Već udvajanje narativne perspektive i srazmerno brza selidba opšteg okvira iz SAD u Novi Zeland povodom traganja za bliskom osobom koja je već dugo smatrana mrtvom, čini strukturu romana „Kad smo verovale u sirene“ američke spisateljice Barbare O’Nil dovoljno odlučnom i dinamičnom da urodi složenim štivom koje teško da može izmaći širokoj publici. O tome svedoči i recepcija: autorka je po mišljenju najvažnijih američkih novina napisala bestseler, ali je nisu zaobišla ni prestižna priznanja – sedam puta su njene knjige dobijale nagradu „Rita“ za žensku fikciju. I udvojena kazivačka optika, i hitra a radikalna selidba opšteg okvira, udovoljavaju i čitaocima koji od književnosti traže bezmalo samo uzbuđenje, ali i pravim književnim sladokuscima. Tako je pripovedanje trideset pet-šest poglavlja iz naizmenične pozicije dveju sestara ne samo dinamično – pri čemu autorka vodi računa da jedna ne ponavlja ono što je druga već rekla – nego je i slojevito jer doprinosi polifoniji i centriranju likova na način da mu gotovo svi ostali koji se spominju budu kompatibilni.

Šta je naročito zanimljivo kod Kit i Meri? Iako su odrasle u istoj američkoj porodici kakva zanemaruje decu i ne drži ih dovoljno daleko od iskušenja adiktivnosti i lošeg društva, posredi su naizgled dva sasvim različita karaktera: Kit je ambicioznija i opreznija prema sebi, Džozi, kako se zvala buduća Meri, sebičnija i poročnija. Međutim, njena naizgled frivolna narav svakako prestaje tako da deluje kad se ispostavi da ne samo da nije ubijena u Francuskoj s društvom u terorističkom napadu na voz nego i da je petnaest godina krila istinu o sebi. I izabrala nov identitet, državu i kontinent (Novi Zeland, Australija). S druge strane, Barbara O’Nil diskretno sugeriše da kad se nad nama nadvije kategorički imperativ, kakav je vezan za opstanak ili ponovni nastanak porodice, to može strukturno da nas promeni. Naime, kad vidi sestru na televiziji kako u gomili beži iz jednog zapaljenog novozelandskog noćnog kluba, Kit, bez obzira na svoje planove, poseže za prekookeanskim putovanjem. Autorka je majstorka saspensa, inače ne bi, onda kad očekujemo neodložnu potragu za sestrom, postavila primamljivu čitalačku prepreku u kojoj se Kit, suprotno svojim navikama i namerama, zaljubljuje u Havijera, hispanskog doseljenika na australijski kontinent.

Uz spomenute likove, bitnu ulogu imaju karakteri majke dveju sestara, njihovog brata Dilana, Merinog supruga Sajmona i Drua, zajedničke ljubavi Kit i Džozi. Iz flešbekova, kojih u romanu ima tačno onoliko da održe američki deo sižea i da ne smetaju razvoju novozelandskog, saznajemo da je Dru naizgled jedini faktor koji vezuje dve sestre, osim ljubavi prema surfovanju. Ako se ovaj sport pomene kao bitan motiv romana, to možda može da zazvuči banalno dok se čitalac ne suoči s njegovim toliko plastičnim opisima dok jahanje talasa ne sklizne u onu lepotu koja je nužan egzistencijalni antipod motivima droge, alkohola i porodične zapuštenosti.

I Dru je, kao i gotovo svi sporedni likovi, osmišljen tako da za čitaoca motivacija njegovih postupaka ostaje delimična tajna. Na kraju krajeva, i dve glavne junakinje se mogu tumačiti višestruko. Prema američkom delu priče, Kit je mnogo prizemljenija i opreznija, dok na Novom Zelandu, bez obzira na vrlo egzistencijalne razloge za odlazak, kao da od sestre preotima sklonost ka avanturi, dočim je Meri na australijskom kontinentu onakva kakva bi to Kit želela da bude, bar što se uzornog porodičnog života tiče. Motivišući pojedine likove s viškovima, a pojedine s manjkovima informacija i motivacije, O’Nilova omogućuje čitaocima svojevrsnu igru njihovog sopstvenog tumačenja i ukrštanja po matematičko-intuitivnim formulama koje sami odaberu. To može da priušti samo jednako uzbudljiv i slojevit roman.

Autor: Domagoj Petrović