Čitaoci koji su dobro upoznali Vanju Bulića kao romanopisca, sada imaju savršenu priliku da – ako se izrazimo u skladu sa naslovom knjige – popune rupu u poznavanju Bulićeve obimne bibliografije tako što će se upoznati i sa Bulićem kolumnistom.

Zamišljene i sastavljene kao antologija mnogobrojnih inače antologijskih tekstova, „Rupe u glavi“ predstavljaju veoma strog izbor Bulićevih satiričnih kolumni pisanih u rasponu od četiri decenije, što bi značilo: za razne listove i časopise, u raznim finansijskim i egzistencijalnim uslovima, u različitim političkim režimima, a tokom naglih i često prenagljenih promena u mentalitetskom sklopu auditorijuma o čijim je naravima najviše i pisano.

Pisati kolumne iz dana u dan može biti mač sa dve oštrice, jer neretko se dešava da tekst koji danas privuče ogromnu pažnju javnosti, štaviše izazove reakciju društva i države, sutra bude već zaboravljen i zasenjen nekim novim tekstom, možda baš iz pera istog pisca, tako da naknadno sakupljanje i objavljivanje tih kolumni u posebnoj knjizi postaje izlišno i kontraproduktivno, pošto nijedan tekst više nije aktuelan, a pritom tako sakupljene kolumne samo smetaju jedna drugoj i čine da prethodna bude zaboravljena čim se otpočne sa čitanjem naredne.

Svakako je i to bio jedan od razloga što je Vanja Bulić sastavio svojevrsnu antologiju antologije, te je za „Rupe u glavi“ odabrao one tekstove koji su i danas dovoljno aktuelni da izazovu pažnju čitaoca i da deluju kao da su napisani baš tog dana kad ih je čitalac pročitao, pa makar to bilo i trideset godina nakon što je kolumna prvobitno odštampana.

Taj utisak svevremenosti potiče otuda što su u zbirku najvećim delom unesene kolumne u kojima je pisac obradio svakodnevne probleme koji ne samo što se ponavljaju iz generacije u generaciju, nego ih na identičan način iznova tumači svaka generacija, pa su zato „Rupe u glavi“ ispražnjene od dnevnopolitičkih razglabanja, ali su popunjene porodičnim odnosima i opaskama, lascivnim erotskim aluzijama, usputnim komentarima koje već decenijama čujemo na svakom koraku, kao i večitim društvenim pitanjima – a gotovo da ne postoje takva pitanja i nedoumice koje su u međuvremenu rešene i razjašnjene.

Ipak, koliko god da je bio strog u izboru sopstvenih tekstova i koliko god da se klonio tekstova koji bi samo opteretili knjigu i odbili je od čitalaca, Bulić nije mogao naknadno da prilagođava stil i ton koje je u svojim kolumnama godinama negovao, a pošto nikada nije napustio blagu ironiju i karakteristične satirične opaske, teško je odoleti pomisli da je zbirka napisana u jednom dahu, a možda i u jednom danu, jer se ta latentna komična nota prostire kao neprekinuta nit od prvog do poslednjeg teksta.

Ovde se, naravno, prvi i poslednji tekst uzimaju uslovno kao takvi, u skladu sa rasporedom u zbirci, ali pisac nije ni kod jedne kolumne naglasio kada je i kojim povodom napisana, tako da je teško i naslutiti tačno vreme njihovog nastanka – no, to nije ni potrebno, jer sami tekstovi ne iziskuju da se zna kada su i u kojoj prilici napisani, a ako se datum kojim slučajem i zna, time opet nije umanjena njihova univerzalnost niti je narušen utisak da je svaka kolumna mogla biti napisana istog dana kad je zbirka odštampana.

Pazeći da se u knjizi sastavljenoj od različitih tekstova ne primeti nijedna rupa ili praznina između samih tekstova – a tome je, najzad, doprineo i Špiro Radulović svojim upečatljivim karikaturama – Vanja Bulić je za naziv knjige ipak odabrao naslov kolumne „Rupe u glavi“, koja bi zaslužila posebnu pažnju sve i da joj se naslov nije našao na koricama, jer ona je više nego aktuelna u vreme kad je poluistina opasnija od laži i kad se iz više istina izvlače samo pojedini delovi kako bi se projektovala istina koja ne postoji u stvarnosti, nego samo u nečijoj glavi – a pritom za takvo svesno i zlonamerno spajanje raznih istina u jednu poluistinu više nije kriv tramvaj kao u Bulićevoj kolumni.

Autor: Dušan Milijić