Ako se ne sećate carevog sestrića prerušenog u čobanina, ako ne znate imena dvojice Obilićevih pobratima, ako se ne sećate ko je bio zlatom okićen kosovski barjaktar, ako ne znate sa kojim teško ranjenim vitezom razgovara Kosovka devojka, ako vam treba vremena da se setite čiji je konj bio Šarac – onda ste verovatno prespavali sve časove srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi.

Mnoge se lekcije zaboravljaju, mnoge se nikad i ne nauče, ali narodne epske pesme kao što su „Ženidba Dušanova“, „Uroš i Mrnjavčevići“, „Kneževa večera“, „Kosovka devojka“, „Smrt majke Jugovića“ jednostavno ostaju zauvek urezane u sećanje, a junaci poput Miloša Vojinovića, Ivana Kosančića, Milana Toplice, Boška Jugovića, Pavla Orlovića, Marka Kraljevića nadilaze lekcije u kojima se pominju i pretvaraju se u simbole i metafore što nas prate tokom čitavog života, pa je otuda nemoguće zaboraviti njihova imena i funkcije koje su im narodni pevači podarili.

Nije mnogo drugačije ni sa bajkama, premda se proza teže pamti od deseteračkih stihova i premda likovi iz bajki nisu ponekad toliko upečatljivi kao junaci epskih pesama, no i pored toga, retko ko može iz svesti izbrisati strašnog i svemoćnog Baš-Čelika ili nerazrešivu nedoumicu iz neobično kratke bajke „Tamni vilajet“.

Najteže su u kolektivnu svest ušla (ili je bolje reći: vratila se) stara slovenska božanstva i mitska bića, jer iako njihovi odjeci jesu donekle vidljivi u narodnim bajkama i epskim pesmama, ipak su oni u tim delima prilično izmenjeni i prilagođeni novim podnebljima i običajima, pa se može reći da je Nenad Gajić svojom knjigom „Slovenska mitologija“ načinio veliki korak predočivši novim generacijama potisnut i maltene zaboravljen svet koji nije ništa manje zanimljiv i uzbudljiv od olimpske ili nordijske mitologije.

Ono što je započeo „Slovenskom mitologijom“, Gajić je nastavio trilogijom nazvanom „Bajka nad bajkama“, u kojoj je stara slovenska verovanja spojio sa srpskim narodnim bajkama i epskom poezijom, pa na taj način stvorio karakterističan svet u kome će jedni uz druge obitavati bog Perun, Zmaj Ognjeni Vuk, Baš-Čelik, Miloš Vojinović, boginja Vesna, vojvoda Momčilo, ali i mnogi likovi koji su nesumnjivo plod piščeve mašte, mada su tako slikovito predstavljeni da bismo zaista mogli pomisliti da potiču iz starije mitologije ili epike.

Spustivši se do neslućenih dubina tamnih hodnika smrti kako bi pronašli novi život, Gajićevi junaci će u završnom delu trilogije, koji nosi naziv „Treća noć“, izvojevati veličanstvenu pobedu nad mračnim silama i ponovo uspostaviti poredak koji je bio narušen do haosa, no taj im put nimalo neće biti lak i biće im potrebno mnogo snage, hrabrosti i mudrosti, pa i pomoći – ali, bez takvih neizbrojivih prepreka, bez pomagača koji se iznenada pojavljuju, bez napuštanja sopstvenog i odlaska u potpuno nepoznati svet, bez svega toga nema ni prave bajke, ni prave epske pesme, pa ni pravog mita.

Ako ćemo se lako setiti carevog sestrića Miloša, Markovog ujaka Momčila, Jug-Bogdanovog sina Boška, možda se ipak nećemo tako lako prisetiti da smo verovatno i sami, dok smo u detinjstvu čitali deseteračku poeziju i narodnu prozu, bili skloni izmišljanju potpuno novih dela i svetova, u kojima se susreću junaci iz raznih pesama i bajki i u kojima se prepliću bogovi različitih mitologija – ali, dok su mnogi svesno sputali svoju bujnu maštu, možda i zbog toga da im se u glavi ne bi pomešale različite školske lekcije, Nenad Gajić se ipak prepustio instinktima i inspiraciji, pa je načinio knjigu koja neprestano balansira između već postojećih dela i potpuno originalnih motiva i ideja.

Zato će nam susret sa svetom Gajićevih junaka biti kao ulazak u tamni vilajet, jer svakako ćemo se kajati ako ne pročitamo „Bajku nad bajkama“, a ako je pročitamo... možda ćemo se kajati što se nismo i sami dosetili da na vreme načinimo sopstveni univerzum satkan od već dobro poznatih likova i motiva.

Autor: Dušan Milijić