Knjiga svih vremena – „Tuđa pravila“
Pravila u naslovu romana Džona Irvinga predstavljaju pravila koja su postavljena pored prekidača za svetlo u fabrici gde se pravi sajder, pored voćnjaka sa jabukama, u mestu Oušn Vju na obali Mejna, gde se odvijaoko pola radnje u priči gospodina Irvinga. „Molimo vas da ne koristite rende ili stegu ako ste pili“, glasi jedno od pravila.
Ali ta se pravila manje-više ignorišu. Potpuno drugačija pravila poštuju radnici migranti koji tu borave. Jedno od pravila glasi da ako se sa nekim potučete i imate nož, protivnika treba raniti dovoljno da biste okončali borbu, ali ne treba da ga hospitalizujete i privučete pažnju policije. Naravno, veliki deo pravila se odnosi na ranjavanje nožem.
Takođe, dve liste pravila vise na mestu gde se odvija ostatak Irvingovog romana. Zakon iz Amerike s početka 20. veka kaže da lekari ne smeju da izvode abortuse. Ali u sirotištu Sent Klauds, koje se nalazi dalje od obale Oušn Vjua, doktor Vilbur Lark sledi svoja pravila.
„Niko, nikada ne bi trebalo da tera ženu da rodi bebu koju ona ne želi.“, tvrdi on. Zato je on „ bio ginekolog-akušer, ali kada bi to od njega tražili – i kada je bilo bezbedno – radio je i abortuse.“
Poenta, koju Džon Irving obično koristi – jeste da u određenom društvu uvek postoji više pravila. Junaštvo leži u otkrivanju onih pravih, bilo da su postavljena na zidu ili isklesana skalpelima, a zatim i u obavezi da se ona slede bez obzira na sve. Dok doktor Lar piše Homeru Velsu, njegovom surogat sinu i očigledno nevoljnom nasledniku – „ Kako možeš dozvoliti sebi pravo da biraš kada toliko žena nema slobodu da same biraju? Žene nemaju izbora. Kako možeš da daješ sebi slobodu da ne pomogneš ljudima koji nisu slobodni da drugde potraže pomoć?“
Zapravo, ovo je strože mišljenje od onih koje je Irving izrazio u svojim prethodnim romanima, kao što su „Svet po Garpu“ (1978) ili „Hotel Nju Hempšir“ (1981). Njegovi romani imaju tendenciju da imaju ton i fokus, ali u romanu „Tuđa pravila“ on je pojednostavio svoju formu na pozitivan način.
Poboljšao je i druge stvari. Nema medveda, opsesija bodi bildingom, nema poseta Beču i nijednog uspešnog silovanja. Čini se čak i da manje preteruje nego ranije. Tačno je da je roman prepun mešavine komedije i nasilja, koje su do sada postale gotovo zaštitni znak autora. Par koji voli prirodu, kupa se u brzacima i biva ubijen deblom koje pluta. Lovac na jastoge koji voli petlja sa stvarima, raznosi sebe i mesto gde uzgaja jastoge, praveći torpedo. (Delovi jastoga odleteli su na štand za sladolede koji se nalazio stotinu metara dalje, što je jednog momka navelo da pita da li vlasnik ima novi ukus sladoleda). Velika i ljuta žena po imenu Meloni obilazi uništene zgrade i tuče sve muškarce koji pokušavaju da je maltretiraju.
Roman je takođe pun slatkoće koje ima samo kod Irvinga. Porodica čoveka koji umire od Alchajmerove bolesti (oduvek su smatrali da je pijanica) ne može se setiti reči „Alchajmerova bolest“ i tako je nazivaju Al Hamerovom bolešću. Poverenik iz sirotišta Sent Klauds želi da optuži doktora Larka da je „neaktivni homoseksualac.“ Sve godine u knjizi napisane su sa crticom umesto poslednje brojke (190-, 192-, 195- itd.) čak i kada se spominje datum bombardovanja Perl Harbora ili godine saslušanja vojske i Džozefa Makartija.
Pa ipak, poznati elementi bednog, nasilnog i simpatičnog izgledaju više kontrolisano i sa ciljem, više su posvećeni napredovanju priče ka krajnjem koherentnom rešenju. Isto se može reći da je autor sklonost sentimentalnosti, aforističkim izjavama i vulgarnom humoru. Kao da se predomislio i prestao da se pretvara da je realista koji piše moralističku priču i posvetio svoje prednosti i mane tom određenom cilju. Čudno je da ga ovo uznemirava; u intervjuu koji je dao pre izlaska romana, Irving izjavio je ovo ničim izazvan: „Verujem u karakterizaciju. Verujem u pripovedanje po redu. Ja nisam eksperimentalni pisac. Ja sam pisac koji priča priče o žrtvama.“
Ipak, svima odgovara što Irving shvata sebe kao konvencionalnog realistu. Jer „Tuđa pravila“ ima veći uticaj i integritet nego dva romana koja su izašla pre ovoga. Knjiga je duhovita, ali i drži pažnju, a pisac pametno koristi naizgled predvidljivosti zapleta. Postoji i nekoliko malih stvari za koje se čini da su njegovi lični stavovi. Na primer, pomislili biste na prazni gumeni brodić, na kojem je žrtva Alcjahmerove bolesti plovila pre nego što je umrla. Džon Čiver, sa kojim gospodin Irving deli opsednutost visokom klasom, nekretninama i grehovima, učiniće da osetite tugu zbog napuštenog dušeka kojeg vetar izbacuje iz bazena, kako zima dolazi. U „Tuđim pravilima“ postoji svet u kom stvari postaju značajne, a te napuštene stvari nas nekada pogode direktno u srce.
Autor: Kristofer Lejman-Haupt, 1985.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Lidija Janjić
Ali ta se pravila manje-više ignorišu. Potpuno drugačija pravila poštuju radnici migranti koji tu borave. Jedno od pravila glasi da ako se sa nekim potučete i imate nož, protivnika treba raniti dovoljno da biste okončali borbu, ali ne treba da ga hospitalizujete i privučete pažnju policije. Naravno, veliki deo pravila se odnosi na ranjavanje nožem.
Takođe, dve liste pravila vise na mestu gde se odvija ostatak Irvingovog romana. Zakon iz Amerike s početka 20. veka kaže da lekari ne smeju da izvode abortuse. Ali u sirotištu Sent Klauds, koje se nalazi dalje od obale Oušn Vjua, doktor Vilbur Lark sledi svoja pravila.
„Niko, nikada ne bi trebalo da tera ženu da rodi bebu koju ona ne želi.“, tvrdi on. Zato je on „ bio ginekolog-akušer, ali kada bi to od njega tražili – i kada je bilo bezbedno – radio je i abortuse.“
Poenta, koju Džon Irving obično koristi – jeste da u određenom društvu uvek postoji više pravila. Junaštvo leži u otkrivanju onih pravih, bilo da su postavljena na zidu ili isklesana skalpelima, a zatim i u obavezi da se ona slede bez obzira na sve. Dok doktor Lar piše Homeru Velsu, njegovom surogat sinu i očigledno nevoljnom nasledniku – „ Kako možeš dozvoliti sebi pravo da biraš kada toliko žena nema slobodu da same biraju? Žene nemaju izbora. Kako možeš da daješ sebi slobodu da ne pomogneš ljudima koji nisu slobodni da drugde potraže pomoć?“
Zapravo, ovo je strože mišljenje od onih koje je Irving izrazio u svojim prethodnim romanima, kao što su „Svet po Garpu“ (1978) ili „Hotel Nju Hempšir“ (1981). Njegovi romani imaju tendenciju da imaju ton i fokus, ali u romanu „Tuđa pravila“ on je pojednostavio svoju formu na pozitivan način.
Poboljšao je i druge stvari. Nema medveda, opsesija bodi bildingom, nema poseta Beču i nijednog uspešnog silovanja. Čini se čak i da manje preteruje nego ranije. Tačno je da je roman prepun mešavine komedije i nasilja, koje su do sada postale gotovo zaštitni znak autora. Par koji voli prirodu, kupa se u brzacima i biva ubijen deblom koje pluta. Lovac na jastoge koji voli petlja sa stvarima, raznosi sebe i mesto gde uzgaja jastoge, praveći torpedo. (Delovi jastoga odleteli su na štand za sladolede koji se nalazio stotinu metara dalje, što je jednog momka navelo da pita da li vlasnik ima novi ukus sladoleda). Velika i ljuta žena po imenu Meloni obilazi uništene zgrade i tuče sve muškarce koji pokušavaju da je maltretiraju.
Roman je takođe pun slatkoće koje ima samo kod Irvinga. Porodica čoveka koji umire od Alchajmerove bolesti (oduvek su smatrali da je pijanica) ne može se setiti reči „Alchajmerova bolest“ i tako je nazivaju Al Hamerovom bolešću. Poverenik iz sirotišta Sent Klauds želi da optuži doktora Larka da je „neaktivni homoseksualac.“ Sve godine u knjizi napisane su sa crticom umesto poslednje brojke (190-, 192-, 195- itd.) čak i kada se spominje datum bombardovanja Perl Harbora ili godine saslušanja vojske i Džozefa Makartija.
Pa ipak, poznati elementi bednog, nasilnog i simpatičnog izgledaju više kontrolisano i sa ciljem, više su posvećeni napredovanju priče ka krajnjem koherentnom rešenju. Isto se može reći da je autor sklonost sentimentalnosti, aforističkim izjavama i vulgarnom humoru. Kao da se predomislio i prestao da se pretvara da je realista koji piše moralističku priču i posvetio svoje prednosti i mane tom određenom cilju. Čudno je da ga ovo uznemirava; u intervjuu koji je dao pre izlaska romana, Irving izjavio je ovo ničim izazvan: „Verujem u karakterizaciju. Verujem u pripovedanje po redu. Ja nisam eksperimentalni pisac. Ja sam pisac koji priča priče o žrtvama.“
Ipak, svima odgovara što Irving shvata sebe kao konvencionalnog realistu. Jer „Tuđa pravila“ ima veći uticaj i integritet nego dva romana koja su izašla pre ovoga. Knjiga je duhovita, ali i drži pažnju, a pisac pametno koristi naizgled predvidljivosti zapleta. Postoji i nekoliko malih stvari za koje se čini da su njegovi lični stavovi. Na primer, pomislili biste na prazni gumeni brodić, na kojem je žrtva Alcjahmerove bolesti plovila pre nego što je umrla. Džon Čiver, sa kojim gospodin Irving deli opsednutost visokom klasom, nekretninama i grehovima, učiniće da osetite tugu zbog napuštenog dušeka kojeg vetar izbacuje iz bazena, kako zima dolazi. U „Tuđim pravilima“ postoji svet u kom stvari postaju značajne, a te napuštene stvari nas nekada pogode direktno u srce.
Autor: Kristofer Lejman-Haupt, 1985.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Lidija Janjić
