Knjiga nas podseća na prvo Markesovo zanimanje
Gabrijel Garsija Markes, za prijatelje „Gabo“, živeo je za novinarstvo. Čitavog života je pisao za novine i časopise, a i sam je bio osnivač šest publikacija. Jednom je rekao, nasuprot mudrosti godina: „Ne želim da me pamte po ʼSto godina samoćeʼ, niti po Nobelovoj nagradi, već po novinarstvu.“
Markes (1927-2014) je udisao sveže mastilo poput novinskog kritičara E. Dž. Liblinga, kao da je duvanski dim. Novinarstvo je nazivao najboljim poslom na svetu i biološkom potrebom čovečanstva. Razumeo je da novine i časopisi, pored toga što dostavljaju informacije, doprinose, kroz komentare svih vrsta, raspoloženju čovečanstva.
Senzacionalna kolekcija Markesovih doprinosa novinarstvu, „Skandal veka“, prikazuje koliko ozbiljno je on shvatao izveštavanje i ono što danas nazivaju novinarstvo u dužem obliku.
Među njima ima intrigantnih, zanosnih priča, poput one o smrti mlade žene koja je navodno vodila dvostruki život; o sandinističkoj političkoj opsadi Nacionalne palate u Nikaragvi 1978. i o međunarodnim pokušajima da se spase dečak kome je bio potreban redak serum protiv besnila u roku od 12 sati.
Ovo su članci koji svojom verodostojnošću i dražima čitaoca podsećaju na „Priču o nasukanom mornaru“, Markesovu knjigu baziranu na nizu članaka koje je pisao 1955. za novine iz Bogote, ispričanu kroz lik kolumbijskog mornara koji je sa razarača upao u more.
Većina njegovih hronika i kolumni se bavi, kao i većina njegove fikcije, rodnom Kolumbijom. Međutim, dosta najboljih delova u „Skandalu veka“ su eseji, skromna i duhovita razmišljanja o temama poput frizera, putovanja avionom, književnih prevoda i filmova.
Stiče se utisak da, ukoliko bi mogao da osnuje još jedan časopis sa onog sveta, Markes bi uredio verziju nekog opuštenijeg izdanja, kao što su The Spectator, The New Statesman ili The Oldie, koje Britanci prave najbolje. Takoreći, časopise koji se u potpunosti sastoje od komentara, kombinovanog sadržaja svega što je kolumnistima na pameti.
Markes je pisao neka od ranijih dela fikcije na rolnama novinskog papira koje je uzimao sa redovnog posla. Možda ovo delimično objašnjava kako se njegova fikcija i publicistika stapaju u jedno.
Članci i kolumne u „Skandalu veka“ prikazuju kako je od samog početka imao iskren, blago ironičan glas. (Ironija je ublažavala oštrinu Markesovog uma.)
Bavio se novinarstvom, kako je rekao, „sa istom dozom savesti, radosti i često inspiracije, sa kojom bi napisao i remek-delo“. Sprinter i maratonac u njemu su bili na čudan način sinhronizovani. On spada među one retke velikane fikcije čiji je sporedni posao uvek vredan otkrivanja; nije znao da otaljava.
Bio je prvoklasni posmatrač. Kada je gledao kako se Dvajt Ajzenhauer 1958. iskrcava iz aviona u Parizu, nije primetio samo njegov „široki osmeh učtivog čoveka“, već još i „njegove duge, sigurne korake, poput Džonija Vokera“.
Avioni su česta pojava u Markesovom novinarstvu. Mrzeo je letenje. Nakon što je postao poznat, o letenju je napisao sledeće: „Uvek se toliko preplašim letenja da ni ne primetim kako se ljudi ophode prema meni, a svu energiju ulažem u držanje sedišta kako bih pomogao avionu da ostane u vazduhu, ili pokušavam da sprečim decu da trče kroz redove iz straha da ne propadnu kroz pod.“
Opširno je pisao o piscima i njihovim ekonomskim poteškoćama. Uzmimo za primer cigarete. „Najbolji pisci su oni koji manje pišu, a više puše“, izjavio je, „tako da je normalno ako im je potrebno barem dve godine i 29.000 cigareta da bi napisali knjigu od 200 strana. Matematički to znači da oni samo na dim potroše više novca nego što će zaraditi od knjige.“
Markesov novinarski uticaj se oseća i danas. 1994. je osnovao Fondaciju Gabrijel Garsija Markes za novo iberoameričko novinarstvo u Kartagini, poznatiju kao Fondacija Gabo, a ona i dan-danas napreduje.
U predgovoru „Skandala veka“, istražni reporter i strani dopisnik Džon Li Anderson primećuje „paradoks u tome što jedan od najznačajnijih pisaca latinoameričkog procvata u fikciji danas može da se smatra i najvećim kumom novog procvata latinoameričkog novinarstva.“
Skromni Markes je to ovako sročio: „Ja sam, u suštini, novinar. Čitavog života sam bio novinar. Moje knjige su knjige novinara, iako se to baš i ne vidi.“
Imao je svoj način da u svem pisanju, fikciji i publicistici, poveže duše sa melanholičnom statikom univerzuma.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Đorđe Radusin
Markes (1927-2014) je udisao sveže mastilo poput novinskog kritičara E. Dž. Liblinga, kao da je duvanski dim. Novinarstvo je nazivao najboljim poslom na svetu i biološkom potrebom čovečanstva. Razumeo je da novine i časopisi, pored toga što dostavljaju informacije, doprinose, kroz komentare svih vrsta, raspoloženju čovečanstva.
Senzacionalna kolekcija Markesovih doprinosa novinarstvu, „Skandal veka“, prikazuje koliko ozbiljno je on shvatao izveštavanje i ono što danas nazivaju novinarstvo u dužem obliku.
Među njima ima intrigantnih, zanosnih priča, poput one o smrti mlade žene koja je navodno vodila dvostruki život; o sandinističkoj političkoj opsadi Nacionalne palate u Nikaragvi 1978. i o međunarodnim pokušajima da se spase dečak kome je bio potreban redak serum protiv besnila u roku od 12 sati.
Ovo su članci koji svojom verodostojnošću i dražima čitaoca podsećaju na „Priču o nasukanom mornaru“, Markesovu knjigu baziranu na nizu članaka koje je pisao 1955. za novine iz Bogote, ispričanu kroz lik kolumbijskog mornara koji je sa razarača upao u more.
Većina njegovih hronika i kolumni se bavi, kao i većina njegove fikcije, rodnom Kolumbijom. Međutim, dosta najboljih delova u „Skandalu veka“ su eseji, skromna i duhovita razmišljanja o temama poput frizera, putovanja avionom, književnih prevoda i filmova.
Stiče se utisak da, ukoliko bi mogao da osnuje još jedan časopis sa onog sveta, Markes bi uredio verziju nekog opuštenijeg izdanja, kao što su The Spectator, The New Statesman ili The Oldie, koje Britanci prave najbolje. Takoreći, časopise koji se u potpunosti sastoje od komentara, kombinovanog sadržaja svega što je kolumnistima na pameti.
Markes je pisao neka od ranijih dela fikcije na rolnama novinskog papira koje je uzimao sa redovnog posla. Možda ovo delimično objašnjava kako se njegova fikcija i publicistika stapaju u jedno.
Članci i kolumne u „Skandalu veka“ prikazuju kako je od samog početka imao iskren, blago ironičan glas. (Ironija je ublažavala oštrinu Markesovog uma.)
Bavio se novinarstvom, kako je rekao, „sa istom dozom savesti, radosti i često inspiracije, sa kojom bi napisao i remek-delo“. Sprinter i maratonac u njemu su bili na čudan način sinhronizovani. On spada među one retke velikane fikcije čiji je sporedni posao uvek vredan otkrivanja; nije znao da otaljava.
Bio je prvoklasni posmatrač. Kada je gledao kako se Dvajt Ajzenhauer 1958. iskrcava iz aviona u Parizu, nije primetio samo njegov „široki osmeh učtivog čoveka“, već još i „njegove duge, sigurne korake, poput Džonija Vokera“.
Avioni su česta pojava u Markesovom novinarstvu. Mrzeo je letenje. Nakon što je postao poznat, o letenju je napisao sledeće: „Uvek se toliko preplašim letenja da ni ne primetim kako se ljudi ophode prema meni, a svu energiju ulažem u držanje sedišta kako bih pomogao avionu da ostane u vazduhu, ili pokušavam da sprečim decu da trče kroz redove iz straha da ne propadnu kroz pod.“
Opširno je pisao o piscima i njihovim ekonomskim poteškoćama. Uzmimo za primer cigarete. „Najbolji pisci su oni koji manje pišu, a više puše“, izjavio je, „tako da je normalno ako im je potrebno barem dve godine i 29.000 cigareta da bi napisali knjigu od 200 strana. Matematički to znači da oni samo na dim potroše više novca nego što će zaraditi od knjige.“
Markesov novinarski uticaj se oseća i danas. 1994. je osnovao Fondaciju Gabrijel Garsija Markes za novo iberoameričko novinarstvo u Kartagini, poznatiju kao Fondacija Gabo, a ona i dan-danas napreduje.
U predgovoru „Skandala veka“, istražni reporter i strani dopisnik Džon Li Anderson primećuje „paradoks u tome što jedan od najznačajnijih pisaca latinoameričkog procvata u fikciji danas može da se smatra i najvećim kumom novog procvata latinoameričkog novinarstva.“
Skromni Markes je to ovako sročio: „Ja sam, u suštini, novinar. Čitavog života sam bio novinar. Moje knjige su knjige novinara, iako se to baš i ne vidi.“
Imao je svoj način da u svem pisanju, fikciji i publicistici, poveže duše sa melanholičnom statikom univerzuma.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Đorđe Radusin
