U prepunoj sali biblioteke „Sveti Sava“ u Aranđelovcu u petak, 24. maja 2013, Lagunin pisac Miomir Petrović predstavio je svoj novi, dvanaesti roman „Miris mraka“.
Promociju je vodila Vesna Proković, delegat programa ove ugledne biblioteke. Petrović je o svom romanu između ostalog rekao: „Ideja za roman ’Miris mraka’ u meni tinja već jako dugo, možda polovinu mog života. Jednostavno, vreme je taložilo mnoge priče o mojoj porodici, kako sa očeve tako i s majčine strane i do ispisivanja ovakvog rukopisa je nekako moralo doći. Imao sam sreće da sam tokom detinjstva i mladosti bio okružen leporekim ljudima koji su umeli da pripovedaju i u čijim pričama sam, sasvim moguće, pronalazio i argumente za odluku da jednog dana postanem i sam pripovedač. Druga srećna okolnost je bila što su moji preci voleli da se fotografišu i taj obiman porodični album sa starim fotografijama je uvek bio pri ruci. Ovaj je rukopis, stoga, možda i krovna konstrukcija mog dosadašnjeg romanesknog opusa.“
U maniru dinamičnih promocija, kakve najčešće moderira autor, i u Aranđelovcu je publika postavljala pitanja i dileme na temu položaja umetnosti u Srbiji kao i položaja autora. Na pitanje jednog od posetilaca promocije: „Otkrijte nam deo profila glavnog junaka koji, kako bi našao svetlost, bira, kako kažete u mraku mrak“, Petrović je odgovorio: „Maksim Maksimović je, kako se nekada prezivalo moje pleme, jedna vrsta svečoveka Balkana. Onako kako bi nemački dramatičari 19. veka rekli: jederman. To je čovek u frakturi između istorije i ideologije, pritisnut točkom balkanske sudbine: ratovima, egzistencijalnim zebnjama, na korak od Evrope ali i na korak od Orijenta, pomalo sve, pomalo ništa, strastven i imaginativan, a ipak dezorijentisan, rastrzan. Rečju, kao Balkan. Njegova teza je da na ovim prostorima sebe spoznajemo upravo u mraku, budući da smo njime često okruženi. Po njemu, svetlost na kraju tunela se može pronaći tek prihvatanjem zagrljaja mraka a ne neprestanim bekstvom od njega u neku lažnu svetlost, nepristajanjem na pomračinu u koju nas uvodi istorija i njen ekstenzivni deo politika.“
Na pitanje: „Govorite o mogućnostima različitih čitanja vaše knjige koja može da se čita kao psihološka drama sa elementima fantastike, kao porodična saga, istorijski roman, priča o Dorćolu... Ipak, koje bi to čitanje bilo prvo?“, Miomir Petrović je odgovorio: „Svakako bi prvo čitanje bilo u tokovima romana reke. Pre svega, da se poslužim holivudskom terminologijom, ’Miris mraka’ je jedna vrsta road movie-a. U onoj meri u kojoj je i Homerova ’Odiseja’ takva vrsta priče. Ali mislim da u ovoj knjizi postoji nešto za svakog čitaoca. I roman o beogradskom Dorćolu, istorijski roman, roman o apatridima i apatridstvu.“
