Knjiga „Pola veka sa Borhesom“ rasvetljava slojeviti odnos dvojice velikana svetske književnosti
Sa intelektualnim poštenjem prema poetičkom suparniku.
Kolumne nobelovca Marija Vargasa Ljose koje objavljuje u madridskom Paisu svake druge nedelje, knjige koje piše, uvek se prate s pažnjom i iščitavaju s lupom budući da se Vargas Ljosa od levičara preobratio u zagovornika liberalnog kapitalizma, da je imao izlet u politiku i to kao predsednički kandidat na izborima u Peruu, davne 1990. o čemu piše u svojim memoarima „Riba u vodi“ koje je prevela Ljiljana Popović Anđić. Ovih dana je na srpskom jeziku izašla njegova knjiga „Pola veka sa Borhesom“, koju je sa španskog preveo Branko Anđić, a kao i sve njegove knjige do sad u Srbiji objavila Laguna.
Na nešto više od stotinak stranica Vargas Ljosa je sabrao svoje razgovore sa Horheom Luisom Borhesom, ali i eseje koje je pisao o njegovom stvaralaštvu. Ovo štivo je još zanimljivije ako se zna da je Vargas Ljosa jedan od pripadnika generacije latinoameričkog književnog buma na planeti, dok je Borhes prema toj tendenciji imao gospodski otklon.
Vargas Ljosa se Borhesu divi, poštuje ga i ceni, ali se u mnogo čemu sa njim i ne slaže. Tako u jednom od eseja piše ovo:
„Taj skeptik i agnostik, nesposoban da veruje Boga i alergičan na svekoliko oduševljenje za partiju i politiku, ispoljio je, međutim, u mnogim prilikama – kao što se vidi iz ovih tekstova – potpuno jasne političke sklonosti i odbojnosti. Jednom se proglasio spenserovskim anarhistom, što ne govori baš mnogo. Bio je, zapravo, okoreli individualista, po prirodi alergičan na ustupanje i najmanjeg dela svoje nezavisnosti i njenog rastvaranja u impersonalnom, što ga je, defakto, pretvaralo u deklarisanog neprijatelja svake doktrine i kolektivističkog političkog formiranja poput fašizma, nacizma, ili komunizma, čiji je sistematski i zakleti protivnik bio čitavog života. U Argentini tridesetih i četrdesetih godina za to su bili potrebni ubeđenje i hrabrost. Peronizam, ta sklepana tvar, postarao se da se sada zaboravi kako su tih godina Peron i njegov režim bili za naciste, simpatizeri sila Osovine za vreme (Drugog svetskog) rata kojima su učinili bezbroj usluga (mnoge od njih razotkrivene, a mnoge druge prikrivene) i da je, kako u intelektualnom tako i u političkom pogledu, peronistička diktatura bila bliža Hitleru i Musoliniju iz čistog oportunizma tek kad je njihova pobeda bila neminovna. Mada je tipično provokativno izjavljivao da je lišen junačke vokacije i bilo kakve političke sposobnosti, Borhes tih godina nije prestajao da u svojim tekstovima optužuje 'pedagogiju mržnje' i nacistički rasizam, da brani Jevreje i pokazuje solidarnost sa saveznicima u ratu protiv Nemačke. ('Mentalno, nacizam je samo egzaltacija jedne predrasude od koje svi ljudi pate: uverenosti da su njihova otadžbina, njihov jezik, njihova vera, njihova krv nadmoćni.') Peronova vlada ga je kaznila zato što je bio 'pristalica saveznika', pa ga je degradirala, premeštajuči ga sa skromnog položaja trećeg pomoćnika jedne gradske biblioteke u južnom delu grada na mesto 'inspektora živine u kavezu' (to jest, živinarnika).“
Knjiga je puna dobro poznatih i manje poznatih detalja iz Borhesovog života. O značaju njenog objavljivanja na srpskom jeziku pisac i prevodilac Branko Anđić kaže:
„To nije jedna od klasičnih akademskih studija koje je Vargas Ljosa umeo da napiše. Svi znaju za njegove knjige o delu Garsije Markesa i Flobera. Međutim, ovo je pre svega novinarska knjiga, iako je kad je knjiga izašla akademska javnost bila razočarana. Ali, mislim da je ono što je za akademski svet bila mana, za čitaoce vrlina. To je knjiga koja nije namenjena akademiji, niti strogom književno-teorijskomproučavanju Borhesovog dela. Takvih knjiga ima isuviše. To je neka vrsta novinarskezbirke koje je Vargas Ljosa radio sa Borhesom i o Borhesu tokom svoje duge književne karijere. Počinje negde s ranim intervjuima kad još Borhes u Evropi nije bio toliko proslavljen. Čak se vidi da je u tim intervjuima bio pomalo zbunjen pažnjom koja mu je bila posvećena, pre svega prvo u Francuskoj, a kasnije u anglosaksonskim i ostalim evropskim metropolama kulture. Upravo zato je zanimljiva jer je pisana za čitaoce Borhesovog dela. To je istovremeno i ispovedna knjiga Vargasa Ljose, jedna polemika između njegove i Borhesove poetike koje ne mogu biti suprotnije. Oni su dva pisca na suprotnim poetičkim polovima. To je redak primer intelektualnog poštenja jednog pisca. Koji već u tim poodmaklim godinama pred kraj karijere uspeva da oda počast jednom drugom velikom piscu koji ima sasvim drugačije nazore o literaturi, sasvim drugu praksu, ali objašnjava zašto se divi njegovom delu“, ističe Branko Anđić za Danas.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Kolumne nobelovca Marija Vargasa Ljose koje objavljuje u madridskom Paisu svake druge nedelje, knjige koje piše, uvek se prate s pažnjom i iščitavaju s lupom budući da se Vargas Ljosa od levičara preobratio u zagovornika liberalnog kapitalizma, da je imao izlet u politiku i to kao predsednički kandidat na izborima u Peruu, davne 1990. o čemu piše u svojim memoarima „Riba u vodi“ koje je prevela Ljiljana Popović Anđić. Ovih dana je na srpskom jeziku izašla njegova knjiga „Pola veka sa Borhesom“, koju je sa španskog preveo Branko Anđić, a kao i sve njegove knjige do sad u Srbiji objavila Laguna.
Na nešto više od stotinak stranica Vargas Ljosa je sabrao svoje razgovore sa Horheom Luisom Borhesom, ali i eseje koje je pisao o njegovom stvaralaštvu. Ovo štivo je još zanimljivije ako se zna da je Vargas Ljosa jedan od pripadnika generacije latinoameričkog književnog buma na planeti, dok je Borhes prema toj tendenciji imao gospodski otklon.
Vargas Ljosa se Borhesu divi, poštuje ga i ceni, ali se u mnogo čemu sa njim i ne slaže. Tako u jednom od eseja piše ovo:
„Taj skeptik i agnostik, nesposoban da veruje Boga i alergičan na svekoliko oduševljenje za partiju i politiku, ispoljio je, međutim, u mnogim prilikama – kao što se vidi iz ovih tekstova – potpuno jasne političke sklonosti i odbojnosti. Jednom se proglasio spenserovskim anarhistom, što ne govori baš mnogo. Bio je, zapravo, okoreli individualista, po prirodi alergičan na ustupanje i najmanjeg dela svoje nezavisnosti i njenog rastvaranja u impersonalnom, što ga je, defakto, pretvaralo u deklarisanog neprijatelja svake doktrine i kolektivističkog političkog formiranja poput fašizma, nacizma, ili komunizma, čiji je sistematski i zakleti protivnik bio čitavog života. U Argentini tridesetih i četrdesetih godina za to su bili potrebni ubeđenje i hrabrost. Peronizam, ta sklepana tvar, postarao se da se sada zaboravi kako su tih godina Peron i njegov režim bili za naciste, simpatizeri sila Osovine za vreme (Drugog svetskog) rata kojima su učinili bezbroj usluga (mnoge od njih razotkrivene, a mnoge druge prikrivene) i da je, kako u intelektualnom tako i u političkom pogledu, peronistička diktatura bila bliža Hitleru i Musoliniju iz čistog oportunizma tek kad je njihova pobeda bila neminovna. Mada je tipično provokativno izjavljivao da je lišen junačke vokacije i bilo kakve političke sposobnosti, Borhes tih godina nije prestajao da u svojim tekstovima optužuje 'pedagogiju mržnje' i nacistički rasizam, da brani Jevreje i pokazuje solidarnost sa saveznicima u ratu protiv Nemačke. ('Mentalno, nacizam je samo egzaltacija jedne predrasude od koje svi ljudi pate: uverenosti da su njihova otadžbina, njihov jezik, njihova vera, njihova krv nadmoćni.') Peronova vlada ga je kaznila zato što je bio 'pristalica saveznika', pa ga je degradirala, premeštajuči ga sa skromnog položaja trećeg pomoćnika jedne gradske biblioteke u južnom delu grada na mesto 'inspektora živine u kavezu' (to jest, živinarnika).“
Knjiga je puna dobro poznatih i manje poznatih detalja iz Borhesovog života. O značaju njenog objavljivanja na srpskom jeziku pisac i prevodilac Branko Anđić kaže:
„To nije jedna od klasičnih akademskih studija koje je Vargas Ljosa umeo da napiše. Svi znaju za njegove knjige o delu Garsije Markesa i Flobera. Međutim, ovo je pre svega novinarska knjiga, iako je kad je knjiga izašla akademska javnost bila razočarana. Ali, mislim da je ono što je za akademski svet bila mana, za čitaoce vrlina. To je knjiga koja nije namenjena akademiji, niti strogom književno-teorijskomproučavanju Borhesovog dela. Takvih knjiga ima isuviše. To je neka vrsta novinarskezbirke koje je Vargas Ljosa radio sa Borhesom i o Borhesu tokom svoje duge književne karijere. Počinje negde s ranim intervjuima kad još Borhes u Evropi nije bio toliko proslavljen. Čak se vidi da je u tim intervjuima bio pomalo zbunjen pažnjom koja mu je bila posvećena, pre svega prvo u Francuskoj, a kasnije u anglosaksonskim i ostalim evropskim metropolama kulture. Upravo zato je zanimljiva jer je pisana za čitaoce Borhesovog dela. To je istovremeno i ispovedna knjiga Vargasa Ljose, jedna polemika između njegove i Borhesove poetike koje ne mogu biti suprotnije. Oni su dva pisca na suprotnim poetičkim polovima. To je redak primer intelektualnog poštenja jednog pisca. Koji već u tim poodmaklim godinama pred kraj karijere uspeva da oda počast jednom drugom velikom piscu koji ima sasvim drugačije nazore o literaturi, sasvim drugu praksu, ali objašnjava zašto se divi njegovom delu“, ističe Branko Anđić za Danas.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
