Knjiga „21 lekcija za 21. vek“ poziva da delamo mudro i hitno
Istoričar Juval Noa Harari vešto je izbegao nesreću svoje profesije na koju se često gleda kao na nevažnu – postao je futurista: u knjizi „Homo deus: Kratka istorija sutrašnjice“ (2015) prikazao je budućnost u kojoj će ljudska elita biti transformisana superljude nalik bogovima. Njegova najnovija knjiga „21 lekcija za 21. vek“ se fokusira na sadašnjost: prgrlio je popularnu psihlogiju kao i knjige samopomoći u istraživanju seizmičkih potresa koji menjaju naše međuljudske odnose, našu planet i tehnologiju.
Istoričar koji poseduje znanje i razumevanje ljudske revolucije je osoba kvalifikovana da objasni stanje sveta danas i da nas posavetuje kako da mu se prilagodimo. Hararijev cilj je da ulije nadu čovečanstvu i informiše nas kako bismo mogli da se suprostavimo neverovatnim izazovima koje novi pravci i predstojeće promene nesumnjivo donose.
Kao vešt pripovedač, on iznosi objašnjenja jasno. U tome leži opasnost: ljudi su oduvek bili opčinjeni, vođeni i navođeni fikcijom koja ih je vodila u destruktivne akcije ili verovanja. Ali kao što Harari sam kaže: „prva stvar koju treba da znate o sebi je da vi niste priča“. Naša tela i umovi, naš fizički koktel hemikalija je stvaran a mi moramo prevazići zamke zamišljenih kosmičkih drama, a naročito religiozne i nacionalističke narative koji uzdižu na nivo mita žrtvu ili heroizam određene grupe ljudi.
Postoje i druge knjige koje objašnjavaju naš „vek besa“, naboj ratobornosti, pojavu liberalizma, razočaranje samom demokratijom kao i zašto sve ovo ne znači, bar za sada, kraj opšteg progresa. Međutim Hararijeve lekcije su zabavne, promišljene i vredne čitanja. Neke od lakših lekcija, kao ona o tome kako treba prihvatiti sopstveno neznanje da bi se nadvladala „iluzija znanja“veoma su zabavne. Druge, kao ona koja nam objašnjava zašto ne treba da paničimo zbog terorizma – jer terorizam ipak ubija daleko manje ljudi nego dijabetes ili zagađenje vazduha – veoma su provokativne i duboko prosvetljujuće.
Izuzetno je uznemirujuć deo knjige koji govori o metežu koji su robotika i veštačka inteligencija već unele na radna mesta. Harari predviđa da će ovo prekinuti ružnu stranu kapitalizma 20. veka, da ćemo sa eksploatacije većine preći na novi oblik tragedije 21. veka kada će ljudi polako postati nepotrebni. Raskol u samom čovečanstvu, između onih koji imaju vrednost i onih koji su ekonomski nepotrebni i nevažni odavno je počeo, a industrija preti da zauvek pregazi humanizam.
Harari nas pažljivo podučava i kada priča o egzistencijalnim pretnjama koje pomračuju našu sadašnjost a to su nuklearno naoružanje, klimatske promene i – ono što je pravi fokus knjige – tehnološke promene.
Harari je izuzetno zabrinut zbog razvoja informacionih tehnologija, što uključuje veštačku inteligenciju kao i bioinžinjering. Uskoro će se čovečanstvo suočiti sa moćnom paradigmom vlada i kompanija koje će biti u stanju da čitaju i znaju naše misli. Oni će nas razumeti bolje nego što sami sebe razumemo – što je oblik kontrole mnogo moćniji i ubedljiviji od bilo kojeg do sada, biće to predviđajuća, sveznajuća „digitalna diktatura“.
Hararijeva osnovna lekcija je da „možda neko već ima privilegovan pristup vašem mozgu, a to niste vi“.
On, međutim, nije u potpunosti pesimista. Progres ne posustaje i mi nismo bespomoćni jer pravac u kome tehnologija napreduje nije unapred predodređen. U prošlom veku smo preživeli nacizam i komunizam ali i liberalnu demokratiju, a u sadašnjem veku možemo iskovati raj ili skliznuti u mračnu distopiju. Harari veruje da smo „još na raskršću, još neopredeljeni“, kao i da je potrebno da delamo mudro i hitno, da zadržimo mogućnost izbora koji vodi ka humanizmu. A bez međusobne saradnje ljudi na globalnom nivou „budućnost čovečanstva nimalo ne obećava“.
Poslednja lekcija, u kojoj Harari veliča brojne dobrobiti meditacije u početku izgleda neprikladna. To je prikaz njegove lične strategije u borbi sa pritiscima i strahovima koje knjiga objašnjava. Meditacija je njemu svakako pomogla: uspeo je da se istakne i proširi svoj uticaj na svet, daleko iznad onog koji je imao kao predavač istorije na Univerzitetu u Jerusalimu. Njegove knjige su se prodale u preko 12 miliona primeraka, a televizijski kanal CNN ga je opisao kao „globalnu intelektualnu superzvezdu“.
Ipak, i ova lekcija je dobro promišljena: meditacija može biti neprocenjiva kao način da se pronađe mir u nemirnom svetu, kao način da se istraži i postigne samospoznaja i kako Harari kaže: „bolje smo razumeli svoje umove pre nego što su algoritmi počeli da misle umesto nas“.
Konačno, najbitnija lekcija u ovoj knjizi je ta da moramo da ostanemo prisebni i svesni, da moramo da nastavimo da učimo. „21 lekcija za 21.vek“ je sjajna knjiga ali sama po sebi nedovoljna da postignemo sve ono što je još moguće postići.
Autor: Dejv Gorin
Izvor: businesslive.co.za
Prevod: Dušica Novaković
Istoričar koji poseduje znanje i razumevanje ljudske revolucije je osoba kvalifikovana da objasni stanje sveta danas i da nas posavetuje kako da mu se prilagodimo. Hararijev cilj je da ulije nadu čovečanstvu i informiše nas kako bismo mogli da se suprostavimo neverovatnim izazovima koje novi pravci i predstojeće promene nesumnjivo donose.
Kao vešt pripovedač, on iznosi objašnjenja jasno. U tome leži opasnost: ljudi su oduvek bili opčinjeni, vođeni i navođeni fikcijom koja ih je vodila u destruktivne akcije ili verovanja. Ali kao što Harari sam kaže: „prva stvar koju treba da znate o sebi je da vi niste priča“. Naša tela i umovi, naš fizički koktel hemikalija je stvaran a mi moramo prevazići zamke zamišljenih kosmičkih drama, a naročito religiozne i nacionalističke narative koji uzdižu na nivo mita žrtvu ili heroizam određene grupe ljudi.
Postoje i druge knjige koje objašnjavaju naš „vek besa“, naboj ratobornosti, pojavu liberalizma, razočaranje samom demokratijom kao i zašto sve ovo ne znači, bar za sada, kraj opšteg progresa. Međutim Hararijeve lekcije su zabavne, promišljene i vredne čitanja. Neke od lakših lekcija, kao ona o tome kako treba prihvatiti sopstveno neznanje da bi se nadvladala „iluzija znanja“veoma su zabavne. Druge, kao ona koja nam objašnjava zašto ne treba da paničimo zbog terorizma – jer terorizam ipak ubija daleko manje ljudi nego dijabetes ili zagađenje vazduha – veoma su provokativne i duboko prosvetljujuće.
Izuzetno je uznemirujuć deo knjige koji govori o metežu koji su robotika i veštačka inteligencija već unele na radna mesta. Harari predviđa da će ovo prekinuti ružnu stranu kapitalizma 20. veka, da ćemo sa eksploatacije većine preći na novi oblik tragedije 21. veka kada će ljudi polako postati nepotrebni. Raskol u samom čovečanstvu, između onih koji imaju vrednost i onih koji su ekonomski nepotrebni i nevažni odavno je počeo, a industrija preti da zauvek pregazi humanizam.
Harari nas pažljivo podučava i kada priča o egzistencijalnim pretnjama koje pomračuju našu sadašnjost a to su nuklearno naoružanje, klimatske promene i – ono što je pravi fokus knjige – tehnološke promene.
Harari je izuzetno zabrinut zbog razvoja informacionih tehnologija, što uključuje veštačku inteligenciju kao i bioinžinjering. Uskoro će se čovečanstvo suočiti sa moćnom paradigmom vlada i kompanija koje će biti u stanju da čitaju i znaju naše misli. Oni će nas razumeti bolje nego što sami sebe razumemo – što je oblik kontrole mnogo moćniji i ubedljiviji od bilo kojeg do sada, biće to predviđajuća, sveznajuća „digitalna diktatura“.
Hararijeva osnovna lekcija je da „možda neko već ima privilegovan pristup vašem mozgu, a to niste vi“.
On, međutim, nije u potpunosti pesimista. Progres ne posustaje i mi nismo bespomoćni jer pravac u kome tehnologija napreduje nije unapred predodređen. U prošlom veku smo preživeli nacizam i komunizam ali i liberalnu demokratiju, a u sadašnjem veku možemo iskovati raj ili skliznuti u mračnu distopiju. Harari veruje da smo „još na raskršću, još neopredeljeni“, kao i da je potrebno da delamo mudro i hitno, da zadržimo mogućnost izbora koji vodi ka humanizmu. A bez međusobne saradnje ljudi na globalnom nivou „budućnost čovečanstva nimalo ne obećava“.
Poslednja lekcija, u kojoj Harari veliča brojne dobrobiti meditacije u početku izgleda neprikladna. To je prikaz njegove lične strategije u borbi sa pritiscima i strahovima koje knjiga objašnjava. Meditacija je njemu svakako pomogla: uspeo je da se istakne i proširi svoj uticaj na svet, daleko iznad onog koji je imao kao predavač istorije na Univerzitetu u Jerusalimu. Njegove knjige su se prodale u preko 12 miliona primeraka, a televizijski kanal CNN ga je opisao kao „globalnu intelektualnu superzvezdu“.
Ipak, i ova lekcija je dobro promišljena: meditacija može biti neprocenjiva kao način da se pronađe mir u nemirnom svetu, kao način da se istraži i postigne samospoznaja i kako Harari kaže: „bolje smo razumeli svoje umove pre nego što su algoritmi počeli da misle umesto nas“.
Konačno, najbitnija lekcija u ovoj knjizi je ta da moramo da ostanemo prisebni i svesni, da moramo da nastavimo da učimo. „21 lekcija za 21.vek“ je sjajna knjiga ali sama po sebi nedovoljna da postignemo sve ono što je još moguće postići.
Autor: Dejv Gorin
Izvor: businesslive.co.za
Prevod: Dušica Novaković
