Roman „Otac“ Bojana Ljubenovića jedan je od najčitanijih romana u 2025. i 25. decembra je predstavljen u knjižari Delfi u SKC-u.
O knjizi su, pored autora, govorili pisac i novinar Vanja Bulić, novinar Marko Novičić i urednica Dubravka Dragović Šehović.
Učesnici su bili jednoglasni u oceni da je „Otac“ izuzetan roman, uzbudljiva, duhovita i duboko emotivna priča o raspadu jedne velike države, ali pre svega dinamična storija o Đorđu Kovaču, četrdesetogodišnjaku čiji se život okreće naglavačke kada jednog sasvim običnog dana na njegova vrata zazvoni nepoznati stariji čovek u kaputu i sa kačketom na glavi.
Vanja Bulić je na početku istakao da Bojana Ljubenovića svi znaju kao humoristu i satiričara i toga ima mnogo u njegovim romanima: „Ali nemojte da vas knjiga zavede na početku i da pomislite da ćete se samo smejati sve vreme, na kraju ćete se pitati gde smo mi i u kakvoj zemlji živimo, jer mi živimo u jednom trileru i ne znamo kako će se sve završiti.“
Urednica Dubravka je istakla da u romanu „nije sve tako smešno ili zabavno: „Postoji priča koja je u pozadini romana i koja se provlači sve vreme, a to je priča o nama i o našim naravima, o našem pamćenju, i o tome da li smo spremni da iskoristimo nečiju žrtvu i čak je zloupotrebimo. Bojan se odlično snalazi u različitim žanrovima. ’Otac’ je takođe, kao svi dobri romani, jedan sjajan miks žanrova. I to je ono što se meni sviđa, trilerski zaplet koji mora da postoji jer jednostavno on daje dinamičnost.“
I Marko Novičić je kao svoj glavni utisak o Bojanovoj knjizi istakao miks žanrova, ali i miks emocija: „U jednom trenutku se smejem naglas, pa onda na kraju te iste strane ja plačem. U knjizi se karakteri menjaju. Ljudi koji su do juče bili u gresima, sada su u nekakvim iskopljenima, dobročinstvima. I mene je to najviše kupilo, kao i momenat ne samo trilera, već konstantnog uzbuđenja koje prati čitav roman.“
Bojan Ljubenović je napisao više od 30 knjiga, za decu i odrasle i, kako sam tvrdi, „naša književna javnost te primi u svoje okrilje tek kada napišeš roman“.
Posle uspeha koji je postigao prvim romanom „Da je bolje, ne bi valjalo“, Bojan je malo duže čekao da napiše drugi roman, u želji da odgovori na visoka očekivanja čitalaca. I u tome je uspeo jer je knjiga, otkad je objavljena pre tri meseca, na vrhu top-liste čitanosti.
„U ovu knjigu sam uneo mnogo emocija, mnogo svojih razmišljanja, ali i nagomilane gareži i nagomilane jedi i besa i nezadovoljstva ovom današnjom Srbijom i ovim u šta smo se mi pretvorili. Hteo sam da nekako reagujem na to. I ovo jeste mešavina žanrova i čitaoci ne mogu tačno da ga klasifikuju. Jedni pričaju da je to ljubavi roman, drugi da je triler, treći da je satira. On je sve to, ali mislim da je to najviše roman o nama, roman o našem društvenom tenutku koji traje već tri i po decenije, roman koji istražuje zašto smo i kako postali ovo što smo danas, a to nije nimalo lepo ni dobro.“
Bojan je u romanu pokušao da nađe uzroke svega toga: „To što u njemu ima trilera, humora, ljubavnih elementa, to nije cilj ovog romana, to su samo sredstva, to su alati koji sam koristio da bih ispričao jednu dublju priču i da se obračunam sa pojavama i događanjima iz naše bliže i dalje prošlosti, da ukažem na njih, na zločine, nepravde, i da otvorim bar neku priču o tome.“
Vanja Bulić je ukazao na mnoge sličnosti sa stvarnim istorijskim događajima koji su se našli u romanu „Otac“, događaji iz kafića „Panda“ u Peći, sumnjive smrti dva ministra unutrašnjih poslova, pomoćnika ministra, smrt pet bivših komandanata Dobrovoljačke garde: „To je u stvari glavna priča ove knjige. Ko je učinio da živimo ovakav život.“
Ono što je za Marka najlepše u ovom romanu je što u svakom od likova postoji nešto herojsko: „Iako je Bojan kod mene u emisiji rekao da ova knjiga možda ne daje odgovore, ali postavlja mnoga pitanja, meni ova knjiga jeste dala jedan odgovor, a to je da promena u ljudima zapravo jeste moguća.“
Svi učesnici promocije su se složili da je roman „Otac“ izuzetno filmičan i da bi Sergej Trifunović bio idealan kao glavni junak Đorđe Kovač.
Na kraju knjige čitaoce očekuje i jedna emotivna i potresna pesma: „Ideja za ovaj roman nastala je još dok je moj otac bio živ, tako da njegova smrt nije bila motiv, ali pesma koja se nalazi na kraju knjige jeste posvećena njemu. A, verujem, i svim očevima koji su otišli i ostavili svoje sinove na stazi kojom i sami moraju poći. Kažu da sinovi odrastu tek kada ostanu bez oca i to je zaista tako.“
Učesnici su bili jednoglasni u oceni da je „Otac“ izuzetan roman, uzbudljiva, duhovita i duboko emotivna priča o raspadu jedne velike države, ali pre svega dinamična storija o Đorđu Kovaču, četrdesetogodišnjaku čiji se život okreće naglavačke kada jednog sasvim običnog dana na njegova vrata zazvoni nepoznati stariji čovek u kaputu i sa kačketom na glavi.
Vanja Bulić je na početku istakao da Bojana Ljubenovića svi znaju kao humoristu i satiričara i toga ima mnogo u njegovim romanima: „Ali nemojte da vas knjiga zavede na početku i da pomislite da ćete se samo smejati sve vreme, na kraju ćete se pitati gde smo mi i u kakvoj zemlji živimo, jer mi živimo u jednom trileru i ne znamo kako će se sve završiti.“
Urednica Dubravka je istakla da u romanu „nije sve tako smešno ili zabavno: „Postoji priča koja je u pozadini romana i koja se provlači sve vreme, a to je priča o nama i o našim naravima, o našem pamćenju, i o tome da li smo spremni da iskoristimo nečiju žrtvu i čak je zloupotrebimo. Bojan se odlično snalazi u različitim žanrovima. ’Otac’ je takođe, kao svi dobri romani, jedan sjajan miks žanrova. I to je ono što se meni sviđa, trilerski zaplet koji mora da postoji jer jednostavno on daje dinamičnost.“
I Marko Novičić je kao svoj glavni utisak o Bojanovoj knjizi istakao miks žanrova, ali i miks emocija: „U jednom trenutku se smejem naglas, pa onda na kraju te iste strane ja plačem. U knjizi se karakteri menjaju. Ljudi koji su do juče bili u gresima, sada su u nekakvim iskopljenima, dobročinstvima. I mene je to najviše kupilo, kao i momenat ne samo trilera, već konstantnog uzbuđenja koje prati čitav roman.“
Bojan Ljubenović je napisao više od 30 knjiga, za decu i odrasle i, kako sam tvrdi, „naša književna javnost te primi u svoje okrilje tek kada napišeš roman“.
Posle uspeha koji je postigao prvim romanom „Da je bolje, ne bi valjalo“, Bojan je malo duže čekao da napiše drugi roman, u želji da odgovori na visoka očekivanja čitalaca. I u tome je uspeo jer je knjiga, otkad je objavljena pre tri meseca, na vrhu top-liste čitanosti.
„U ovu knjigu sam uneo mnogo emocija, mnogo svojih razmišljanja, ali i nagomilane gareži i nagomilane jedi i besa i nezadovoljstva ovom današnjom Srbijom i ovim u šta smo se mi pretvorili. Hteo sam da nekako reagujem na to. I ovo jeste mešavina žanrova i čitaoci ne mogu tačno da ga klasifikuju. Jedni pričaju da je to ljubavi roman, drugi da je triler, treći da je satira. On je sve to, ali mislim da je to najviše roman o nama, roman o našem društvenom tenutku koji traje već tri i po decenije, roman koji istražuje zašto smo i kako postali ovo što smo danas, a to nije nimalo lepo ni dobro.“
Bojan je u romanu pokušao da nađe uzroke svega toga: „To što u njemu ima trilera, humora, ljubavnih elementa, to nije cilj ovog romana, to su samo sredstva, to su alati koji sam koristio da bih ispričao jednu dublju priču i da se obračunam sa pojavama i događanjima iz naše bliže i dalje prošlosti, da ukažem na njih, na zločine, nepravde, i da otvorim bar neku priču o tome.“
Vanja Bulić je ukazao na mnoge sličnosti sa stvarnim istorijskim događajima koji su se našli u romanu „Otac“, događaji iz kafića „Panda“ u Peći, sumnjive smrti dva ministra unutrašnjih poslova, pomoćnika ministra, smrt pet bivših komandanata Dobrovoljačke garde: „To je u stvari glavna priča ove knjige. Ko je učinio da živimo ovakav život.“
Ono što je za Marka najlepše u ovom romanu je što u svakom od likova postoji nešto herojsko: „Iako je Bojan kod mene u emisiji rekao da ova knjiga možda ne daje odgovore, ali postavlja mnoga pitanja, meni ova knjiga jeste dala jedan odgovor, a to je da promena u ljudima zapravo jeste moguća.“
Svi učesnici promocije su se složili da je roman „Otac“ izuzetno filmičan i da bi Sergej Trifunović bio idealan kao glavni junak Đorđe Kovač.
Na kraju knjige čitaoce očekuje i jedna emotivna i potresna pesma: „Ideja za ovaj roman nastala je još dok je moj otac bio živ, tako da njegova smrt nije bila motiv, ali pesma koja se nalazi na kraju knjige jeste posvećena njemu. A, verujem, i svim očevima koji su otišli i ostavili svoje sinove na stazi kojom i sami moraju poći. Kažu da sinovi odrastu tek kada ostanu bez oca i to je zaista tako.“
