Trilogije koje se pretvaraju u serijale od šest delova – da ne spominjem nadovezivanje na  popularne franšize pokojnih autora – fenomeni su specifični za onu vrstu naučne fantastike koju je Daglas Adams nemilosrdno štancovao od momenta kad je započeo svoj radijski serijal pod nazivom „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, 1978. I, nakon mnogih promena prve (i iskreno, najbolje) verzije priče, pred nama je još jedna zver.

Adams je bio izuzetno duhovit, pun ideja, sa talentom da stvori upečatljive likove, ali nikad nije ovladao tehnikom pisanja dobrih zapleta, prozom koja se razlikuje od uputstava za proizvodnju zvučnih efekata, niti je naučio kada je vreme da se zaustavi. Oin Kolfer je u svojim knjigama za mlade pokazao sve one literarne veštine koje su Adamsu oduvek nedostajale – a u ovom, šestom delu trilogije „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, trebalo mu je više od 100 strana da sredi haos koji je ostao nakon, nestandardne pete knjige trilogije („Uglavnom bezopasni“). U tom delu, u kojem autor – u jednom od onih kontradiktornih ispada zajedničkih autorima koji su odgovorni za nenormalno uspešne serijale – ubija sve važne likove i uništava zemlju u svim mogućim univerzumima. Kolfer pokušava da igra pošteno i ne hvata se za slamku „sve je bio samo san“ da bi spasio Artura Denta, Forda Prefekta i Trilijan, svima dobro poznate junake, kao i ne toliko poznatu, prgavu ćerku Artura i Trilijan, Nasumicu. Međutim, morao je ozbiljno da napregne svoje sive ćelije kako bi ispričao svoju priču koja podrazumeva nadovezivanje na avanture likova koji hitaju svemirom ka svetu u kojem je lažan irski preduzetnik izgradio utočište za bogate Zemljane.

Birokratski nastrojeni uništitelji planeta, Vogoni, rešeni su da dokrajče sve preostale stanovnike Zemlje, mada to nije nešto toliko zabrinjavajuće, jer ako izuzmemo Artura, ostali preživeli i nisu toliko vredni žaljenja. Kad je reč o likovima, Kolfer se odlično nadovezao na Adamsa – uprkos tome što je Zaphoda Biblbruksa lišio jedne od glava (na taj način je ukinuo radijske zabrane kojima su bile izložena sva kasnija emitovanja) i što je vaskrsavanje pesimistički nastrojenog Marvina, paranoičnog androida (kog je Adams ubio dve knjige ranije) ostavio za kasnije.

Knjiga je morala da pređe trnovit put – ako se previše  udalji od Adamsovog tona,  obožavaoci je neće prihvatiti; ako samo preradi stare šale – u čemu je onda poenta. Kolfer jeste uneo neke novine, naročito kad je reč o pomalo tužnim Bogovima, koji su neka mešavina Lavkraftovog Velikog Ktulua i nordijske mitologije (u stilu Marvelovih stripova), čime  više podseća na Pračeta, nego na Adamsa. Osim toga, savršeno je osetio i preneo melanholiju koja je u osnovi čitave priče, gde su genijalne ideje i beskrajni tokovi bizarnih misli zapravo u službi vizije univerzuma koji postepeno propada, pretrpan samodovoljnim idiotima, cmizdravim žrtvama, nenormalno nasilnim vrstama i velikim istrebljivačima.

Nakon četvrtog dela, Daglas Adams je ostao bez ideja, i Džon Lojd je morao da se uključi da mu pomogne da završi originalnu priču – što je okolnost koja je negativno uticala na mnoge kasnije verzije (u filmskoj verziji, na primer, nisu mogli da koriste materijal na kojem je Lojd radio, i film je doživeo neuspeh). Stiče se utisak da će pojaviti još knjiga, i možda će sad, kada su sve karte na stolu, Kolfer imati priliku da ponovo doprinese ovom legendarnom delu.

Autor: Kim Njuman
Izvor: independent.co.uk  
Prevod: Maja Horvat