David Albahari

David Albahari (1948, Peć – 2023, Beograd), pisac i prevodilac. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman, Sudija Dimitrijevic (1978). Objavio je još romane Cink, 1988; Kratka knjiga, 1993; Snežni čovek, 1995; Mamac, 1996; Mrak, 1997, 2008; Gec i Majer, 1998; Svetski putnik, 2001; Pijavice, 2006; Ludvig, 2007; Brat, 2008; Ćerka, 2010; Kontrolni punkt, 2011, Životinjsko carstvo, 2013; zbirke priča Obične priče, 1978; Opis smrti, 1982; Fras u šupi, 1984; Jednostavnost, 1988; Pelerina, 1993; Izabrane priče, 1994; Neobične priče, 1999; Drugi jezik, 2003; Senke, 2006; Svake noći u drugom gradu, 2008; Male priče, 2013; Propuštena prilika, 2013; 21 priča o sreći, 2017, kao i knjige eseja Prepisivanje sveta (1997), Teret (2004), Dijaspora i druge stvari (2008) i Ljudi, gradovi i štošta drugo (2011). Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu Ema i jež koji nestaje (2008). Zajedno sa Žarkom Radakovićem objavio je Knjigu o muzici (2013) i Knjigu o fotografiji (2021). Za zbirku priča Opis smrti dobio je Andrićevu nagradu. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin, a 2008. Vitalovu nagradu za knjigu godine. Godine 2022. dobio je međunarodnu nagradu za književnost „Aleksandar Tišma“. Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana. Član je SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. Knjige su mu pevedene na osamnaest jezika. Od 1994. živeo u Vankuveru, u Kanadi. U Beograd (Zemun) vratio se 2012. godine.