Kao sinonim za ime pisca Dragoslava Mihailovića već decenijama se uzima naslov njegovog romana „Kad su cvetale tikve“, pa iako nije neobično da i kod pisaca koji imaju dug spisak objavljenih dela samo jedno od njih bude redovno navođeno kao piščeva lična karta, često se baš na taj način u prvi plan jedino ističe samo dotična knjiga, dok se piščeva biografija (a sa njom i bibliografija) potiskuje u zasenak, ponekad i u zaborav.

Bilo je pisaca koji bi nakon ogromnog i maltene neočekivanog početničkog uspeha jednostavno prestali da stvaraju nova dela plašeći se da nijedna naredna knjiga neće moći da dostigne uspeh one knjige koja ih je proslavila, ali Dragoslav Mihailović ipak ne spada u takve pisce, jer kad se pogleda njegov opus, lako se uočava da je roman „Kad su cvetale tikve“ druga objavljena Mihailovićeva knjiga, a da tek nakon nje slede desetine novih dela, od kojih su neka i premašila kvalitet „Tikvi“, pri čemu naročito treba istaći romane „Petrijin venac“ i „Čizmaši“.

Sa te strane gledano, knjiga nemačkog slaviste Roberta Hodela o životu i radu Dragoslava Mihailovića značajna je upravo zbog toga što će srpska publika sada moći da na jednom mestu sagleda i najznačajnije detalje iz biografije velikog pisca, ali i celokupno njegovo delo, koje ne čine samo romani, nego i zbirke pripovedaka, dramski tekstovi, filmska scenarija, a od posebne je važnosti Hodelov osvrt na dokumentarističku Mihailovićevu prozu, koja je u najvećoj meri posvećena jednoj takoreći osobenoj jugoslovenskoj kontroverzi sažetoj u geografskoj odrednici Goli otok.

Ako se roman „Kad su cvetale tikve“ redovno ističe kao dežurni predstavnik Mihailovićevog književnog rada, upravo se Goli otok najčešće uzima kao prvorazredni podatak iz piščeve biografije, a s obzirom na to da je Mihailović o tom kompleksnom i nikada do kraja razjašnjenom istorijskom i sociološkom fenomenu sačinio pet tomova intervjuâ i da je u brojnim intervjuima i tekstovima insistirao na razotkrivanju zločina i rehabilitaciji golootočkih zatvorenika (uzgred, „Tikve“ su prvi roman gde se aludira na Goli otok, a u dramskoj verziji romana prvi put se taj naziv doslovce izgovara), jasno je da je i sâm pisac veliki deo života i stvaralaštva posvetio zloglasnom zatvoru u kome je bio zatočen više od godinu dana, pa je u skladu s tim i Hodel svoju knjigu o Mihailoviću nazvao – „Reči od mramora“.

Pritom treba imati u vidu da se takvim naslovom ne ističe samo piščevo zatočeništvo i docnija borba da se afirmiše kao književnik uprkos prokuženosti koja ga je decenijama pratila, nego se aludira i na čuvenu reakciju Josipa Broza Tita povodom pozorišne predstave „Kad su cvetale tikve“, kada je jugoslovenski predsednik prvi put javno spomenuo naziv, ali i stvarnu namenu „mramornog“ ostrva.

Iako stoji da je ovo biografija Dragoslava Mihailovića, zanimljivo je da Hodel uglavnom pušta samog pisca da govori o svom životu, da se priseća svog detinjstva u Ćupriji, fakultetskih dana u Beogradu, robije na Golom otoku, raznih poslova kojima je bio prinuđen da se bavi dok se nije dokazao kao majstor pisane reči (impresario u cirkusu samo je jedan od tih poslova), pa i privatnih detalja koji najčešće ne ulaze u zvanične biografije, ali mogu biti značajni ne samo za bolje razumevanje piščeve ličnosti, nego i za razotkrivanje mnogih junaka njegove proze, tim pre što je za neke od njih pisac našao inspiraciju u stvarnosti i neposrednom okruženju.

Nasuprot tome, Hodelova uloga u knjizi bila je da dopuni, sredi, detaljnije objasni i ponegde ispravi podatke koje mu je predočio sagovornik Mihailović, tako da se „Reči od mramora“ postepeno pretvaraju u spontani autobiografski zapis, gde se iz reči u reč sklapa mozaik sopstvenog života, ali se stvara i slika jednog vremena u kome je bilo sasvim očekivano da nakon pojave romana kao što je „Kad su cvetale tikve“ počnu da pucaju tikve.

Autor: Dušan Milijić