Knjiga „Hakovanje Darvina“ istražuje genetski inženjering, kao i to šta uopšte znači biti ljudsko biće
Svi znamo da se svet jako brzo menja, ali ne znamo u kom pravcu ide.
Kako onda možemo to da kontrolišemo? I ko smo to „mi“? U knjizi „Hakovanje Darvina“, tehnološki futurista, geopolitički stručnjak, bivši saradnik Bele kuće, autor i predani sportista Džejmi Mecl naslikao je sliku koja je istovremeno i čudesna i zastrašujuća.
Kako piše u naslovu knjige, on se fokusira na genetski inženjering i na to šta u stvari znači biti ljudsko biće. Izgledi se graniče sa onim što bi se, pre nekoliko godina, smatralo kombinacijom nemogućeg i nemoralnog. Mecl piše jasno i ističe koliko je ovo tema na koju svi moramo što pre ozbiljno da shvatimo.
Na osnovu procene trenutnih istraživanja, Mecl nam iznosi šta je stvarno moguće ostvariti u narednih desetak godina. Ovo nije divlja naučno-fantastična procena, ali već počinje da se dešava, s obzirom na razvoj genomike i tehnika uređivanja gena. I ja, poput Mecla, verujem da je od suštinskog značaja da znamo u kom pravcu se sve ovo odvija i kako takav napredak treba da se reguliše.
Glavno pitanje na temu savremene genetike je jednostavno: koliko treba menjati genetski identitet? Pod pretpostavkom da ćemo, zajedno sa aktuelnim istraživanjima, uspeti da manipulišemo ljudskim genomom na nivou koji će omogućiti lečenje mnogih bolesti, postavlja se pitanje: Da li treba da preispitamo sopstveno fiziološko postojanje? Ako je odgovor da, gde je granica između prihvatljivog i neprihvatljivog?
Milijardama godina život na Zemlji evoluirao je kroz proces darvinističke evolucije putem prirodne selekcije: male greške tokom reprodukcije prenose se sa roditelja na potomstvo, povremeno stvarajući poneku prednost za preživljavanje, kako bismo pronašli hranu ili se spasili od neprijatelja. Da je reprodukcija bila savršena, jedina živa bića na Zemlji bila bi jednoćelijski organizmi, naši 3,5 milijarde godina stari preci. Mi smo, bukvalno, proizvod reproduktivnih grešaka i planetarnih kataklizmi. Mi, i sva ostala živa bića, mutanti smo koji su preživeli na planeti koja nije bila prilagođena za naš opstanak. Ipak, uprkos izuzetnoj otpornosti života, evolucija života na Zemlji do ovog trenutka bila je pasivan proces. Geni mutiraju nasumično, bez nekog pravila.
To se sada menja. Kao što Mecl piše, bio je potrebno da se desi nešto veliko: „Od ovog trenutka nadalje, naša mutacija neće biti slučajna. Sami ćemo je kreirati. Od ovog trenutka nadalje, naša selekcija neće biti prirodna. Sami ćemo je odabrati.“
Na ivici smo da preuzmemo kontrolu nad evolucijom i iz korena promenimo svoju vrstu. I, kao nusproizvod, bilo koju druge vrste. I šta ćemo sad?
Nije nam baš najjasnije na šta se odnosi genetsko modifikovanje, a Mecl nas upućuje u pravcu u kome se ono razvija. Tragičan primer za to je eugenika. Kontrola uzgajanja s ciljem poboljšanja ljudske populacije zvuči jako slično onome šta radimo sa bikovima i trkačkim konjima. Međutim, kod ljudi je mnogo gore, jer će različiti kulturni i politički ideološki programi imati vrlo različita mišljenja o tome šta znači „poboljšanje“.
Užasni zločini protiv čovečnosti počinjeni su u ime različitih razloga „poboljšanja“. U prvoj polovini 20. veka, desetine hiljada pacijenata u mentalnim ustanovama i kriminalaca u Sjedinjenim Državama sterilisani su bez pristanka. Hitler je 1925. godine u knjizi „Majn kampf“ napisao: „Jači mora da dominira i ne sme da se pari sa slabijim“. U roku od četiri godine od dolaska na vlast, 1933. godine, nacisti su sterilisali oko 400.000 Nemaca. I, kao što svi znamo, ono gore je tek sledilo.
Možda deluje nepotrebno upoređivati eugeniku sa genetskim poboljšanjem. Međutim, usredsređujući se na poboljšanje ljudske rase, razlika je uglavnom između prinudne prirode starih eugeničara prema pretpostavljenom izboru koji je uključen u genetsku modifikaciju. Problem je u tome što bi u takvom svetu roditelji želeli da svojoj deci daju najbolju moguću prednost. Ako je ova prednost dostupna direktnim uređivanjem gena, ne biste li želeli da je vaše dete ima? Ko ne bi želeo da njegova deca imaju zdrav i dug život, veći koeficijent inteligencije, i imunitet na različite genetske bolesti?
Najplemenitija svrha nauke jeste poboljšanje ljudskog stanja. To u velikoj meri znači ublažavanje patnje. Ako smo stigli do tačke evolucije u kojoj smo u stanju da kreiramo bolju budućnost za svoje potomke, zašto to ne bismo uradili?
Postoje, naravno, jasni razlozi za modifikovanje gena. Ako možemo da izlečimo genetsku bolest, bilo da je to jedan gen ili više, imamo moralnu dužnost da to učinimo. Ali genska tehnologija neće biti ograničena na bolesti. Podsticaji tržišnih snaga i dobra volja roditelja i porodice želeće da to maksimalno iskoriste za svoju decu. Ali šta je sa onima koji ne mogu da priušte lečenje? Živimo u svetu sa velikim ekonomskim razlikama, gde vrlo malo ljudi ima pristup najvećim resursima. Očigledan zaključak koji možemo doneti jeste da će isti oni koji imaju najviše mogućnosti biti ti koji će prvi koristiti novu tehnologiju. Kratkoročne posledice bile bi poražavajuće, podela čovečanstva na one koji su genetski ojačani i one koji to ne mogu da priušte, na nadljude i obične ljude. Nepravednost ove vizije ljulja moralnu srž društva.
Nije dovoljno da verujemo da ćemo shvatiti da je moralno da novu tehnologiju delimo sa svima, jer ako pogledamo na svet oko nas, uviđamo da je nemoguće da se tako nešto desi. Da li bismo mogli da verujemo vladama širom sveta da će pošteno odrediti set regulatornih smernica? Već sada, na primer, možemo da uočimo ogromne razlike u zakonu koji se odnosi na GMO hranu i upotrebu terapija matičnim ćelijama. I koji bi politički lider odlučio da ne želi poboljša svoje stanovništvo, s obzirom na očigledne konkurente, ali i ono najvažnije, ko ne bi želeo da ojača vojsku? Mecl postavlja ovo kompleksno pitanje i poziva nas da „pozitivno utičemo na razvitak genetske revolucije“. Nadam se da ovaj njegov poziv nije uzaludan.
S obzirom na prošlost i sadašnjost istorije globalnog sukoba, tako velike promene na globalnom nivou mogu se dogoditi samo ako sebe vidimo kao jedinstvenu vrstu, koja teži ka generalnom poboljšanju. Možda će uverljivi argument, koji Mecl nije predložio, proizaći iz razumevanja da ćemo pobediti ako nas ima sve više, a ne ako se izolujemo i grupišemo. Ovo bi mogao biti jezik koji će vlade i tržišne snage morati da prihvate da bi izbegle masovne društvene nemire. Naš opstanak može da zavisi od toga.
Autor: Marselo Glejzer
Izvor: npr.org
Prevod: Lidija Janjić
Kako onda možemo to da kontrolišemo? I ko smo to „mi“? U knjizi „Hakovanje Darvina“, tehnološki futurista, geopolitički stručnjak, bivši saradnik Bele kuće, autor i predani sportista Džejmi Mecl naslikao je sliku koja je istovremeno i čudesna i zastrašujuća.
Kako piše u naslovu knjige, on se fokusira na genetski inženjering i na to šta u stvari znači biti ljudsko biće. Izgledi se graniče sa onim što bi se, pre nekoliko godina, smatralo kombinacijom nemogućeg i nemoralnog. Mecl piše jasno i ističe koliko je ovo tema na koju svi moramo što pre ozbiljno da shvatimo.
Na osnovu procene trenutnih istraživanja, Mecl nam iznosi šta je stvarno moguće ostvariti u narednih desetak godina. Ovo nije divlja naučno-fantastična procena, ali već počinje da se dešava, s obzirom na razvoj genomike i tehnika uređivanja gena. I ja, poput Mecla, verujem da je od suštinskog značaja da znamo u kom pravcu se sve ovo odvija i kako takav napredak treba da se reguliše.
Glavno pitanje na temu savremene genetike je jednostavno: koliko treba menjati genetski identitet? Pod pretpostavkom da ćemo, zajedno sa aktuelnim istraživanjima, uspeti da manipulišemo ljudskim genomom na nivou koji će omogućiti lečenje mnogih bolesti, postavlja se pitanje: Da li treba da preispitamo sopstveno fiziološko postojanje? Ako je odgovor da, gde je granica između prihvatljivog i neprihvatljivog?
Milijardama godina život na Zemlji evoluirao je kroz proces darvinističke evolucije putem prirodne selekcije: male greške tokom reprodukcije prenose se sa roditelja na potomstvo, povremeno stvarajući poneku prednost za preživljavanje, kako bismo pronašli hranu ili se spasili od neprijatelja. Da je reprodukcija bila savršena, jedina živa bića na Zemlji bila bi jednoćelijski organizmi, naši 3,5 milijarde godina stari preci. Mi smo, bukvalno, proizvod reproduktivnih grešaka i planetarnih kataklizmi. Mi, i sva ostala živa bića, mutanti smo koji su preživeli na planeti koja nije bila prilagođena za naš opstanak. Ipak, uprkos izuzetnoj otpornosti života, evolucija života na Zemlji do ovog trenutka bila je pasivan proces. Geni mutiraju nasumično, bez nekog pravila.
To se sada menja. Kao što Mecl piše, bio je potrebno da se desi nešto veliko: „Od ovog trenutka nadalje, naša mutacija neće biti slučajna. Sami ćemo je kreirati. Od ovog trenutka nadalje, naša selekcija neće biti prirodna. Sami ćemo je odabrati.“
Na ivici smo da preuzmemo kontrolu nad evolucijom i iz korena promenimo svoju vrstu. I, kao nusproizvod, bilo koju druge vrste. I šta ćemo sad?
Nije nam baš najjasnije na šta se odnosi genetsko modifikovanje, a Mecl nas upućuje u pravcu u kome se ono razvija. Tragičan primer za to je eugenika. Kontrola uzgajanja s ciljem poboljšanja ljudske populacije zvuči jako slično onome šta radimo sa bikovima i trkačkim konjima. Međutim, kod ljudi je mnogo gore, jer će različiti kulturni i politički ideološki programi imati vrlo različita mišljenja o tome šta znači „poboljšanje“.
Užasni zločini protiv čovečnosti počinjeni su u ime različitih razloga „poboljšanja“. U prvoj polovini 20. veka, desetine hiljada pacijenata u mentalnim ustanovama i kriminalaca u Sjedinjenim Državama sterilisani su bez pristanka. Hitler je 1925. godine u knjizi „Majn kampf“ napisao: „Jači mora da dominira i ne sme da se pari sa slabijim“. U roku od četiri godine od dolaska na vlast, 1933. godine, nacisti su sterilisali oko 400.000 Nemaca. I, kao što svi znamo, ono gore je tek sledilo.
Možda deluje nepotrebno upoređivati eugeniku sa genetskim poboljšanjem. Međutim, usredsređujući se na poboljšanje ljudske rase, razlika je uglavnom između prinudne prirode starih eugeničara prema pretpostavljenom izboru koji je uključen u genetsku modifikaciju. Problem je u tome što bi u takvom svetu roditelji želeli da svojoj deci daju najbolju moguću prednost. Ako je ova prednost dostupna direktnim uređivanjem gena, ne biste li želeli da je vaše dete ima? Ko ne bi želeo da njegova deca imaju zdrav i dug život, veći koeficijent inteligencije, i imunitet na različite genetske bolesti?
Najplemenitija svrha nauke jeste poboljšanje ljudskog stanja. To u velikoj meri znači ublažavanje patnje. Ako smo stigli do tačke evolucije u kojoj smo u stanju da kreiramo bolju budućnost za svoje potomke, zašto to ne bismo uradili?
Postoje, naravno, jasni razlozi za modifikovanje gena. Ako možemo da izlečimo genetsku bolest, bilo da je to jedan gen ili više, imamo moralnu dužnost da to učinimo. Ali genska tehnologija neće biti ograničena na bolesti. Podsticaji tržišnih snaga i dobra volja roditelja i porodice želeće da to maksimalno iskoriste za svoju decu. Ali šta je sa onima koji ne mogu da priušte lečenje? Živimo u svetu sa velikim ekonomskim razlikama, gde vrlo malo ljudi ima pristup najvećim resursima. Očigledan zaključak koji možemo doneti jeste da će isti oni koji imaju najviše mogućnosti biti ti koji će prvi koristiti novu tehnologiju. Kratkoročne posledice bile bi poražavajuće, podela čovečanstva na one koji su genetski ojačani i one koji to ne mogu da priušte, na nadljude i obične ljude. Nepravednost ove vizije ljulja moralnu srž društva.
Nije dovoljno da verujemo da ćemo shvatiti da je moralno da novu tehnologiju delimo sa svima, jer ako pogledamo na svet oko nas, uviđamo da je nemoguće da se tako nešto desi. Da li bismo mogli da verujemo vladama širom sveta da će pošteno odrediti set regulatornih smernica? Već sada, na primer, možemo da uočimo ogromne razlike u zakonu koji se odnosi na GMO hranu i upotrebu terapija matičnim ćelijama. I koji bi politički lider odlučio da ne želi poboljša svoje stanovništvo, s obzirom na očigledne konkurente, ali i ono najvažnije, ko ne bi želeo da ojača vojsku? Mecl postavlja ovo kompleksno pitanje i poziva nas da „pozitivno utičemo na razvitak genetske revolucije“. Nadam se da ovaj njegov poziv nije uzaludan.
S obzirom na prošlost i sadašnjost istorije globalnog sukoba, tako velike promene na globalnom nivou mogu se dogoditi samo ako sebe vidimo kao jedinstvenu vrstu, koja teži ka generalnom poboljšanju. Možda će uverljivi argument, koji Mecl nije predložio, proizaći iz razumevanja da ćemo pobediti ako nas ima sve više, a ne ako se izolujemo i grupišemo. Ovo bi mogao biti jezik koji će vlade i tržišne snage morati da prihvate da bi izbegle masovne društvene nemire. Naš opstanak može da zavisi od toga.
Autor: Marselo Glejzer
Izvor: npr.org
Prevod: Lidija Janjić
