Prošlo je više od 30 godina od kako sam pročitala roman „Tes od roda D’Ebervila“, Tomasa Hardija. Posle ponovnog čitanja šta je ostalo isto? Pre svega sama Tes. Ona se znoji, crveni, krvari. Sva je crvena i bela. Bela haljina koju nosi na Majskim igrama, istaknuta crvenom trakom, krv konja Princa, koja se proliva na zemlju i prska joj haljinu pošto ga je nehotice ubila na putu ka tržnici, jagode – od sorte britanska kraljica - koje joj Alek D’Ebervil daje i ta rečenica u kojoj: „ona, pomalo u neprilici, razdvoji usne i prihvati plod“.

Sećam se učionice, jednog sparnog leta u Jorkširu, i našeg revnosnog profesora, gospodina Fogina koji nam priča o tome kako Tesino „fatalno sanjarenje“ treba kriviti za njenu zlu sudbinu. Sećam se živog, čak burnog načina na koji smo mi, tinejdžeri, raspravljali o podnaslovu „Čista žena“ i licemerju Hardijevog doba. Koliko je Tes učestvovala u sopstvenoj sudbini? Da li je silovana ili zavedena? „Nagnana na zbunjenu predaju“, napisao je Hardi – dakle klasično silovanje na sastanku?

Mi devojke insistiramo da se devica može predati iz užasa, ili da se spase nasilja. „Nisam shvatila šta misliš dok nije bilo prekasno“, kaže Tes Aleku. On joj odgovara: „To svaka žena kaže“ – na neki način prethodeći tvrdnji feministkinja: „Kada žena kaže ne, onda misli ne“. Onda je tu bes na Ejndžela Klera što ju je odbacio nakon što mu se ispovedila, a na kraju krajeva i sam je imao aferu. Kako je to bilo pametno od gospodina Fogina da nas ohrabri na jednu od retkih stvari koje smo sa 17 godina voleli da radimo u školi – na raspravu.

Tesine nevolje, nepravda koju je trpela kao devojka, sve mi je to delovalo stvarno i ne sećam se nijedne naročite rasprave o Hardijevom stilu ili kako je postigao da na papiru stvori lik od krvi i mesa. Opise smo preskočili. Ne sećam se ni onoga što sam sada primetila a to je kako je Hardi umeo da bude zabavan, koliko se oslanja na žargon, ili te divne fraze kao: „Je l’ ti ne raste srce u grudima?“ Kada sam u svojim ranim dvadesetim čitala roman „Surfacing“, Margaret Atvud, gledišta su se sukobila, ne biti žrtva je postalo zapovest i otuđila sam se od Tes, ljuta na njenu pasivnost i ubeđena da je imala izbor, da je na kraju krajeva mogla delovati.

Možda je Hardija i istoričare književnosti iznerviralo to što su čitaoci tako bukvalno odreagovali na Tes, ali posle 25 godina podučavanja kreativnog pisanja, samo mogu da napomenem koliko je to redak dar: stvoriti lik za koji čitaoci toliko mare i koji je oživeo sa stranica. E. M. Forster je nazvao „Mol Flanders“, roman Danijela Defoa, „remek-delom karakterizacije“. To važi i za Tes. Kao devojci, tri lika su mi obuzela maštu: Mol Flanders, Ema Bovari i Tes Derbifild. Ušli su u potaji poput sna, ali su ostali neizbrisivi kao krv.

Izvor: independent.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović