Poslednji roman Žozea Saramaga obesmislio je Stari zavet.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, portugalski pisac Žoze Saramago, umro je 2010. godine. „Kain“ – njegova verzija biblijske priče – poslednji je Saramagov roman i na neki način zaokružuje temu. Kainova priča je priča o čovečanstvu, a Saramago je bio jedan od onih autora preokupiranih problemima čovečanstva. Kao većina nobelovaca, pisao je o ljudskom životu, sa velikim Lj i velikim Ž.

Roman počinje karakterističnim Saramagovim stilom. „Kada je gospod, takođe poznat kao bog, shvatio da adam i eva, naizgled po svemu savršeni, ne ispuštaju iz usta nijednu reč pa čak ni najprostiji zvuk, zacelo se morao naljutiti na samog sebe, kad već nije bilo nikog drugog u edenskom vrtu na koga bi mogao da svali krivicu za tu ogromnu grešku“. Dugačka rečenica, vlastite imenice pisane malim slovima, jeftini humor: Saramagova proza uvek zvuči kao početak smelog stand-up nastupa ili priča bez smisla. Saramago sve izvrgava ruglu, čitamo ga uvek podignutih obrva, zapanjeni, a očima stalno kolutamo. U „Kainu“, on se drži dosetki tipičnih za njegov stil. „Ali vratimo se našoj priči. Pre no što nastavimo ovu poučnu i neporecivu povest o kainu koju smo, s dosad neviđenom odvažnošću, natovarili sebi na leđa, možda bi bilo uputno, kako se čitalac ne bi iznova petljao s anahronim merama i aršinima, uspostaviti neki kriterijum u hronologiji događaja..“

Hronologija je sledeća: u Bibliji, Adam i Eva bivaju izbačeni iz vrta i dobijaju decu, od kojih je jedno Kain. On ubija svog brata Avelja i zbog toga ga Bog osuđuje na večno lutanje. U Bibliji, Kain se poslednji put pominje u Knjizi postanja, gde zida grad po imenu Enos. U „Kainu“, međutim, Kain uživa u svom večitom izgnanstvu, besciljno luta kroz druge biblijske priče i prizore. On vodi ljubav sa Lilit, umeša se kada Avram („podjednako veliki kučkin sin kao gospod“) treba da žrtvuje Isaka, posećuje Sodomu, Gomoru i Sinajsku goru i na kraju se nađe na Nojevoj barci.

Sve vreme dok putuje, on se raspravlja sa Bogom: „glavni krivac si ti, dao bih život za svoga brata da ti nisi uništio moj, Hteo sam da te iskušam, A ko si ti da iskušavaš onoga koga si sam stvorio, Ja sam neprikosnoveni gospodar svih stvari, I svih stvorenja, reći ćeš, ali nisi moj niti moje slobode, Slobode da ubijaš, Kao što si ti bio slobodan da dopustiš da ja ubijem avelja.“

Onima koji nisu upoznati sa Saramagovim stilom, Kain u isto vreme pripoveda iskonsku priču i služi kao korisni priručnik. Proza je često začinjena klišeima, koje Saramago meša sa ironijom, a plitkoumnosti ima napretek: „Bog je učinio najgori izbor kada je otvorio vrata edenskog vrta, u igri ruleta koji je zavrteo svi su izgubili.“ Saramago je kritičar i istraživač koliko i pisac i postoji nekoliko osrednjih, ali i uspelih šala, kao kada se Eva žali na svoj sudbinu anđelu: „spavali smo u nekoj rupčagi, jeli travke, kao što nam je gospod obećao, i patili od proliva, Proliva, šta je to, upita heruvim, Moglo bi se to nazvati i useravanjima, jezikom koji nam je bog dao može sve da se kaže.“ Ili kada Bog sretne Kaina tokom njegovih lutanja i misli da ga on prepoznaje: „bog ga upita da li mu je ime kain, on reče, Jeste, ali nisam taj kain.“ Ponekad je teško razlikovati vrhunsku književnost od parodije i pozorišnih skečeva.

Za razliku od nekih drugih Saramagovih romana – „Slepilo“ (1995), „Kameni splav“ (1986) – „Kain“ nije ni posebno originalan niti provokativan. Pisci su oduvek iznova pisali i zamišljali biblijske priče, od Miltona preko Tomasa Mana do Anite Dajamant i njenog „Crvenog šatora“. Napisano je mnogo odličnih dela na osnovu čovekovih rasprava s Bogom – neke od njih, u stvari, napisao je sam Saramago. Možda njegova najčuvenija knjiga, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (1991) – prepričavanje priča iz Novog zaveta – do te mere je uzburkala javnost da je portugalska vlada zabranila njegovu nominaciju za važnu književnu nagradu. Saramago se u znak protesta preselio na Lanzarote. Zbog ove knjige vredelo je platiti cenu izgnanstva.

Priča o Kainu je podjednako vredna. Aurelije Avgustin je izgradio celokupnu ideju za Grad Božji na ovoj priči: „Onaj koji je sagradio grad na zemlji bio je bratoubica, iz zavisti ubio svog brata, stanovnik večnog grada i hodočasnik na zemlji.“ Beket daje Vladimiru i Estragonu da se poigravaju sa složenim Kainovim likom u „Čekajući Godoa“ (Vladimir i Estragon se svađaju oko Pocovog mogućeg imena: „Možemo pokušati sa drugim imenima,“ predlaže Estragon. „Avelj! Avelj!“ uzvikuje on. Poco viče – „U pomoć!“ Zatim Estragon pokuša sa drugim imenom: „Kain! Kain!“. „U pomoć!“ kaže Poco. „On predstavlja celo čovečanstvo,“ zaključuje Estragon). Laš Gilensten, čuveni švedski romanopisac, objavio je roman „Kainov testament“ 1963. godine. Džefri Arčer je napisao „Kain i Avelj“ (1979).

Još za života, Saramaga su često nazivali genijem. Prema rečima Harolda Bluma, on je „neizostavni deo zapadnog kanona“. Kada je Saramago dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine, Švedska akademija ga je proglasila piscem „koji, uz pomoć parabola u kombinaciji s bogatom maštom, saosećanjem i ironijom, uvek iznova nam približava prividnu stvarnost“. Ali, za pisce ne postoji „iznova“. Postoji samo povremeno.

Prevela Vanesa Stošić
Književna kritika autora Jana Sansana preuzeta sa sajta www.theguardian.com.