Knjiga „21 lekcija za 21. vek“ – poziv na buđenje zbog budućnosti čovečanstva
Istoričar Juval Noa Harari smatra da je smirivanje panike od presudnog značaja kako bi se društvo izborilo sa problemima.
Izraelski istoričar Juval Noa Harari pojavljuje se kao svojevrsni globalni upravnik škole, prosvetitelj koji nam nudi odgovore na velika pitanja o ljudskoj evoluciji i sudbini. Njegova knjiga „Sapijens: kratka istorija čovečanstva“, napisana prvobitno na hebrejskom jeziku za izraelsku publiku, a objavljena 2011, postala je svetski bestseler nakon što je 2015. prevedena na engleski jezik. Za njom je usledio i nastavak „Homo Deus: kratka istorija sutrašnjice“, u kojem autor preispituje potencijalne posledice sve veće ekspanzije informacionih tehnologija i biotehnologija na naše poimanje toga šta znači biti čovek. Budući da je tako obradio prošlost i budućnost, Harari se sada okreće sadašnjosti. Ali ovaj savremeni mudrac može da ponudi jedino ono što je i sâm okarakterisao kao „zbunjenost“.
Međutim, to uopšte nije paušalna ili kontradiktorna ocena kao što se možda čini. Kada jedan potpuno nepoznat intelektualac gotovo preko noći postane neka vrsta globalnog gurua, postoji realna mogućnost da ostavi utisak nadmenosti i razmetljivosti. Osim toga, ovo sumorno doba u kojem živimo nosi opasnost i da se preuveličavaju realni razlozi za zabrinutost. I tako, kada Harari piše da je „prvi korak da se ublaže proročanstva o propasti, i da se iz paničnog modaliteta prebacimo na zbunjenost“, on se zapravo ograđuje od oba iskušenja. Zbunjenost ne mora nužno da se shvati ni kao izbegavanje odgovornosti, niti kao nedoslednost. Kod Hararija je presudan ton, način na koji on izlazi na kraj sa paradoksalnom činjenicom da su nas progutale sile koje ne možemo u potpunosti da razumemo, a koje moramo da pokušamo da shvatimo.
Njegova najnovija knjiga „21 lekcija za 21. vek“ zapravo i nije istorija sadašnjice, kako se tvrdi. Možda bi bilo tačnije da je nazovemo smešom Hararijevog shvatanja dugačke ljudske prošlosti i njegovog stava o (verovatno neuporedivo kraćoj) ljudskoj budućnosti – drugim rečima, spoj njegove dve prethodne knjige. Autor je preuzeo osnovnu pretpostavku iz knjige „Sapijens“ – da su ljudi jedina vrsta sposobna za kreiranje fikcije – i preispituje je u svetlu zaključka iz knjige „Homo Deus“ – homo sapijens bi mogao da postane vrsta podređena novoj tehnološki poboljšanoj posthumanističkoj eliti. Tako se nameće pitanje da li je priča koju mi kolektivno pričamo sebi uopšte u skladu sa ovim neverovatnim novim mogućnostima. Ako, kako on kaže, stvaramo svet u kojem će „bioinženjering udružen sa razvojem veštačke inteligencije verovatno rezultirati u podeli čovečanstva na malu klasu superljudi i ogromnu većinu beskorisnih homo sapijensa“, koji pristup bi mogao da spreči ovu katastrofu?
Ipak, ovo pitanje, koliko god bilo značajno, ne predstavlja sveobuhvatnu analizu današnje političke krize. Harari tvrdi, na primer, da politika XX veka ima samo tri značajna pravca – komunizam, fašizam i liberalizam – i da je svaki od njih s vremenom propao: „Ljudskom rodu je 1939. godine ponuđeno da bira između tri globalne priče, 1968. mu je preostalo da bira između svega dve, 1998. je izgledalo da je pobedila jedna, 2018. godine stigli smo do nule.“ Ovo je ipak previše pojednostavljeno. „Liberalizam“ nikada nije bio jedna priča – socijaldemokratska država blagostanja zasniva se na potpuno drugačijim principima od one koja daje prednost neoliberalnoj tržišnoj ekonomiji. I dok je fašizam možda nestao kao održiva ideologija do 1968, bilo bi preterano optimistično verovanje da 2018. on i dalje ne postoji u nekom novom obliku.
Osim toga, Hararijeva dugoročna predviđanja, iako su sama po sebi uvek ubedljiva, nisu nužno najbolji i jedini način razumevanja specifičnosti sadašnjeg trenutka. Ali, nema sumnje da je u pravu kada se hvata ukoštac sa „postistinom“:
„Ljudi su zapravo uvek živeli u dobu postistine. Homo sapijens je postistinita vrsta, čija moć zavisi od stvaranja priča i verovanja u njih. Sve od kamenog doba samopotkrepljujući mitovi služili su da ujedine ljudske kolektive.“ Autor je duhovito provokativan kada govori o „lažnim vestima“: „Ako hiljadu ljudi mesec dana veruje u neku izmišljenu priču – to su lažne vesti. Kada milijardu ljudi hiljadu godina veruje u izmišljenu priču – to je religija.“ Međutim ovo nam ne pomaže mnogo po pitanju onoga što se dešava sada i ovde, a što vrlo precizno ukazuje na promene u društvu koje podrivaju demokratske procese.
Moram da priznam, ne smeta mi to što Harari u ovoj knjizi češće pravi digresije i skreće sa teme nego u prve dve knjige, iz prostog razloga što je uvek inteligentan, zanimljiv, rečit i informativan. Očigledno je da je knjiga „21 lekcija za 21. vek“ mnogo ličnija i više zasnovana na Hararijevom privatnom životu. On raspravlja o tome šta znači biti homoseksualac iz jedne šire perspektive po kojoj mi kao ljudi često nismo svesni nekih veoma važnih stvari o nama samima – a to su stvari koje će u bliskoj budućnosti mašine znati o nama.
Autor je veoma duhovit i iznenađujuće skeptičan kad je reč o njegovom jevrejskom poreklu i identitetu: „Lično sam dobro upoznat sa... tim bezumnim egoizmom, jer Jevreji, moj narod, takođe misle da su najvažniji na svetu.“ Harari postavlja pitanje da li društvo sveopšteg nadzora iz budućnosti predstavlja samo proširenu verziju sadašnjih okolnosti u Palestini: „Ono što danas doživljavaju Palestinci na Zapadnoj obali moglo bi biti puka primitivna prethodnica onoga što će na kraju doživljavati milijarde ljudi širom planete.“
Ali suština ove knjige je, u stvari, vraćanje na mračna predviđanja koja je autor izneo u knjizi „Homo Deus“: opasnost da će veći deo ljudske vrste postati suvišan, osuđen na beznačajnost zahvaljujući samodovoljnoj tehnologiji i elitama koje su se sa njom sjedinile: „Rusku, kinesku i kubansku revoluciju“, piše u jednom od najubedljivijih odlomaka ove knjige, „podigli su ljudi sa ključnom ulogom u ekonomiji, ali bez političke moći; godine 2016. Trampa i britansko istupanje iz Evropske unije podržali su ljudi koji i dalje drže političku moć, ali se plaše da gube vrednost za ekonomiju. Populističke pobune u XXI veku možda neće biti podizane protiv ekonomske elite koja eksploatiše obične ljude, nego protiv ekonomske elite kojoj obični ljudi više nisu potrebni. Mogla bi to biti unapred izgubljena bitka. Mnogo je teže boriti se protiv beznačajnosti nego protiv ekonomskog iskorišćavanja.“
Ovo su zaista zastrašujuće prognoze, i bilo bi dobro kada bi Harari ili neko drugi, mogao da ponudi nešto utešnije od zbunjenosti da bi se panika umirila, čak i ako je, kao ovde, izraženo sa neverovatnom jasnoćom. Ali, Harari je u pravu jer ne nudi lažnu sigurnost. Umesto toga, on nudi poziv na buđenje – odnosno, poziv da se probudimo i proširimo jedinu stvar koju mi, za razliku od pametnih mašina, posedujemo i u kojoj još uvek ne mogu da nam pariraju: a to je svest. Harari nije nikakav mistik, ali ipak nas podseća da naš opstanak zavisi od toga da li smo svesni onoga što nam se događa i da li u svakom smislu vodimo računa o tome ko smo, ne samo kao pojedinci i narodi, već kao vrsta.
Autor: Fintan Otul
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Maja Horvat
Izraelski istoričar Juval Noa Harari pojavljuje se kao svojevrsni globalni upravnik škole, prosvetitelj koji nam nudi odgovore na velika pitanja o ljudskoj evoluciji i sudbini. Njegova knjiga „Sapijens: kratka istorija čovečanstva“, napisana prvobitno na hebrejskom jeziku za izraelsku publiku, a objavljena 2011, postala je svetski bestseler nakon što je 2015. prevedena na engleski jezik. Za njom je usledio i nastavak „Homo Deus: kratka istorija sutrašnjice“, u kojem autor preispituje potencijalne posledice sve veće ekspanzije informacionih tehnologija i biotehnologija na naše poimanje toga šta znači biti čovek. Budući da je tako obradio prošlost i budućnost, Harari se sada okreće sadašnjosti. Ali ovaj savremeni mudrac može da ponudi jedino ono što je i sâm okarakterisao kao „zbunjenost“.
Međutim, to uopšte nije paušalna ili kontradiktorna ocena kao što se možda čini. Kada jedan potpuno nepoznat intelektualac gotovo preko noći postane neka vrsta globalnog gurua, postoji realna mogućnost da ostavi utisak nadmenosti i razmetljivosti. Osim toga, ovo sumorno doba u kojem živimo nosi opasnost i da se preuveličavaju realni razlozi za zabrinutost. I tako, kada Harari piše da je „prvi korak da se ublaže proročanstva o propasti, i da se iz paničnog modaliteta prebacimo na zbunjenost“, on se zapravo ograđuje od oba iskušenja. Zbunjenost ne mora nužno da se shvati ni kao izbegavanje odgovornosti, niti kao nedoslednost. Kod Hararija je presudan ton, način na koji on izlazi na kraj sa paradoksalnom činjenicom da su nas progutale sile koje ne možemo u potpunosti da razumemo, a koje moramo da pokušamo da shvatimo.
Njegova najnovija knjiga „21 lekcija za 21. vek“ zapravo i nije istorija sadašnjice, kako se tvrdi. Možda bi bilo tačnije da je nazovemo smešom Hararijevog shvatanja dugačke ljudske prošlosti i njegovog stava o (verovatno neuporedivo kraćoj) ljudskoj budućnosti – drugim rečima, spoj njegove dve prethodne knjige. Autor je preuzeo osnovnu pretpostavku iz knjige „Sapijens“ – da su ljudi jedina vrsta sposobna za kreiranje fikcije – i preispituje je u svetlu zaključka iz knjige „Homo Deus“ – homo sapijens bi mogao da postane vrsta podređena novoj tehnološki poboljšanoj posthumanističkoj eliti. Tako se nameće pitanje da li je priča koju mi kolektivno pričamo sebi uopšte u skladu sa ovim neverovatnim novim mogućnostima. Ako, kako on kaže, stvaramo svet u kojem će „bioinženjering udružen sa razvojem veštačke inteligencije verovatno rezultirati u podeli čovečanstva na malu klasu superljudi i ogromnu većinu beskorisnih homo sapijensa“, koji pristup bi mogao da spreči ovu katastrofu?
Ipak, ovo pitanje, koliko god bilo značajno, ne predstavlja sveobuhvatnu analizu današnje političke krize. Harari tvrdi, na primer, da politika XX veka ima samo tri značajna pravca – komunizam, fašizam i liberalizam – i da je svaki od njih s vremenom propao: „Ljudskom rodu je 1939. godine ponuđeno da bira između tri globalne priče, 1968. mu je preostalo da bira između svega dve, 1998. je izgledalo da je pobedila jedna, 2018. godine stigli smo do nule.“ Ovo je ipak previše pojednostavljeno. „Liberalizam“ nikada nije bio jedna priča – socijaldemokratska država blagostanja zasniva se na potpuno drugačijim principima od one koja daje prednost neoliberalnoj tržišnoj ekonomiji. I dok je fašizam možda nestao kao održiva ideologija do 1968, bilo bi preterano optimistično verovanje da 2018. on i dalje ne postoji u nekom novom obliku.
Osim toga, Hararijeva dugoročna predviđanja, iako su sama po sebi uvek ubedljiva, nisu nužno najbolji i jedini način razumevanja specifičnosti sadašnjeg trenutka. Ali, nema sumnje da je u pravu kada se hvata ukoštac sa „postistinom“:
„Ljudi su zapravo uvek živeli u dobu postistine. Homo sapijens je postistinita vrsta, čija moć zavisi od stvaranja priča i verovanja u njih. Sve od kamenog doba samopotkrepljujući mitovi služili su da ujedine ljudske kolektive.“ Autor je duhovito provokativan kada govori o „lažnim vestima“: „Ako hiljadu ljudi mesec dana veruje u neku izmišljenu priču – to su lažne vesti. Kada milijardu ljudi hiljadu godina veruje u izmišljenu priču – to je religija.“ Međutim ovo nam ne pomaže mnogo po pitanju onoga što se dešava sada i ovde, a što vrlo precizno ukazuje na promene u društvu koje podrivaju demokratske procese.
Moram da priznam, ne smeta mi to što Harari u ovoj knjizi češće pravi digresije i skreće sa teme nego u prve dve knjige, iz prostog razloga što je uvek inteligentan, zanimljiv, rečit i informativan. Očigledno je da je knjiga „21 lekcija za 21. vek“ mnogo ličnija i više zasnovana na Hararijevom privatnom životu. On raspravlja o tome šta znači biti homoseksualac iz jedne šire perspektive po kojoj mi kao ljudi često nismo svesni nekih veoma važnih stvari o nama samima – a to su stvari koje će u bliskoj budućnosti mašine znati o nama.
Autor je veoma duhovit i iznenađujuće skeptičan kad je reč o njegovom jevrejskom poreklu i identitetu: „Lično sam dobro upoznat sa... tim bezumnim egoizmom, jer Jevreji, moj narod, takođe misle da su najvažniji na svetu.“ Harari postavlja pitanje da li društvo sveopšteg nadzora iz budućnosti predstavlja samo proširenu verziju sadašnjih okolnosti u Palestini: „Ono što danas doživljavaju Palestinci na Zapadnoj obali moglo bi biti puka primitivna prethodnica onoga što će na kraju doživljavati milijarde ljudi širom planete.“
Ali suština ove knjige je, u stvari, vraćanje na mračna predviđanja koja je autor izneo u knjizi „Homo Deus“: opasnost da će veći deo ljudske vrste postati suvišan, osuđen na beznačajnost zahvaljujući samodovoljnoj tehnologiji i elitama koje su se sa njom sjedinile: „Rusku, kinesku i kubansku revoluciju“, piše u jednom od najubedljivijih odlomaka ove knjige, „podigli su ljudi sa ključnom ulogom u ekonomiji, ali bez političke moći; godine 2016. Trampa i britansko istupanje iz Evropske unije podržali su ljudi koji i dalje drže političku moć, ali se plaše da gube vrednost za ekonomiju. Populističke pobune u XXI veku možda neće biti podizane protiv ekonomske elite koja eksploatiše obične ljude, nego protiv ekonomske elite kojoj obični ljudi više nisu potrebni. Mogla bi to biti unapred izgubljena bitka. Mnogo je teže boriti se protiv beznačajnosti nego protiv ekonomskog iskorišćavanja.“
Ovo su zaista zastrašujuće prognoze, i bilo bi dobro kada bi Harari ili neko drugi, mogao da ponudi nešto utešnije od zbunjenosti da bi se panika umirila, čak i ako je, kao ovde, izraženo sa neverovatnom jasnoćom. Ali, Harari je u pravu jer ne nudi lažnu sigurnost. Umesto toga, on nudi poziv na buđenje – odnosno, poziv da se probudimo i proširimo jedinu stvar koju mi, za razliku od pametnih mašina, posedujemo i u kojoj još uvek ne mogu da nam pariraju: a to je svest. Harari nije nikakav mistik, ali ipak nas podseća da naš opstanak zavisi od toga da li smo svesni onoga što nam se događa i da li u svakom smislu vodimo računa o tome ko smo, ne samo kao pojedinci i narodi, već kao vrsta.
Autor: Fintan Otul
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Maja Horvat
