Jonas Karlson: Moguće je da ćemo ceniti jedni druge još više
Poznati švedski pisac i autor drama, jedan od najistaknutijih glumaca Švedske Jonas Karlson, autor je romana „Račun“ i „Cirkus“, kod nas u prevodu Nikole Perišića, a u izdanju Lagune. Junak „Računa“ živi običan život, radi u video-klubu, ali jednoga dana dobija tajanstveni račun za sreću, po kojem nekoj misterioznoj organizaciji treba da plati 5,7 miliona kruna. To bi bila cena njegovog uspeha u životu. Zbog toga ovaj zbunjeni junak za nas poprima kafkijansku auru...
U drugom pomenutom Karlsonovom romanu, dva prijatelja odlaze u cirkus, pri čemu jedan od njih misteriozno nestaje posle dobrovoljnog učešća u tački cirkuske predstave. Drugi počinje opsesivno da ga traži i pri tom pronalazi neobične podudarnosti, koje ga, pak, vraćaju samom sebi, svom identitetu... Jonas Karlson glumio je u pozorištu, ali i u nekoliko filmova i TV serija. Godine 2005. debitovao je i kao dramski pisac, dobivši dobre ocene kritike i publike.
Vaš roman „Račun“ može da bude vrlo intrigantan u ovim okolnostima pandemije virusa korona zbog toga što kao da izgleda da ljudska vrsta treba da plati za ono što je ranije shvatala olako. Kako u toj novoj situaciji vidite priču „Računa“?
Dobro je to pitanje, i ja sam takođe o tome razmišljao. Postoji nešto u stanju duha javnosti, ovih dana, što me podseća na osećanje nesigurnosti koje sam pokušao da stvorim u „Računu“. Odjednom su uspostavljena nova pravila. Mnoga od njih suprotstavljena su onome što smo znali ranije: „Ne treba da koristite prevoz, deca treba da ostanu u kućama, poželjno je uz ajped, šta god da radite, ne posećujte bake i deke, zbog njihove sigurnosti.“ I naravno, tu je činjenica da ste srećni samo zato što ste zdravi, i na neki način, mislim da da je o tome reč u „Računu“.
Glavni junak ovog vašeg romana smatra da je račun za sreću, koji je dobio, ipak preveliki... Šta vas je podstaklo na to da napišete ovu simboličnu pripovest, koja mnogo govori o tome kako savremeni čovek živi i shvata stvari?
Jednog dana, kada sam došao u svoj mali pisaći prostor, imao sam to neobično osećanje. Bio sam dobro raspoložen, opušten, smiren, još i srećan. Imao sam utisak da sam dosegao mesto u svom životu koje me zaista ispunjava zadovoljstvom. Ali, moja prva reakcija nije bila: „Oh, šta da učinim sa ovim prekrasnim danom?“, već pre ovakva: „Oh, oh, da li mi je stvarno dopušteno da se ovako osećam? I to za džabe?“. Tako da sam počeo da pišem ovu čudnu priču o momku koji je dobio tu ogromnu fakturu. Zbog toga što mi se, u tom momentu, učinilo potpuno prirodnim da sam mogao da primim jedan takav račun.
Šta je sreća, prema vašem mišljenju? Šta danas znači biti srećan i koja je cena toga?
Iskreno, ne znam. Mislim da je to velika tajna ovog romana. Ne možete stvarno reći šta je to, možete li? Nekim danima sve vam ide od ruke, dobili ste posao koji ste želeli, ljudi su prema vama ljubazni, smeju se vašim šalama, vreme je lepo, sve je savršeno, ali vi svejedno niste dobro raspoloženi. Nekim drugim danima ništa se posebno ne dešava, ali ipak, vrlo ste srećni.
Da li su Šveđani srećniji od Srba, ili Indijaca, na primer?
Prema ekonomskim i socijalnim standardima, mislim da je mnogim ljudima u Švedskoj bolje nego nekima, recimo, u Indiji. Ali, sve dok imate osnovne uslove za život, smatram da to nije važno.
U oba vaša romana „Računu“ i „Cirkusu“, koji su prevedeni na srpski jezik, postoji ukus tajne; njihovi junaci dobijaju nagoveštaje iz nepoznatih izvora i treba da razreše zagonetku, neku tajnu koja je samo njima znana. Kako vi poimate umetnost pisanja? Da li je potrebno da obuhvata neku vrstu misterije u vezi sa ljudskim postojanjem u svetu?
Započinjem nekoliko pripovesti u isto vreme, i onda ih na neki način, pišem paralelno. Neke od njih odbacujem, a od pojedinih nastaju začeci knjiga. U početku ne znam kako će se priča završiti. Nemam nikakvu mapu koju sledim, čak ni zaplet od kojeg bih krenuo, ali sam primetio da se držim sadržaja koji uključuju neku vrstu misterije. Nečega zbog čega se pitam: „Šta se to ovde zbiva?“, što ni sam ne mogu da dokučim.
U „Cirkusu“ uočljiv je i klasičan književni motiv srodnih, blizanačkih duša, dvojnika. Šta za vašu prozu znači ova tema, da li vam je važna zbog razumevanja složenosti ljudske psihe?
Poznati švedski pesnik Gunar Ikelof rekao je nešto slično ovome: „Svi ljudi su u svim ljudima.“ To i nije dobar prevod, zapravo je loš, ali mislim da postoji veća razlika između „ja“ i „sebe“, nego između „ja“ i nekog drugog. I to je nečiji citat, Senekin možda?
Postoji li neko saglasje ove teme dvojnosti ličnosti sa vašim glumačkim i pozivom dramskog pisca, zbog toga što je reč u drami uvek dijaloška?
Tačno. Nije li to premisa glume: „Možeš biti bilo ko“. Svako može biti deo tebe?
Roman „Cirkus“ sav je uronjen u muziku. Da li je muzika za vas više od umetnosti, vid komunikacije?
Muzika mi puno znači i oduvek sam slušao mnogo različitih vrsta ove umetnosti. Čak sam malo i svirao. U vreme kada sam bio mlađi, muzika je bila važan vid pokazivanja identiteta i pripadnosti. To je značilo i vrlo strogu organizovanost u okviru određene grupe. Slušati „pogrešnu“ vrstu pesme proizvelo bi katastrofalne društvene posledice. Za sadašnje mlade ljude to je možda nešto drugačije, ali dok sam ja odrastao, muzikalnost je bila vrlo važan način ispoljavanja sopstvene ličnosti.
Vaši junaci često su usamljenici. Da li ćemo posle novog virusa korona biti još više usamljeni?
Nadam se da nećemo. Možda će biti baš suprotno. Moguće je da ćemo više ceniti jedni druge.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
U drugom pomenutom Karlsonovom romanu, dva prijatelja odlaze u cirkus, pri čemu jedan od njih misteriozno nestaje posle dobrovoljnog učešća u tački cirkuske predstave. Drugi počinje opsesivno da ga traži i pri tom pronalazi neobične podudarnosti, koje ga, pak, vraćaju samom sebi, svom identitetu... Jonas Karlson glumio je u pozorištu, ali i u nekoliko filmova i TV serija. Godine 2005. debitovao je i kao dramski pisac, dobivši dobre ocene kritike i publike.
Vaš roman „Račun“ može da bude vrlo intrigantan u ovim okolnostima pandemije virusa korona zbog toga što kao da izgleda da ljudska vrsta treba da plati za ono što je ranije shvatala olako. Kako u toj novoj situaciji vidite priču „Računa“?
Dobro je to pitanje, i ja sam takođe o tome razmišljao. Postoji nešto u stanju duha javnosti, ovih dana, što me podseća na osećanje nesigurnosti koje sam pokušao da stvorim u „Računu“. Odjednom su uspostavljena nova pravila. Mnoga od njih suprotstavljena su onome što smo znali ranije: „Ne treba da koristite prevoz, deca treba da ostanu u kućama, poželjno je uz ajped, šta god da radite, ne posećujte bake i deke, zbog njihove sigurnosti.“ I naravno, tu je činjenica da ste srećni samo zato što ste zdravi, i na neki način, mislim da da je o tome reč u „Računu“.
Glavni junak ovog vašeg romana smatra da je račun za sreću, koji je dobio, ipak preveliki... Šta vas je podstaklo na to da napišete ovu simboličnu pripovest, koja mnogo govori o tome kako savremeni čovek živi i shvata stvari?
Jednog dana, kada sam došao u svoj mali pisaći prostor, imao sam to neobično osećanje. Bio sam dobro raspoložen, opušten, smiren, još i srećan. Imao sam utisak da sam dosegao mesto u svom životu koje me zaista ispunjava zadovoljstvom. Ali, moja prva reakcija nije bila: „Oh, šta da učinim sa ovim prekrasnim danom?“, već pre ovakva: „Oh, oh, da li mi je stvarno dopušteno da se ovako osećam? I to za džabe?“. Tako da sam počeo da pišem ovu čudnu priču o momku koji je dobio tu ogromnu fakturu. Zbog toga što mi se, u tom momentu, učinilo potpuno prirodnim da sam mogao da primim jedan takav račun.
Šta je sreća, prema vašem mišljenju? Šta danas znači biti srećan i koja je cena toga?
Iskreno, ne znam. Mislim da je to velika tajna ovog romana. Ne možete stvarno reći šta je to, možete li? Nekim danima sve vam ide od ruke, dobili ste posao koji ste želeli, ljudi su prema vama ljubazni, smeju se vašim šalama, vreme je lepo, sve je savršeno, ali vi svejedno niste dobro raspoloženi. Nekim drugim danima ništa se posebno ne dešava, ali ipak, vrlo ste srećni.
Da li su Šveđani srećniji od Srba, ili Indijaca, na primer?
Prema ekonomskim i socijalnim standardima, mislim da je mnogim ljudima u Švedskoj bolje nego nekima, recimo, u Indiji. Ali, sve dok imate osnovne uslove za život, smatram da to nije važno.
U oba vaša romana „Računu“ i „Cirkusu“, koji su prevedeni na srpski jezik, postoji ukus tajne; njihovi junaci dobijaju nagoveštaje iz nepoznatih izvora i treba da razreše zagonetku, neku tajnu koja je samo njima znana. Kako vi poimate umetnost pisanja? Da li je potrebno da obuhvata neku vrstu misterije u vezi sa ljudskim postojanjem u svetu?
Započinjem nekoliko pripovesti u isto vreme, i onda ih na neki način, pišem paralelno. Neke od njih odbacujem, a od pojedinih nastaju začeci knjiga. U početku ne znam kako će se priča završiti. Nemam nikakvu mapu koju sledim, čak ni zaplet od kojeg bih krenuo, ali sam primetio da se držim sadržaja koji uključuju neku vrstu misterije. Nečega zbog čega se pitam: „Šta se to ovde zbiva?“, što ni sam ne mogu da dokučim.
U „Cirkusu“ uočljiv je i klasičan književni motiv srodnih, blizanačkih duša, dvojnika. Šta za vašu prozu znači ova tema, da li vam je važna zbog razumevanja složenosti ljudske psihe?
Poznati švedski pesnik Gunar Ikelof rekao je nešto slično ovome: „Svi ljudi su u svim ljudima.“ To i nije dobar prevod, zapravo je loš, ali mislim da postoji veća razlika između „ja“ i „sebe“, nego između „ja“ i nekog drugog. I to je nečiji citat, Senekin možda?
Postoji li neko saglasje ove teme dvojnosti ličnosti sa vašim glumačkim i pozivom dramskog pisca, zbog toga što je reč u drami uvek dijaloška?
Tačno. Nije li to premisa glume: „Možeš biti bilo ko“. Svako može biti deo tebe?
Roman „Cirkus“ sav je uronjen u muziku. Da li je muzika za vas više od umetnosti, vid komunikacije?
Muzika mi puno znači i oduvek sam slušao mnogo različitih vrsta ove umetnosti. Čak sam malo i svirao. U vreme kada sam bio mlađi, muzika je bila važan vid pokazivanja identiteta i pripadnosti. To je značilo i vrlo strogu organizovanost u okviru određene grupe. Slušati „pogrešnu“ vrstu pesme proizvelo bi katastrofalne društvene posledice. Za sadašnje mlade ljude to je možda nešto drugačije, ali dok sam ja odrastao, muzikalnost je bila vrlo važan način ispoljavanja sopstvene ličnosti.
Vaši junaci često su usamljenici. Da li ćemo posle novog virusa korona biti još više usamljeni?
Nadam se da nećemo. Možda će biti baš suprotno. Moguće je da ćemo više ceniti jedni druge.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
