Knjiga „Momci iz Nikla‘“ autora Kolsona Vajtheda – brutalna pravda
Kolson Vajthed ima misiju da u svom fiktivnom prostoru razvija davno zakopane priče o rasnoj istoriji Amerike. U njegovom prethodnom romanu „Podzemna železnica“ iskopana su svedočenja bivših robova pobeglih sa američkog Juga. Vajthed je tim pričama dao zapanjujuće maštoviti oblik, koristeći metaforu za mrežu tunela i kanala, pomoću kojih su emancipatori pomogli izbeglicama da pobegnu na sever i pružili im nezaboravnu stvarnost. To je osma Vajthedova knjiga po redu, ali je dobila naznačajnije priznanje: podržao je Barak Obama, osvojila je Pulicerovu nagradu i The National Book Award, i time pokazala da grozna i često nepriznata prošlost nije zaboravljena.
„Momci iz Nikla“, vredan i jedinstven roman, počinje iskopavanjem. Tajno groblje koje se nalazilo iza popravnog doma na Floridi, u doba zakona Džima Kroua, otkrili su radnici koji su gradili šoping-centar. Iskopana su tela mladih crnaca, koja su bila zamotana u vreće za krompir, što daje dozu mitologije Nikl akademiji, popravnom domu u kojem su deca redovno zlostavljana, a ponekad i ubijana od strane osoblja. Završetak romana potvrđuje istinu o arheološkim iskopinama tokom 2014. godine, kao i o instituciji, školi za dečake Artur G. Dozijer, u Marijani, na Floridi, na čemu se zasniva sve ono u knjizi.
Vajthed razotkriva tu nedavnu istoriju sa sigurnošću pripovedača koji iznosi istinu. Elvud Kertis je dečak, poput Dejvida Koperfilda Ili Haka Fina, kome se sve čini mogućim. On je četvrta generacija u porodici od koga se očekuje da radi u hotelu Ričmond u Talahasiju, ali on to ne planira. Inspiriran govorima doktora Martina Lutera Kinga, kao i nastavnicima u srednjoj školi, veruje da može da zaradi dovoljno novca radeći u fabrici duvana, kako bi otišao na fakultet. Dok lista časopise zamišlja svoj život, sličan onome iz novina. Međutim, nešto pođe po zlu, i, kao što uvek biva, postaje crnac koji je optužen za zločin koji nije počinio. Ne odlazi na fakultet, već ga odvode u Nikl akademiju, koja se nalazi ured močvare.
Vajthedov opis ovog zatvorenog sveta i centralnog dela njegovog romana veoma su detaljni i emotivno iscrpljujući. Elvud odlučuje da pobedi sistem koji je protiv njega; veruje da može da testira i ispuniti jednu od kraljevih mantri: „Strpaj nas u zatvor, ali mi ćemo te i dalje voleti“. Stvara prijateljstva u Niklu, posebno sa Tarnerom, njegovim glavnim saučesnikom i zaštitnikom. Tarner „nikada ranije nije sreo nekoga poput Elvuda. Opisao ga je kao jakog, iako je dečak iz Talahasija izgledao slabo... Govorio je kao belac koji ide na fakutlet, čitao je knjige iako nije morao i sakupljao je uranijum, kako bi napravio svoju ličnu A-bombu.“
Taj njegov kvalitet vide sadisti koji upravljaju akademijom, i žele da ga slome, kao što su to radili sa dečacima pre njega. Soba iz knjige, u kojoj su dečaci mučeni, nosi naziv Bela kuća, baš kao i u popravnom domu koji je zaista postojao. Kao što autor napominje, originalne priče preživelih možete da pronađete na internet stranici officialwhitehouseboys.org. Autor se, međutim, osvrće na pravdu, opisujući banalne okrutnosti sistema. Dečaci iz Nikla mogu da se opuste samo kada ih pošalju da farbaju prozore stanovnika, ali osim toga, njihov život je isti iz dana u dan: „Farba je bila marke diksi, boja diksi bela“. (Diksi – naziv za oblast na jugu Amerike koju su nekada činile Konfederativne Američke Države, od 1861. do 1865, a koje su smatrale da je bela rasa nadmoćnija, te su podržavale robovlasnički sistem – prim.prev.).
Vajthed niti sentimentalizuje, niti preuveličava priču. Piše smirenim tonom, puštajući svoje likove, posebno Elvuda, da govore sami za sebe. Kada sam upoznao Brajana Stivensona, neustrašivog zagovornika rasne pravde na američkom Jugu, podsetio me je da pročitam ovu knjigu. Izneo je neke činjenice o pričama poput Elvudove, za koje bi mnogi voleli da budu stvar prošlosti: od 1970, četvrt miliona dece poslato je u zatvore za odrasle u SAD, uključujući 3.000 njih koji su doživotno osuđeni, bez prava na uslovnu slobodu. Postoji pet puta veća šansa da će crni dečak tokom života otići makar jednom u zatvor, nego beli dečak, a u nekoliko država postoji i utemeljen strah od doživotne robije.
Knjiga Kolsona Vajtheda nije optužba, ali predstavljajući nesavesnu istoriju ove institucije, gde su dečake držali u samici i sahranjivali ih kako ih niko ne bi pronašao, Vajthed ponovo, pomoću alegorije, opisuje prošlost koja odjekuje u sadašnjosti.
Autor: Tim Adams
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
„Momci iz Nikla“, vredan i jedinstven roman, počinje iskopavanjem. Tajno groblje koje se nalazilo iza popravnog doma na Floridi, u doba zakona Džima Kroua, otkrili su radnici koji su gradili šoping-centar. Iskopana su tela mladih crnaca, koja su bila zamotana u vreće za krompir, što daje dozu mitologije Nikl akademiji, popravnom domu u kojem su deca redovno zlostavljana, a ponekad i ubijana od strane osoblja. Završetak romana potvrđuje istinu o arheološkim iskopinama tokom 2014. godine, kao i o instituciji, školi za dečake Artur G. Dozijer, u Marijani, na Floridi, na čemu se zasniva sve ono u knjizi.
Vajthed razotkriva tu nedavnu istoriju sa sigurnošću pripovedača koji iznosi istinu. Elvud Kertis je dečak, poput Dejvida Koperfilda Ili Haka Fina, kome se sve čini mogućim. On je četvrta generacija u porodici od koga se očekuje da radi u hotelu Ričmond u Talahasiju, ali on to ne planira. Inspiriran govorima doktora Martina Lutera Kinga, kao i nastavnicima u srednjoj školi, veruje da može da zaradi dovoljno novca radeći u fabrici duvana, kako bi otišao na fakultet. Dok lista časopise zamišlja svoj život, sličan onome iz novina. Međutim, nešto pođe po zlu, i, kao što uvek biva, postaje crnac koji je optužen za zločin koji nije počinio. Ne odlazi na fakultet, već ga odvode u Nikl akademiju, koja se nalazi ured močvare.
Vajthedov opis ovog zatvorenog sveta i centralnog dela njegovog romana veoma su detaljni i emotivno iscrpljujući. Elvud odlučuje da pobedi sistem koji je protiv njega; veruje da može da testira i ispuniti jednu od kraljevih mantri: „Strpaj nas u zatvor, ali mi ćemo te i dalje voleti“. Stvara prijateljstva u Niklu, posebno sa Tarnerom, njegovim glavnim saučesnikom i zaštitnikom. Tarner „nikada ranije nije sreo nekoga poput Elvuda. Opisao ga je kao jakog, iako je dečak iz Talahasija izgledao slabo... Govorio je kao belac koji ide na fakutlet, čitao je knjige iako nije morao i sakupljao je uranijum, kako bi napravio svoju ličnu A-bombu.“
Taj njegov kvalitet vide sadisti koji upravljaju akademijom, i žele da ga slome, kao što su to radili sa dečacima pre njega. Soba iz knjige, u kojoj su dečaci mučeni, nosi naziv Bela kuća, baš kao i u popravnom domu koji je zaista postojao. Kao što autor napominje, originalne priče preživelih možete da pronađete na internet stranici officialwhitehouseboys.org. Autor se, međutim, osvrće na pravdu, opisujući banalne okrutnosti sistema. Dečaci iz Nikla mogu da se opuste samo kada ih pošalju da farbaju prozore stanovnika, ali osim toga, njihov život je isti iz dana u dan: „Farba je bila marke diksi, boja diksi bela“. (Diksi – naziv za oblast na jugu Amerike koju su nekada činile Konfederativne Američke Države, od 1861. do 1865, a koje su smatrale da je bela rasa nadmoćnija, te su podržavale robovlasnički sistem – prim.prev.).
Vajthed niti sentimentalizuje, niti preuveličava priču. Piše smirenim tonom, puštajući svoje likove, posebno Elvuda, da govore sami za sebe. Kada sam upoznao Brajana Stivensona, neustrašivog zagovornika rasne pravde na američkom Jugu, podsetio me je da pročitam ovu knjigu. Izneo je neke činjenice o pričama poput Elvudove, za koje bi mnogi voleli da budu stvar prošlosti: od 1970, četvrt miliona dece poslato je u zatvore za odrasle u SAD, uključujući 3.000 njih koji su doživotno osuđeni, bez prava na uslovnu slobodu. Postoji pet puta veća šansa da će crni dečak tokom života otići makar jednom u zatvor, nego beli dečak, a u nekoliko država postoji i utemeljen strah od doživotne robije.
Knjiga Kolsona Vajtheda nije optužba, ali predstavljajući nesavesnu istoriju ove institucije, gde su dečake držali u samici i sahranjivali ih kako ih niko ne bi pronašao, Vajthed ponovo, pomoću alegorije, opisuje prošlost koja odjekuje u sadašnjosti.
Autor: Tim Adams
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
