U četvrtak 7. novembra u knjižari Delfi SKC predstavljena je knjiga „Zakon srca“ Slavice Mastikose. O knjizi su, pored autorke, govorile Olivera Nićiforović, književna prevoditeljka, Ljiljana Šarac, književnica, i Dubravka Dragović Šehović, urednica.

Ova je knjiga uzburkala srca mnogih koji su je pročitali, a i onih koji su o njoj slušali kako na radiju, tako i na televiziji.

Roman „Zakon srca“ otkriva dinamičnu porodičnu dramu o pionirskoj borbi glavne junakinje Lepojke, koja usred procedure vantelesne oplodnje ostaje bez voljenog muža. Suočivši se sa tom tragedijom i novonastalim okolnostima, ona skuplja snagu i suprotstavlja se surovom sistemu, pokušavajući da ostvari pravo na život toliko željenog nerođenog deteta.

Savremeni zakon ne prati medicinska dostignuća u ovoj oblasti kako u svetu, tako i kod nas. Svaka pojedinačna pobeda da se iz već začetog, a zamrznutog embriona razvije novi život kamen je temeljac u njegovoj humanizaciji i modernizaciji. Lepojkina borba nije usamljena i važno je da se njena priča čuje, a opisana je toliko emotivno da se doživljava poput lične ispovesti.

Ljijana Šarac napisala je sjajan predgovor za koji kaže da ga je bilo izazovno pisati i da ju je roman potpuno osvojio i poneo, te da je on preuzeo vođstvo i nju vodio:

„’Zakon srca’ tako je jezgrovit, sočan, tako pun u svom višeznačju. Slavica je u svakom svom romanu autentična i drugačija, ima hiljadu lica. Kako menja priču, tako potpuno menja jedno okruženje. Ovde nas vodi u Frankfurt, nimalo slučajno, jer ona seje svoje emocije i svoju biografiju po svojim knjigama, tako da nje ima mnogo ovde, i to je Slavičina široka duša koja se ogleda i u priči, i u junakinjama, i u samoj temi. A ova knjiga liči i na triler po zapletu, po intenzitetu, po obrtima i po izneveravanju vaših očekivanja. Čitajte ovu knjigu zato što je žestoka, zato što je inspirativna i drugačija. Reći ću vam da je Slavica Žil Vern 21. veka zato što je ona u svojoj spisateljskoj praksi išla daleko ispred svoga vremena jer je tretirala teme o kojima se tek sad stidljivo priča.“

A kako je došla do ideje romana, otkrila nam je autorka: 

„Pre dvanaest godina uključila sam TV i slušala jednu emisiju u kojoj je jedna žena pričala o svom problemu vantelesne oplodnje. Dakle, kada je već postojao embrion, dogodilo se da joj je muž preminuo, a onda je otkrila i zakon po kome ona više ne može da koristi taj njihov embrion,  nastavi započetu proceduru i rodi dete svog muža. Tada mi je novinarka sa RTS-a koja je snimala prilog u ’Jutanjem program’ postavila pitanje: ’Zašto, kakav je to zakon? Zašto to postoji?’ E, to sam se i ja upitala tog trenutka. To je mene, kao ženu, kao majku, pokrenulo, isto veče sam uzela olovku i papir i htela sam, kao Agata Kristi, da ukradem taj embrion, da se to dete rodi, da ta žena postane majka. Ja sam, čini mi se, to veče napisala 20–30 stranica. Kasnije sam saznala da je ta žena tužila Nemačku i bolnicu. Proces je trajao 3 godine i Nemačka je napravila presedan i dozvolila da žena može da iznese taj njihov zajednički embrion i da pokuša da rodi dete svog preminulog supruga u nekoj zemlji u kojoj je to dozvoljeno.

Da taj problem nije usamljen i vezan samo za Nemačku, saznaće dvanaest godina kasnije, kada sazna da u Srbiji postoji preko 30 žena žena koje se bore sa istim tim zakonom. „Na moju veliku radost, u Srbiji pravosuđe je imalo sluha za presude u korist tih žena, tako da to je kamen temeljac koji će najverovatnije dovesti do toga da se taj zakon doradi i da žene koje sad imaju te probleme, ne budu kolateralna šteta između tog starog i nekog budućeg novog zakona. Ali u svom romanu nisam se bavila zakonima i pravosuđem već zakonom srca i pokušala sam čitalačkoj publici da predočim kakva su sve moralna, etička, emotivna previranja kroz koja prolaze žene ili muškarci, jer muškarci su u sličnoj situaciji.“

Olivera Nićiforović je sa publikom podelila utiske, rekavši da je ono što se nje najviše dojmilo jeste odnos dveju glavnih junakinja: „Prijateljice od mladosti: jedna gubi dete, a druga ne može da ostane u drugom stanju; njihov odnos, njihovi razgovori i ta linija koju one nekada žele, a nekada ne žele da pređu, da ne bi povredile drugu je možda ono što je na mene ostavilo najveći utisak“. Ističe da je velika vrednost romana u tome što nema patetike.

„Postoji život, želja za životom, prijateljstvom. Onda, naravno, i svojevrsna zavera sa lekarom, koji odlučuje da pomogne Lepojki da pobedi zakon, ne da napravi prestup, ali da pomogne da embrion bude upotrebljen i da ona dobije dete, da ostane trudna. Drugo što mi je ostavilo utisak u romanu je dinamika, koja je vrlo specifična. Slavica upotrebljava simpatične detalje: ima jedna priča upotrebljena u najboljoj tradiciji kada koristimo narodne priče, narodne predanja. Priču o Tirolskom kralju Laurinu i njegovom ružičnjaku, i to usporava radnju. Onda kad taman mislite da je krenula ponovo radnja, kad se sve ubrzalo, Slavica koristi jednu drugu priču o afričkom kralju koja je isto simpatična. Svi volimo legende, bajke, mitove i onda posle takvih prelaza priča dobija doslovno jedan krimi tempo, tako da je kao da gledate akcioni film, jedva čekate da se razreši situacija, tako da mislim da je ta dinamika izuzetno urađena.“

„Zakon srca“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.