„Knjiga o snobovima“ – kako smo se svi upleli u to i pali na kolena
Sasvim je uobičajeno da se danas objavljuju nova izdanja književnih dela napisanih pre sto ili dvesta godina.
Ali kad se danas objavi knjiga koja je nastala kao zbirka novinskih članaka napisanih pre više od 170 godina, onda se s pravom pitamo zašto je ona zanimljiva današnjem čitaocu.
Jer novinski tekstovi obično govore o pojavama karakterističnim za trenutak u kome se pišu.
Upravo o pojavama i ljudima koje je video oko sebe pisao je svoje novinske članke britanski pisac Vilijam Mejkpis Tekeri, najpoznatiji po romanu „Vašar taštine“.
Tekstove koje je objavljivao u časopisu Panč od februara 1846. do februara 1847. Tekeri je naredne godine sabrao u knjigu. Od tada ta knjiga je nebrojeno puta objavljivana i prevođena na sve svetske jezike, a ove godine je ponovo izdata i kod nas.
Na pitanje zašto, najbolje će odgovoriti sam naslov – „Knjiga o snobovima“.
Tačno je da se od Tekerijevog vremena mnogo toga promenilo – način oblačenja, putovanja, druženja – ali snobovi su ostali ne samo isti već i podjednako inkorporirani u sve segmente života i sve slojeve društva. Kako onog viktorijanskog engleskog tako i ovog našeg, današnjeg.
Već u uvodnim napomenama Tekeri upozorava svoje čitaoce: „Ne smete brzo ili vulgarno da sudite o snobovima: ako to činite, dokazujete da ste i sami snob. I mene su držali za snoba.“ Pre nego što počne da razotkriva različita ponašanja snobova, Tekeri ih je podelio u dve grupe: apsolutni snobovi su oni koji su to svuda i u svakoj prilici, dok su relativni snobovi to samo ponekad i ponegde.
U svojoj priči o snobovima Tekeri strelu ironije usmerava prvo ka glavi i počinje od kralja i plemstva. Tvrdi da je nužno da kralj bude snob u zemlji u kojoj većinu stanovništva čine snobovi. Priča nam o svešteniku koji je postao kraljev kapelan, pa posle nije mogao da se odbrani od ljudi koji su hteli da se ispovedaju samo njemu i nijednom drugom sveštenom licu.
Mi danas radimo isto što i britanski snobovi Tekerijevog vremena kad se šišamo samo kod frizera kod koga i neka poznata pevačica, kad poslednje pare dajemo za brendove koje reklamira holivudska zvezda ili tražimo vezu baš kod onog doktora za koga smo čuli da je lečio nekog ministra.
„Kako smo se svi upleli u to i manje-više pali na kolena“, uzvikuje Tekeri isto što bismo i mi danas mogli da uzviknemo. Tekeri je samokritičan i priznaje da je i sam odseo u hotelu Belle vue „koji se veoma precenjuje“ i nije ni blizu tako udoban kao hotel manje zvučnog imena.
Ono što Tekeri naziva lordolatrijom – potrebom Engleza da imitiraju svoje lordove – u današnjem svetu pretvorilo se u pomamu stanovnika globalnog sela za selebritijima i brendovima. Ili Luj Viton ili ništa! I upravo na našem snobizmu procvetalo je i razgranalo se tržište lažnjaka.
Iako tekstove objavljuje u novinama, tada jedinom postojećem mediju, Tekeri upravo u uređivačkoj politici vidi veliki deo krivice za opisano stanje.
Novine ne propuštaju da objave kuda je neka dama otputovala, gde se sastaju ugledna gospoda, šta je ko obukao za bal a šta za operu, s kim, gde i u kakvim kolima se gospođica izvezla na svež vazduh.
„O, engleske majke, kćeri, tetke i babe! Takve se stvari za vas pišu po novinama. Kako možete a da ne budete majke, kćeri itd. snobova, dok god vam se pružaju takve besmislice?“ A šta da kažemo danas, 170 godina posle tog Tekerijevog vapaja, kad nas svi mogući masovni mediji bukvalno bombarduju detaljima iz života i najbeznačajnije zvezdice.
Tekeri ne štedi ni ambiciozne snobove, koji su „nogom gurali one ispod sebe dok su se uspinjali na društvenoj lestvici, često se odričući porodice i prijatelja koji su ostali u nižem društvenom sloju i koji bi sad bacali ružnu senku na njihov novi položaj“.
Savremeni pandan su im novobogataši koji kriju da su sa sela, kao i oni drugi, koji stalno podsećaju da su „stari Beograđani“.
Među univerzitetskim snobovima Tekeri posebnu pažnju skreće na studente, kicoške snobove. Za jednoga od njih, koji je upadao u oči zbog svog nakita kaže: „Bilo je to mlado magare koje se sve blistalo od prstenja, lanaca i dugmadi za manžetne.“
Bežeći od londonske snobovštine, Tekeri se uputio u čednu unutrašnjost, a na osnovu tog putovanja nastalo je nekoliko vedrih poglavlja o provincijskim snobovima.
Ništa manje zabavna nisu poglavlja o snobovima i braku, snobovima koji priređuju zabave i onima koji na njih odlaze, snobovima u vojsci ili crkvi.
Da ga čitaoci ne bi optužili da u kritici štedi svoju branšu, Tekeri je napisao i tekst o literarnim snobovima.
Od prvih redova on prenaglašeno tvrdi i obrazlaže da među ljudima od pera nema snobova i snobovštine. Ipak, čitalac mora da se nasmeje kad dođe do rečenice: „Ponekad se neko od nas proslavi, ali mi ga u tom slučaju nikad ne napadamo niti mu se rugamo, nego se svi do jednoga radujemo njegovom uspehu.“
Ovde nam Tekeri majstorskom ironijom pokazuje kako će pravi snob uvek hvaliti one do čijeg društva mu je stalo. Ali sve i da jeste snob, Tekeri je toliko duhovit snob da ga i danas vredi čitati.
Autor: Mirjana Mitrović
Izvor: tosamja.media
Ali kad se danas objavi knjiga koja je nastala kao zbirka novinskih članaka napisanih pre više od 170 godina, onda se s pravom pitamo zašto je ona zanimljiva današnjem čitaocu.
Jer novinski tekstovi obično govore o pojavama karakterističnim za trenutak u kome se pišu.
Upravo o pojavama i ljudima koje je video oko sebe pisao je svoje novinske članke britanski pisac Vilijam Mejkpis Tekeri, najpoznatiji po romanu „Vašar taštine“.
Tekstove koje je objavljivao u časopisu Panč od februara 1846. do februara 1847. Tekeri je naredne godine sabrao u knjigu. Od tada ta knjiga je nebrojeno puta objavljivana i prevođena na sve svetske jezike, a ove godine je ponovo izdata i kod nas.
Na pitanje zašto, najbolje će odgovoriti sam naslov – „Knjiga o snobovima“.
Tačno je da se od Tekerijevog vremena mnogo toga promenilo – način oblačenja, putovanja, druženja – ali snobovi su ostali ne samo isti već i podjednako inkorporirani u sve segmente života i sve slojeve društva. Kako onog viktorijanskog engleskog tako i ovog našeg, današnjeg.
Već u uvodnim napomenama Tekeri upozorava svoje čitaoce: „Ne smete brzo ili vulgarno da sudite o snobovima: ako to činite, dokazujete da ste i sami snob. I mene su držali za snoba.“ Pre nego što počne da razotkriva različita ponašanja snobova, Tekeri ih je podelio u dve grupe: apsolutni snobovi su oni koji su to svuda i u svakoj prilici, dok su relativni snobovi to samo ponekad i ponegde.
U svojoj priči o snobovima Tekeri strelu ironije usmerava prvo ka glavi i počinje od kralja i plemstva. Tvrdi da je nužno da kralj bude snob u zemlji u kojoj većinu stanovništva čine snobovi. Priča nam o svešteniku koji je postao kraljev kapelan, pa posle nije mogao da se odbrani od ljudi koji su hteli da se ispovedaju samo njemu i nijednom drugom sveštenom licu.
Mi danas radimo isto što i britanski snobovi Tekerijevog vremena kad se šišamo samo kod frizera kod koga i neka poznata pevačica, kad poslednje pare dajemo za brendove koje reklamira holivudska zvezda ili tražimo vezu baš kod onog doktora za koga smo čuli da je lečio nekog ministra.
„Kako smo se svi upleli u to i manje-više pali na kolena“, uzvikuje Tekeri isto što bismo i mi danas mogli da uzviknemo. Tekeri je samokritičan i priznaje da je i sam odseo u hotelu Belle vue „koji se veoma precenjuje“ i nije ni blizu tako udoban kao hotel manje zvučnog imena.
Ono što Tekeri naziva lordolatrijom – potrebom Engleza da imitiraju svoje lordove – u današnjem svetu pretvorilo se u pomamu stanovnika globalnog sela za selebritijima i brendovima. Ili Luj Viton ili ništa! I upravo na našem snobizmu procvetalo je i razgranalo se tržište lažnjaka.
Iako tekstove objavljuje u novinama, tada jedinom postojećem mediju, Tekeri upravo u uređivačkoj politici vidi veliki deo krivice za opisano stanje.
Novine ne propuštaju da objave kuda je neka dama otputovala, gde se sastaju ugledna gospoda, šta je ko obukao za bal a šta za operu, s kim, gde i u kakvim kolima se gospođica izvezla na svež vazduh.
„O, engleske majke, kćeri, tetke i babe! Takve se stvari za vas pišu po novinama. Kako možete a da ne budete majke, kćeri itd. snobova, dok god vam se pružaju takve besmislice?“ A šta da kažemo danas, 170 godina posle tog Tekerijevog vapaja, kad nas svi mogući masovni mediji bukvalno bombarduju detaljima iz života i najbeznačajnije zvezdice.
Tekeri ne štedi ni ambiciozne snobove, koji su „nogom gurali one ispod sebe dok su se uspinjali na društvenoj lestvici, često se odričući porodice i prijatelja koji su ostali u nižem društvenom sloju i koji bi sad bacali ružnu senku na njihov novi položaj“.
Savremeni pandan su im novobogataši koji kriju da su sa sela, kao i oni drugi, koji stalno podsećaju da su „stari Beograđani“.
Među univerzitetskim snobovima Tekeri posebnu pažnju skreće na studente, kicoške snobove. Za jednoga od njih, koji je upadao u oči zbog svog nakita kaže: „Bilo je to mlado magare koje se sve blistalo od prstenja, lanaca i dugmadi za manžetne.“
Bežeći od londonske snobovštine, Tekeri se uputio u čednu unutrašnjost, a na osnovu tog putovanja nastalo je nekoliko vedrih poglavlja o provincijskim snobovima.
Ništa manje zabavna nisu poglavlja o snobovima i braku, snobovima koji priređuju zabave i onima koji na njih odlaze, snobovima u vojsci ili crkvi.
Da ga čitaoci ne bi optužili da u kritici štedi svoju branšu, Tekeri je napisao i tekst o literarnim snobovima.
Od prvih redova on prenaglašeno tvrdi i obrazlaže da među ljudima od pera nema snobova i snobovštine. Ipak, čitalac mora da se nasmeje kad dođe do rečenice: „Ponekad se neko od nas proslavi, ali mi ga u tom slučaju nikad ne napadamo niti mu se rugamo, nego se svi do jednoga radujemo njegovom uspehu.“
Ovde nam Tekeri majstorskom ironijom pokazuje kako će pravi snob uvek hvaliti one do čijeg društva mu je stalo. Ali sve i da jeste snob, Tekeri je toliko duhovit snob da ga i danas vredi čitati.
Autor: Mirjana Mitrović
Izvor: tosamja.media
