovanja sa Konradom, obavezno pročitajte nakon toga i briljantni putopis „Afrika“ Rastka Petrovića u kome ćete pronaći slične opise, bliske ideje i napredak stava belog čoveka prema drugim svetovima. On počinje ozbiljno da sumnja u svoju superiornost, pokoran pred prirodom i ljudima koji se bore do smrti da bi je sačuvali. Sloboda i priroda koja nas okružuje tako postaju metafora smisla i borbe za život dostojan čoveka.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19
