Ketrin Rajan Hajd je američka autorka čiji je roman „Oduži se dalje“ objavljen 1999. godine i veoma brzo postigao uspeh širom sveta. Ideja o oduživanju koja čini suštinu romana dodatno je dirnula ljude nakon filmske adaptacije u kojoj su glumili Kevin Spejsi, Helen Hant i tadašnje „čudo od deteta“ Hejli Džoel Osment. Kako sama autorka navodi na svom Jutjub kanalu, najčešće pitanje koje joj je tokom karijere postavljano je odakle je potekla ideja o oduživanju. Kao odgovor, postavila je deo svog predavanja koje je održala studentima 2002. godine, a mi vam ga prenosimo u celosti:

„Volim da verujem da sam tada bila baš mlada, pre 24 godine, znam da je u to teško poverovati. (smeh) Vozila sam veoma star auto i imala teoriju da će vas automobil manje koštati ako ga ne vozite redovno kod mehaničara. Znam da je smešno, ali ako razmislite, to je veoma logična teorija – mehaničari koštaju, a ako ne idete kod njih, znači štedite novac. (smeh) To je jedna od onih teorija koje odlično funkcionišu do dana kada više nije tako.

Dakle, ovo je priča o danu kada je ta teorija zakazala. Vozila sam kući veoma kasno i došla do znaka Stop u blizini Eko parka u Los Anđelesu. Pritisla sam kočnicu i odjednom se kompletna elektronika u mom automobilu ugasila. Primetila sam da se dim ispod haube, a to odmah znate da nije dobar znak, i da počinje da ulazi u putnički deo automobila. S druge strane, kada se nađete u mraku u lošem kraju, imate neopisivu potrebu da ostanete u svom automobilu i zaključate vrata. Auto se puni dimom i ovo je školska definicija situacije kada morate da birate manje od dva zla.

Da ne biste morali da sprovodite istraživanje, reći ću vam – dim pobeđuje. (smeh) Zato sam izašla iz auta i našla se u mraku u nepoznatoj oblasti. Primetila sam da prema meni veoma brzo trče dva muškarca i jedan od njih je nosio ćebe. Pomislila sam na mnoge stvari, a nijedna od njih nije bila da trče da mi pomognu. Zaista sam pomislila da su to poslednji trenuci mog života. Umesto toga, dotrčali su i otvorili haubu, jedan od njih je bacio ćebe preko zapaljenog motora i ugasili su vatru.

Upravo tada su stigli i vatrogasci što mi je bilo čudno jer ih niko od nas nije pozvao. Znam da ćete pomisliti da je neko imao moblni telefon, ali setite se da je ovo 1978. godina. Očigledno je neki dobri samarićanin koji je vozio tuda imao telefon i pozvao vatrogasce, ne znam. U razgovoru sa vatrogascima sam shvatila da smo mogli da poginemo jer je zapaljeni auto poput molotovljivog koktela i može da eksplodira svakog časa.

Kada sam se okrenula da zahvalim svojoj dvojici spasilaca, bila sam sigurna da su tu i slušaju šta nam vatrogasci govore, ali njih nije bilo. Već su seli u svoj auto i otišli. Tako da nisam uspela ni da im zahvalim. Želela sam, ali oni to nisu mogli da znaju.

Tako je došlo do ideje o oduživanju – mnogo ljudi mi je reklo: ʼEto, da nisu došli da te spasu, ne bi bilo ni ove ideje.ʼ Mislim da je tu ključno to što su otišli pre nego što sam imala prilike da im zahvalim. Da sam imala tu priliku, verovatno bih uzela njihove adrese i slala im božićnu čestitku svake godine i nikada ne bih razmišljala kako da im se odužim.

Umesto toga, počela sam da posmatram ljude i tražim one koji su u problemu kako bih mogla da se odužim dalje.“

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković