Da i fotografije, makar i nasumično odabrane, mogu biti inspirativan motiv za nastanak knjige, pokazali su David Albahari i Žarko Radaković sastavivši svoju zajedničku knjigu od tekstova proizišlih iz pogleda na razne fotografije, bilo da su u pitanju uspomene iz ličnih albuma dvojice pisaca, bilo da su umetnički radovi svetski priznatih fotografa.

To nije ništa neobično, jer svako je imao takvo iskustvo u životu – da i jedan nasumičan pogled na fotografiju probudi čitav niz uspomena, naročito onih koje su već duže vreme čamile u zaboravu, ali i onih koje su svesno bile potisnute iz sećanja.

Pritom se ovde ne misli samo na sopstvene, nego i na tuđe fotografije, jer i one mogu probuditi niz asocijacija, kao što to mogu i fotografije koje su plod velikih umetnika i koje su odavno dostupne pogledima najšire publike.

Započevši knjigu konkretnim fotografijama iz sopstvenih albuma, a završivši je fotografijama čija apstrakcija donekle i doprinosi njihovoj umetničkoj i univerzalnoj vrednosti, Radaković i Albahari su taj odnos konkretnog i apstraktnog u odnosu na fotografije preneli i na tekstove, jer se na samom početku zaista osvrću na fotografiju priloženu uz tekst, da bi se postepeno udaljavali od opisa samih fotografija, premda su inspiraciju za pisanje i dalje nalazili upravo u njima.

Poznato je da slika vredi hiljadu reči, pa to svakako važi i za fotografiju, naročito za onu koja budi uspomene i pomoću koje se do detalja može rekonstruisati momenat u kome je nastala – i upravo su od jedne takve fotografije, na kojoj se i sami nalaze, Albahari i Radaković rekonstruisali ne samo jedan daleki trenutak, nego i vreme koje danas deluje iščezlo, a koje je ostavilo uspomene kojih se vredi sećati i na koje se uvek vredi vraćati.

Ne skrivajući nostalgiju za detinjstvom i mladošću, ali ipak poučeni svim onim što se u međuvremenu dogodilo, dva pisca se bez preterane melanholije – ali i bez nasilne objektivnosti – prisećaju događaja iz raznih perioda svojih života, tako da će se u njihovim ispovestima mnogi čitaoci prepoznati, pa možda i poželeti da sami uzmu neku zaboravljenu fotografiju i da načine priču od sećanja koja su im se tog trenutka probudila.

Opstajući sve vreme na granici između priče i eseja, na granici između ispovesti i studije, na granici između lične prošlosti i svetske sadašnjosti, na granici između privatnog pisma i javnog obraćanja, na granici između ličnih sećanja i univerzalnih pitanja, Radaković i Albahari su načinili skup nekonvencionalnih tekstova koji se mogu ne samo čitati u svakoj prilici, nego mogu biti i putokaz za svaku priliku.

Kao što je već napomenuto, a što su pisci dokazali u tekstovima na početku knjige, jedna fotografija zaista može vredeti hiljadu reči – ali, Albahari i Radaković su upravo svojim tekstovima zasnovanim na određenim fotografijama pokazali i da svaka nova reč kojom se fotografija opisuje može vredeti hiljadu novih slika.

I upravo je u tome najveća draž Radakovićeve i Albaharijeve „Knjige o fotografiji“ – što oni opisujući jednu konkretnu fotografiju, kao i prilike u kojima je nastala, stvaraju još hiljade novih slika, koje imaju umetničku vrednost upravo stoga što će postojati samo u mašti čitalaca i što će svako moći na svoj način da ih zamisli i dočara.

Bez obzira na to što su u pitanju pisci čije biografije prosečnim čitaocima mogu delovati nedostižno, pa i fantastično, ipak će lični ton koji su Albahari i Radaković uneli u svoje tekstove doprineti da se pokaže kako i veliki umetnici poseduju sećanja, nemire, traume, snove poput običnih ljudi, što i sami pisci jesu – štaviše, ostali su to i nakon što su prestali da budu insekti koji u kosmičkim razmerama nemaju nikakvog udela u postojanosti tišine, nego je remete, bilo rečima, bilo fotografijama.

Autor: Dušan Milijić