Norvežanin Ju Nesbe, jedan od najpoznatijih svetskih pisaca trilera, bio je specijalni gost prvog Beogradskog trilerfesta. On je u Srbiji predstavio svoj najnoviji roman „Minesota“, koji je objavila Laguna. Za Kurir, pred druženje s fanovima, u ekskluzivnom intervjuu govori ne samo o novom plodu svog rada već i o utiscima koje je Beograd ostavio na njega.

Niste prvi put u Beogradu. Kakve ste promene uočili i da li ste primetili nešto posebno drugačije od Vaše prve posete?

Od prošlog puta kada sam bio, nisam primetio neke posebne promene, ali od svoje prve posete Beogradu, koja je bila pre skoro 50 godina, promenio se drastično. Imao sam tada svega 17 godina i ovde sam došao sasvim slučajno jer sam ušao u pogrešan voz kada sam s prijateljima internacionalnom železnicom krenuo put Grčke. Preseli smo usred noći, pogrešno smo čuli ime stanice i završili smo u Beogradu. Tada je još bila Jugoslavija. Prijatelji i ja iskoristili smo tada priliku, pa smo, sem Beograda, uspeli da obiđemo i Hrvatsku, pre nego što smo nastavili dalje. Jednom rečju, bilo nam je fantastično.

Koja anegdota iz te avanture Vam je ostala u posebnom sećanju?

Prvo što mi je ostavilo utisak jeste da tada nije bilo previše stranih turista. Barem mi nismo primetili nikoga sem nas. Tu noć stigli smo do jednog malog mesta blizu Beograda i sa sobom smo imali samo putničke čekove, a ne i gotovinu. Kada smo došli do hostela, obratili smo se gospodinu za pultom i ispričali da ne postoji mogućnost da sad odemo do banke i unovčimo čekove. Pozvao je svog šefa koji je samo zbog nas napustio svoju toplu kupku, obrisao se na brzinu, navukao neku košulju, otvorio blagajnu i bez problema nam unovčio čekove. Pomislio sam tada da li je ovo stvarnost. I moram priznati, teško je ne zaljubiti se u Srbiju koja ima takve šefove (smeh).

Šta Vas je, kao Norvežanina, inspirisalo da radnju Vašeg novog romana smestite u centar zapada SAD?

Moj otac, kao i deka i baka, odrasli su tamo i oduvek sam osećao da zbog toga imam posebnu konekciju s Minesotom. Takođe, mnoštvo Norvežana i Skadinavaca naselilo je Minesotu, pogotovo Mineapolis. Tamo je, takoreći, okosnica konzervativne hrišćanske Amerike, odnosno Trampovih glasača, pa sam oduvek zamišljao da odlaskom tamo zapravo putujem kroz vreme. A putovao sam mnogo i zasigurno mogu reći da sam obišao više država Amerike nego prosečan Amerikanac.

Glavni lik u „Minesoti“, Bob Oz, totalno je drugačiji od klasičnih protagonista na kakve je čitalačka publika navikla. Otkud inspiracija da jednog, takoreći, „slomljenog“ junaka učinite herojem?

Da biste imali dobru priču, morate imati protagonistu s kojim će čitalačka publika moći da se, na neki način, poistoveti i za kog će da navija. U mojim delima publika se susretala s Harijem Huleom, koji je, za razliku od Boba Oza, vuk samotnjak svojom voljom. U ovom slučaju, Bob je vuk koji je izgubio svoj čopor i traži novi. On želi porodicu. Želi nekoga ko će biti uz njega.

Kroz koji lik u Vašim romanima ste predstavili deo sebe?

Zapravo, svi likovi u romanima imaju deo mene. Čak i zlikovci predstavljaju moju mračnu stranu. Ali ako bih morao da izdvojim samo jednog junaka, to bi zasigurno bio Hari Hule, o kom pišem od svog prvog romana.

Za kraj, imate li neki savet za mlade pisce?

Odgovor na to vam je isti kao kad sportskog veterana pitate za savet mladim igračima, reći će vam: „Držite se svoje strane terena.“ Isto je i u mom slučaju: „Nemojte pisati krimi-romane (smeh).“

Autor: Jasmina Milivojević
Izvor: kurir.rs