Ju Nesbe: „Neverovatno je da su vas bombardovali“
Beograd, koji je poslednji put video kao tinejdžer i zadržao u najlepšem sećanju, slavnog norveškog pisca Jua Nesbea oduševio je i tokom prve zvanične posete Srbiji. Izazvao je euforiju među ovdašnjim čitaocima koji su satima pod opsadom držali knjižaru Delfi u SKC-u, čekajući na potpis u nekoj od 16 knjiga koje je na srpskom objavila Laguna. Stigao je i da pokaže vanrednu izdržljivost penjući se uz stenu u Topčideru, ali i da pri pogledu na Železničku stanicu evocira uspomene na svoje davno putovanje.
„Ipak, onaj Beograd s kraja sedamdesetih jedva da igde drugde prepoznajem. Grad se potpuno promenio, deluje mnogo veći nego onda, življi, sa mnogo više boja, ali atmosfera je prelepa, podseća me na moj Oslo“, kaže Nesbe za „Novosti“.
Ta norveška prestonica, koju smo mi neretko skloni da gledamo kroz ružičaste naočare, u Juovim romanima je mračna, prepuna nasilja i zločina, svojevrsna verzija Gotam Sitija, kako je sam pisac opisuje. Sam Nesbe kaže da mu neretko spočitavaju da u njegovim trilerima ima više ubistava nego što ih u „pravom“ Oslu bude za pola veka. Ipak, nemalo se iznenadio na opasku da ovdašnje novine, makar u stranicama crne hronike, sve više nalikuju tim njegovim romanima punim nasilja.
„To me zaista čudi, jer nikako ne vidim rast nasilja kao svetski ili evropski trend“, ističe Nesbe. „Možda nam prošlost deluje kao nevinije doba, ali brojke ukazuju da je mnogo više nasilja bilo upravo pre tri, četiri ili pet decenija, samo je ono bilo manje vidljivo.“
Ono nasilje koje je zadesilo Srbiju 1999, Nesbe nije gledao sa sigurne distance, naprotiv ‒pokušao je da dođe usred bombardovanja. I napisao knjigu.
„To je bio neverovatan trenutak u evropskoj istoriji, bombardovanje jedne zemlje usred Evrope“, seća se. „Gledao sam vesti na televiziji i video mladića, ili muškarca, sa raznetom nogom, i video cipelu ‒ istu kao cipele koje sam kupio nedelju dana ranije. Pomislio sam da taj čovek možda sluša istu muziku, čita iste knjige, gleda iste filmove kao ja. Ovde žive ljudi poput mene, ljudi koje sam već upoznao kada sam se kao tinejdžer obreo u Beogradu. Došao sam bez predrasuda, bez predubeđenja, uveren da stvari nisu crne i bele, da ne postoje samo dobri i loši momci (što sam odavno znao i iz sopstvene porodične istorije), rešen da samo priđem ljudima i čujem njihove priče. Međutim, u Srbiju me nisu pustili, nisu mi izdali vizu jer sam odbio da sa bendom nastupim na nekom ovdašnjem stadionu a ja nisam želeo da uradim nešto što bi moglo biti shvaćeno kao podrška režimu. Obišao sam sve okolne, eks-Ju zemlje, upoznao sam i srpske izbeglice u Mađarskoj, i od ispovesti tih ljudi sačinio knjigu.“
Te 1999. Nesbe nije uspeo da vidi Beograd, grad koji mu je ostao u sećanju po finim, gostoljubivim ljudima. Ove, 2018, stigao je da se oduševi, između ostalog, brojem knjižara koje se kod nas otvaraju.
Trenutno, kaže, čita o muzici sedamdesetih i osamdesetih, upravo je u hotelu „Moskva“ završio Hemingvejev „Pokretni praznik“, čita i Balzaka:
„Pošto uz to slušam i džez, mora da sam ostario jer moj otac tvrdi da ste postali stari kada čitate klasike i slušate džez.“
Rijaliti
„Sve može biti političko ako vi tako želite, i ja sam politička osoba ali sam pre svega zabavljač, a zabava je jedan od najboljih načina da priđete ljudima. Način na koji mediji pokrivaju 'politički život', događaje, svakodnevne posete, obraćanja, govore političara... najviše liči na nekakav rijaliti gde očekujete da možete da glasate za to ko sledeći ispada - bez ikakve ozbiljne analize“, kaže Nesbe.
Autor: M. Mirković
Izvor: Novosti
„Ipak, onaj Beograd s kraja sedamdesetih jedva da igde drugde prepoznajem. Grad se potpuno promenio, deluje mnogo veći nego onda, življi, sa mnogo više boja, ali atmosfera je prelepa, podseća me na moj Oslo“, kaže Nesbe za „Novosti“.
Ta norveška prestonica, koju smo mi neretko skloni da gledamo kroz ružičaste naočare, u Juovim romanima je mračna, prepuna nasilja i zločina, svojevrsna verzija Gotam Sitija, kako je sam pisac opisuje. Sam Nesbe kaže da mu neretko spočitavaju da u njegovim trilerima ima više ubistava nego što ih u „pravom“ Oslu bude za pola veka. Ipak, nemalo se iznenadio na opasku da ovdašnje novine, makar u stranicama crne hronike, sve više nalikuju tim njegovim romanima punim nasilja.
„To me zaista čudi, jer nikako ne vidim rast nasilja kao svetski ili evropski trend“, ističe Nesbe. „Možda nam prošlost deluje kao nevinije doba, ali brojke ukazuju da je mnogo više nasilja bilo upravo pre tri, četiri ili pet decenija, samo je ono bilo manje vidljivo.“
Ono nasilje koje je zadesilo Srbiju 1999, Nesbe nije gledao sa sigurne distance, naprotiv ‒pokušao je da dođe usred bombardovanja. I napisao knjigu.
„To je bio neverovatan trenutak u evropskoj istoriji, bombardovanje jedne zemlje usred Evrope“, seća se. „Gledao sam vesti na televiziji i video mladića, ili muškarca, sa raznetom nogom, i video cipelu ‒ istu kao cipele koje sam kupio nedelju dana ranije. Pomislio sam da taj čovek možda sluša istu muziku, čita iste knjige, gleda iste filmove kao ja. Ovde žive ljudi poput mene, ljudi koje sam već upoznao kada sam se kao tinejdžer obreo u Beogradu. Došao sam bez predrasuda, bez predubeđenja, uveren da stvari nisu crne i bele, da ne postoje samo dobri i loši momci (što sam odavno znao i iz sopstvene porodične istorije), rešen da samo priđem ljudima i čujem njihove priče. Međutim, u Srbiju me nisu pustili, nisu mi izdali vizu jer sam odbio da sa bendom nastupim na nekom ovdašnjem stadionu a ja nisam želeo da uradim nešto što bi moglo biti shvaćeno kao podrška režimu. Obišao sam sve okolne, eks-Ju zemlje, upoznao sam i srpske izbeglice u Mađarskoj, i od ispovesti tih ljudi sačinio knjigu.“
Te 1999. Nesbe nije uspeo da vidi Beograd, grad koji mu je ostao u sećanju po finim, gostoljubivim ljudima. Ove, 2018, stigao je da se oduševi, između ostalog, brojem knjižara koje se kod nas otvaraju.
Trenutno, kaže, čita o muzici sedamdesetih i osamdesetih, upravo je u hotelu „Moskva“ završio Hemingvejev „Pokretni praznik“, čita i Balzaka:
„Pošto uz to slušam i džez, mora da sam ostario jer moj otac tvrdi da ste postali stari kada čitate klasike i slušate džez.“
Rijaliti
„Sve može biti političko ako vi tako želite, i ja sam politička osoba ali sam pre svega zabavljač, a zabava je jedan od najboljih načina da priđete ljudima. Način na koji mediji pokrivaju 'politički život', događaje, svakodnevne posete, obraćanja, govore političara... najviše liči na nekakav rijaliti gde očekujete da možete da glasate za to ko sledeći ispada - bez ikakve ozbiljne analize“, kaže Nesbe.
Autor: M. Mirković
Izvor: Novosti
Autor: Ju Nesbe
