„Knjiga o izmišljenim bićima“ – Savremeni bestijarijum
Horhe Luis Borhes, argentinski pisac čuven po evojim elegantnim metafizičkim pričama, napisao je 1957. „Priručnik fantastične zoologije“. Prošireno izdanje je objavljeno 1967. godine pod naslovom „Knjiga o izmišljenim bićima“. Naredno dopunjeno izdanje se pojavilo dve godine kasnije, a Endru Harli, prevodilac sadašnjeg izdanja ovog dela ga je kritikovao zbog pogrešne transkripcije imena Borhesove saradnice Margarite Gerero i lošeg prevoda. Harli je iz svog izdanja izostavio četiri bića koja su dodata u prethodnom prevodu, što je u skladu sa poslednjim izdanjem dela na španskom jeziku koje je objavljeno dok je Borhes još uvek bio živ.
Borhes (1899-1986) se školovao u Ženevi i imao je uspešnu karijeru kritičara, književnika i urednika, nastavnika, predavača i bibliotekara („Govorim o veličanstvenoj Božjoj ironiji koja mi je istovremeno podarila 800.000 knjiga i potpunu tamu“, napisao je povodom slepila koje je nastupilo u šestoj deceniji autorovog života). Bio je strastveni čitalac religijskih i književnih tekstova (naročito je voleo Poa, Kafku, Kiplinga i Čestertona), kao i filozofskih (pre svega Berklija) što se u velikoj meri odrazilo na njegovo stvaralaštvo, pošto se njegova dela najčešće pozivaju na piščeva iskustva i stavove, ali ne na podrugljiv način na koji to čini savremena metafizička proza. Razlog tome je što je u Borhesovoj književnosti bitna vrhovna stvarnost, a ne sama umetnost.
Ovo se može primetiti čak i u „Knjizi o ozmišljenim bićima“, savremenom bestijarijumu (koji nije ograničen samo na životinje) koji čitaoca vodi kroz zoološki vrt čiju faunu ne čine samo lavovi, već i sfinge, grifonin i kentauri. U ovom delu je opisano 116 fantastičnih bića poređanih po abecednom redu, među kojima se mogu naći i ona poznatija kao što je Behemot, dvojnik, elfi, gnomi, golem, harpije, Lilit, Pelikan, trolovi i jednorozi. Opisujući ova bića, Borhes koristi priliku da iznese svoja nagađanja o prirodi Univerzuma.
Samim tim, ova knjiga sadrži i određena verska shvatanja jer su mnoga od ovih bića igrala važnu ulogu u svetskom religioznom slikarstvu. Preuzeto iz hrišćanstva, Danteova „Božanstvena komedija“ prikazana je uz pomoć čudovišta Aherona, Kerbera, Grifona, Minotaura i Feniksa. Mogu se pronaći i dva bića iz dela „Perelendra“ autora K.S. Luisa. Prema tome, može se reći da religija igra važnu ulogu u ovom delu.
Na primer, kada predstavlja izmišljeno biće Majku svih kornjača, Borhes piše kako se u srednjem veku verovalo da je Sveti duh ostavio dve knjige. Jedna od njih je bila Biblija, što je opštepoznato verovanje, a druga Univerzum, čija bića kriju besmrtna učenja, a bestijarijumi su nastali kako bi se objasnile pouke koje sadrži ova druga knjiga.
Kako K. S. Luis navodi u svom delu The Discarded Image (što se takođe može primetiti kod Borhesa), da je srednjovekovna kultura prevashodno bila okrenuta ka književnosti i crkvi. Luis takođe opaža da su sve srednjevekovne knjige bile osmišljene kao model Univerzuma i da je taj model bio kompleksan i prelep i da je pružao iskreno zadovoljstvo čitaocima dok su u njega verovali.
Borhes ne veruje u sve što je pročitao u knjigama, ali je fasciniran tim činjenicama i uz osmeh tka prelepa složena tkanja uz pomoć pročitanog, a čini se da ništa nije preskočio u svom istraživanju. Sa smeškom opisuje ono što smatra apsurdom srednjeg veka, koji nam je svima poznat, namiguje skeptičnim čitaocima kao što je i sam, i zasmejava ga podjednako apsurdna misao da savremeni čovek zna mnogo više od srednjovekovnog. U osvrtu na Empedoklovu teoriju o četiri osnovna elementa koja su stvorila svet kaže: „Sada znamo (odnosno mislimo da znamo) da je ova doktrina netačna“.
Andre Moroa je u predgovoru za „Lavirinte“ napisao da iako Borhesa privlači metafizika, on ne prihvata nijedan sistem kao istinit i svaki od njh posmatra kao igru i izazov za um. Borhes je skeptik, ali da li je to u dovoljnoj meri da bi bio skeptičan i prema lavirintu vere i sumnje koji je sam izgradio rečima?
Lavirint je problematičan zato što se u njemu možemo izgubiti i da nikada ne uspemo da pronađemo izlaz. Borhes je smatrao da je život lavirint, to jest, da istina ne postoji. Ali, da li je ova izjava tačna? Ili Borhes naprosto izigrava metafizičkog komedijaša, ludu 20. veka?
Da li je Borhes bio skeptičan prema sopstvenom skepticizmu? Mislim da jeste. Pol Teru je u putopisu The Old Patagonian Express opisao trenutak tokom njegove posete Borhesu: „Dok smo skretali ka ulazu u Maipu, on [Borhes] je rekao: ‘Moj otac je imao običaj da kaže da je priča o Isusu besmislena. Činjenica da je taj čovek umro zbog ljudskih grehova. Ko u to može da poveruje? Zar to nije budalaština?“
Autor: Frenklin Friman
Izvor: americamagazine.org
Prevod: Sonja Laštro
Borhes (1899-1986) se školovao u Ženevi i imao je uspešnu karijeru kritičara, književnika i urednika, nastavnika, predavača i bibliotekara („Govorim o veličanstvenoj Božjoj ironiji koja mi je istovremeno podarila 800.000 knjiga i potpunu tamu“, napisao je povodom slepila koje je nastupilo u šestoj deceniji autorovog života). Bio je strastveni čitalac religijskih i književnih tekstova (naročito je voleo Poa, Kafku, Kiplinga i Čestertona), kao i filozofskih (pre svega Berklija) što se u velikoj meri odrazilo na njegovo stvaralaštvo, pošto se njegova dela najčešće pozivaju na piščeva iskustva i stavove, ali ne na podrugljiv način na koji to čini savremena metafizička proza. Razlog tome je što je u Borhesovoj književnosti bitna vrhovna stvarnost, a ne sama umetnost.
Ovo se može primetiti čak i u „Knjizi o ozmišljenim bićima“, savremenom bestijarijumu (koji nije ograničen samo na životinje) koji čitaoca vodi kroz zoološki vrt čiju faunu ne čine samo lavovi, već i sfinge, grifonin i kentauri. U ovom delu je opisano 116 fantastičnih bića poređanih po abecednom redu, među kojima se mogu naći i ona poznatija kao što je Behemot, dvojnik, elfi, gnomi, golem, harpije, Lilit, Pelikan, trolovi i jednorozi. Opisujući ova bića, Borhes koristi priliku da iznese svoja nagađanja o prirodi Univerzuma.
Samim tim, ova knjiga sadrži i određena verska shvatanja jer su mnoga od ovih bića igrala važnu ulogu u svetskom religioznom slikarstvu. Preuzeto iz hrišćanstva, Danteova „Božanstvena komedija“ prikazana je uz pomoć čudovišta Aherona, Kerbera, Grifona, Minotaura i Feniksa. Mogu se pronaći i dva bića iz dela „Perelendra“ autora K.S. Luisa. Prema tome, može se reći da religija igra važnu ulogu u ovom delu.
Na primer, kada predstavlja izmišljeno biće Majku svih kornjača, Borhes piše kako se u srednjem veku verovalo da je Sveti duh ostavio dve knjige. Jedna od njih je bila Biblija, što je opštepoznato verovanje, a druga Univerzum, čija bića kriju besmrtna učenja, a bestijarijumi su nastali kako bi se objasnile pouke koje sadrži ova druga knjiga.
Kako K. S. Luis navodi u svom delu The Discarded Image (što se takođe može primetiti kod Borhesa), da je srednjovekovna kultura prevashodno bila okrenuta ka književnosti i crkvi. Luis takođe opaža da su sve srednjevekovne knjige bile osmišljene kao model Univerzuma i da je taj model bio kompleksan i prelep i da je pružao iskreno zadovoljstvo čitaocima dok su u njega verovali.
Borhes ne veruje u sve što je pročitao u knjigama, ali je fasciniran tim činjenicama i uz osmeh tka prelepa složena tkanja uz pomoć pročitanog, a čini se da ništa nije preskočio u svom istraživanju. Sa smeškom opisuje ono što smatra apsurdom srednjeg veka, koji nam je svima poznat, namiguje skeptičnim čitaocima kao što je i sam, i zasmejava ga podjednako apsurdna misao da savremeni čovek zna mnogo više od srednjovekovnog. U osvrtu na Empedoklovu teoriju o četiri osnovna elementa koja su stvorila svet kaže: „Sada znamo (odnosno mislimo da znamo) da je ova doktrina netačna“.
Andre Moroa je u predgovoru za „Lavirinte“ napisao da iako Borhesa privlači metafizika, on ne prihvata nijedan sistem kao istinit i svaki od njh posmatra kao igru i izazov za um. Borhes je skeptik, ali da li je to u dovoljnoj meri da bi bio skeptičan i prema lavirintu vere i sumnje koji je sam izgradio rečima?
Lavirint je problematičan zato što se u njemu možemo izgubiti i da nikada ne uspemo da pronađemo izlaz. Borhes je smatrao da je život lavirint, to jest, da istina ne postoji. Ali, da li je ova izjava tačna? Ili Borhes naprosto izigrava metafizičkog komedijaša, ludu 20. veka?
Da li je Borhes bio skeptičan prema sopstvenom skepticizmu? Mislim da jeste. Pol Teru je u putopisu The Old Patagonian Express opisao trenutak tokom njegove posete Borhesu: „Dok smo skretali ka ulazu u Maipu, on [Borhes] je rekao: ‘Moj otac je imao običaj da kaže da je priča o Isusu besmislena. Činjenica da je taj čovek umro zbog ljudskih grehova. Ko u to može da poveruje? Zar to nije budalaština?“
Autor: Frenklin Friman
Izvor: americamagazine.org
Prevod: Sonja Laštro
