„Kad smo verovale u sirene“ – roman o neraskidivim vezama između sestara
U jesen 2014. godine apsolutno sam se zaljubila u šarmantan roman pod nazivom The All You Can Dream Buffet. Od tog vremena pratim autorku Barbaru O’Nil. Njen najnoviji roman „Kad smo verovale u sirene“ zaista je spektakularan – to je istinsko svedočanstvo o neraskidivim vezama između sestara i isceljujućoj moći ljubavi u svim njenim oblicima.
Prošlo je petnaest godina otkako je Kit poslednji put videla stariju sestru Džozi. Njih dve su se otuđile nekoliko godina pre poslednjeg susreta i nikada nisu imale priliku da poprave odnos jer je Džozi poginula u terorističkom napadu u Parizu nedugo nakon toga. Od tog kobnog dana Kit je dala sve od sebe da prevaziđe grozote koje su joj se dogodile u prošlosti – verujte mi kada kažem da je preživela neke zaista užasne stvari. Život joj je krenuo nabolje, uprkos tome što nosi neizbrisive fizičke i mentalne ožiljke koji su nastali kao rezultat svega što su ona i Džozi proživele kao deca.
Jedne večeri Kit je u vestima sa Novog Zelanda ugledala ženu koja zapanjujuće liči na Džozi. Očigledno je da ta žena ne može da bude Džozi pošto je ona mrtva već godinama, ali lice te žene joj ne da mira i zato, protivno zdravom razumu, odlučuje da otputuje na Novi Zeland u nadi da će otkriti identitet žene koja toliko podseća na njenu sestru.
Nažalost, Kit će uvideti da je otkrivanje istine mnogo teže nego što se nadala. Grad u kome boravi je prelep, ali on vraća bujicu uspomena iz detinjstva, od kojih su neke lepe, a neke bolne. Iznenada, Kit se pita da li je otkrivanje identiteta ove žene zaista vredno svih duševnih bolova kroz koje ponovo prolazi, ali ipak shvata da je otišla predaleko da bi tek tako odustala.
Uslediće priča koja će vam zasigurno slomiti srce, ali i izmamiti osmeh. Znam da ovo zvuči veoma kontradiktorno, ali roman „Kad smo verovale u sirene“ mi je istovremeno probudio toliko različitih osećanja. Kit i Džozi su preživele neke zaista užasne stvari, i moje srce se lomilo zbog njih, ali je na svu sreću tu i tračak nade koji se probija kroz svu tu tugu, što čitaoca podseća da je dobro uvek moguće, čak i onda kada se život čini neverovatno sumornim.
Priča je ispričana naizmenično – iz ugla Kit i iz ugla žene koja sebe naziva Meri. Nije spojler ukoliko vam saopštim da je Meri zapravo Džozi, koja je lažirala sopstvenu smrt i koja živi pod lažnim imenom, što će vam kasnije biti jasno. Obe žene imaju svoje unutrašnje demone sa kojima moraju da se izbore, i obe su prinuđene da se ponovo povežu sa izvorom unutrašnje snage na koji se godinama nisu oslanjale. Svidelo mi se što su uspele same da se spasu, umesto da čekaju da im to učine njihovi muškarci.
Ukoliko tražite pikantnu priču, ovo nije prava knjiga za vas. U njoj postoje romantični elementi i likovi dobijaju svoje srećne završetke, ali romansa se nalazi u pozadini složenog odnosa između Meri i Kit. Postoji eksplicitna scena seksa, ali se, po mom mišljenju, ni ona ne može okarakterisati kao preterano pikantna.
U romanu se kriju i veoma upečatljivi opisi mesta, a to zaista mnogo volim. Opisi su toliko živopisni da sam se osećala kao da u isti mah, zajedno sa junacima, doživljavam i slike i zvuke tih mesta. Nikada nisam bila na Novom Zelandu, ali ova knjiga mi je pružila ideju kako bi mogao da izgleda odlazak tamo.
Roman „Kad smo verovale u sirene“ mi se mnogo svideo. Likovi su toliko oštećeni, ali u isto vreme i tako žilavi, a stil pisanja autorke je veoma lep i raskošan, da sam sa lakoćom mogla da utonem u priču. Ako nikada niste pročitali neki roman Barbare O’Nil, a čak i da jeste, ugrabite ovaj što pre. Bićete oduševljeni ovom neodoljivom pričom o dve žene koje pokušavaju da se izbore sa teškim okolnostima.
Autor: Šenon Dajer
Izvor: allaboutromance.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Prošlo je petnaest godina otkako je Kit poslednji put videla stariju sestru Džozi. Njih dve su se otuđile nekoliko godina pre poslednjeg susreta i nikada nisu imale priliku da poprave odnos jer je Džozi poginula u terorističkom napadu u Parizu nedugo nakon toga. Od tog kobnog dana Kit je dala sve od sebe da prevaziđe grozote koje su joj se dogodile u prošlosti – verujte mi kada kažem da je preživela neke zaista užasne stvari. Život joj je krenuo nabolje, uprkos tome što nosi neizbrisive fizičke i mentalne ožiljke koji su nastali kao rezultat svega što su ona i Džozi proživele kao deca.
Jedne večeri Kit je u vestima sa Novog Zelanda ugledala ženu koja zapanjujuće liči na Džozi. Očigledno je da ta žena ne može da bude Džozi pošto je ona mrtva već godinama, ali lice te žene joj ne da mira i zato, protivno zdravom razumu, odlučuje da otputuje na Novi Zeland u nadi da će otkriti identitet žene koja toliko podseća na njenu sestru.
Nažalost, Kit će uvideti da je otkrivanje istine mnogo teže nego što se nadala. Grad u kome boravi je prelep, ali on vraća bujicu uspomena iz detinjstva, od kojih su neke lepe, a neke bolne. Iznenada, Kit se pita da li je otkrivanje identiteta ove žene zaista vredno svih duševnih bolova kroz koje ponovo prolazi, ali ipak shvata da je otišla predaleko da bi tek tako odustala.
Uslediće priča koja će vam zasigurno slomiti srce, ali i izmamiti osmeh. Znam da ovo zvuči veoma kontradiktorno, ali roman „Kad smo verovale u sirene“ mi je istovremeno probudio toliko različitih osećanja. Kit i Džozi su preživele neke zaista užasne stvari, i moje srce se lomilo zbog njih, ali je na svu sreću tu i tračak nade koji se probija kroz svu tu tugu, što čitaoca podseća da je dobro uvek moguće, čak i onda kada se život čini neverovatno sumornim.
Priča je ispričana naizmenično – iz ugla Kit i iz ugla žene koja sebe naziva Meri. Nije spojler ukoliko vam saopštim da je Meri zapravo Džozi, koja je lažirala sopstvenu smrt i koja živi pod lažnim imenom, što će vam kasnije biti jasno. Obe žene imaju svoje unutrašnje demone sa kojima moraju da se izbore, i obe su prinuđene da se ponovo povežu sa izvorom unutrašnje snage na koji se godinama nisu oslanjale. Svidelo mi se što su uspele same da se spasu, umesto da čekaju da im to učine njihovi muškarci.
Ukoliko tražite pikantnu priču, ovo nije prava knjiga za vas. U njoj postoje romantični elementi i likovi dobijaju svoje srećne završetke, ali romansa se nalazi u pozadini složenog odnosa između Meri i Kit. Postoji eksplicitna scena seksa, ali se, po mom mišljenju, ni ona ne može okarakterisati kao preterano pikantna.
U romanu se kriju i veoma upečatljivi opisi mesta, a to zaista mnogo volim. Opisi su toliko živopisni da sam se osećala kao da u isti mah, zajedno sa junacima, doživljavam i slike i zvuke tih mesta. Nikada nisam bila na Novom Zelandu, ali ova knjiga mi je pružila ideju kako bi mogao da izgleda odlazak tamo.
Roman „Kad smo verovale u sirene“ mi se mnogo svideo. Likovi su toliko oštećeni, ali u isto vreme i tako žilavi, a stil pisanja autorke je veoma lep i raskošan, da sam sa lakoćom mogla da utonem u priču. Ako nikada niste pročitali neki roman Barbare O’Nil, a čak i da jeste, ugrabite ovaj što pre. Bićete oduševljeni ovom neodoljivom pričom o dve žene koje pokušavaju da se izbore sa teškim okolnostima.
Autor: Šenon Dajer
Izvor: allaboutromance.com
Prevod: Kristijan Vekonj
