Ako volite knjige, onda znate da postoje one koje se čitaju lagano, ali da isto tako postoje i one koje se čitaju brzo, bez mnogo pauza, gotovo bez treptanja. Ma koliko da sam želela da „Knjigu čežnji“ Sju Monk Kid „spakujem“ u ovu prvu grupu i da uživam u njoj natenane, gustirajući je, to jednostavno nije bilo moguće. Ja sam ovu knjigu „progutala“!

„Knjiga čežnji“ je priča o životu Ane, fiktivne žene Isusa Hrista. Jasno mi je da će za mnoge ova činjenica u startu biti crvena zastavica, ali imam mnogo toga da kažem u odbranu ove knjige. Iako je Sju Monk Kid obavila temeljno istraživanje pre nego što se upustila u pisanje „Knjige čežnji“, treba stalno imati na umu da je ovo, pre svega, izmišljena priča. Sama autorka je to naglasila u završnoj reči. Tako da čitaoci ne treba da posmatraju radnju sa teološke ili istorijske strane, kako bi mogli zaista da uživaju u njoj. Neki glavni likovi jesu biblijske ličnosti i neki događaji u čijem su se središtu našli Ana i Isus opšte su poznati iz hrišćanske tradicije, ali…

Ovo je priča u čijem je fokusu žena. Ne Isus, ne Juda, ne Jovan, ne Pavle. Već Ana, prgava pametnica koja je više od svega želela da, jednog dana, iza nje ostane njen glas. Ana, koja se celog života borila da bude slobodna da ide kud god želi, da kaže šta misli i da odlučuje onako kako joj savest nalaže. Ana, koja nikada nije odustajala. Ana, koja je želela da osnaži i žene oko sebe, da pruži mogućnost da se i njihove priče čuju. Ana, koja je naučila da piše i čita, iako to u vreme kada je živela nije bilo namenjeno ženama. Ana, koja je pisala na krhotinama ćupa kada nije imala kako drugačije, jer joj je samo to čuvalo razum zdravim. Ana, koja je želela da muškarci ne budu jedini koji ispisuju istoriju. Ana, lik koji ćete nesumnjivo zavoleti.

Iako je Anino odrastanje bilo ograničeno brojnim pravilima koja je nametnula njena bogata jevrejska porodica, ono je ipak bilo i ispunjeno, zahvaljujući očevom daru za pisanje, koji je nasledila, ljubavi prema odmetnutom bratu Judi (da, baš tom Judi na koga svako od nas prvo pomisli kada se izgovori to ime) i dragocenoj zdeli koju je dobila od tetke Jalte da u nju zapiše svoje najdublje i najskrivenije čežnje. Čitalac prati njenu priču kroz niz okolnosti, više nesrećnih nego srećnih, koje su dovele do toga da se sretne sa Isusom i da se zavole.

Ovo je priča puna ljubavi, puna čežnje za slobodom, za ostvarenošću. Ne treba zanemariti ni istorijski kontekst. Zaista mislim da je autorka i sa te strane obavila sjajan posao. Detalji o životu tog doba su neverovatni, od iscrpnih opisa odeće i posuđa, kuća i palata, preko parfema koji su bili popularni među ženama tog vremena, do velelepnosti biblioteka u Aleksandriji.

Čitanje ove knjige je zaista bilo divno putovanje kroz vreme i prostor.

„Knjiga čežnji“ je napisana neposredno, bez prevelikog kićenja, sa daškom arhaičnosti koji uopšte ne otežava čitanje. Ali nije me samo autorkin stil kupio, već emocija koju ova knjiga nosi. Ona je istovremeno nežna i snažna. Jedna je od onih velikih, širokih priča koje dugo ostaju u nama. Priznajem, bilo je nekoliko mesta kod kojih sam se baš lepo isplakala i ispraznila. Sličan osećaj sam imala nakon čitanja romana „Sva svetlost koju ne vidimo“ Entonija Dora, iako ove dve knjige tematski uopšte nisu povezane.

Čitaocima zaista od srca preporučujem „Knjigu čežnji“ kako bi upoznali Anu, Malog Groma, ženu iz koje je jedan čovek čuo tutnjavu i kada spava, ženu u kojoj su živele čežnje protiv kojih se nije borila, već ih je, naprotiv, hranila. Nadam se da će im prijati koliko je prijala i meni.

Autor: Ivana Balnožan
Izvor: časopis Bukmarker, br. 16