Jelena Bačić Alimpić: „Svoje likove nosim u srcu“
Da li ljubav može pobediti glad i ratne strahote i koliko je hrabrosti potrebno da bi se otkrila istina, pročitajte u novom romanu Jelene Bačić Alimpić „Kofer iz Berlina“, u izdanju Lagune.
Koliko je onih večito nezadovoljnih, nesrećnih, neukih, koji očajavaju nad svojom sudbinom, a spavaju u toplom krevetu, bude se u mirnim, suncem okupanim slobodnim jutrima... Koliko li je onih koji nikada nisu upoznali glad, strah niti bol, pa opet kukaju i cvile kako im Bog nije dovoljno dobroga dao...
Čak i u najužasnijim trenucima života Valentina je mogla da pronađe zrno lepote i zahvalnosti za ono što ima, a Vera je mnogo godina kasnije hrabro krenula u potragu za svojim poreklom. Kroz dve neobične priče, Velentininu i Verinu, Jelena Bačić Alimpić u novoj knjizi „Kofer iz Berlina“ povezuje dva vremena i dve hrabre žene, koje je život stavio na teška iskušenja. Iako su njihovi likovi izmaštani, sve ostale činjenice i okolnosti su istorijski tačne. Pitali smo Jelenu kako je došla na ideju za novi roman.
„Mnogo sam truda, rada i istraživanja uložila u ovu knjigu koja je, usudiću se da kažem, po mnogo čemu posebna. Imala sam ideju o čemu bih pisala, ali tek kada sam otputovala u Rusiju, u Sankt Peterburg, shvatila sam da moja mašta nije dovoljna da bi ova knjiga dobila ono što zaslužuje. Pod tim podrazumevam priče koje sam iz prve ruke čula od Vere, istoričarke umetnosti u penziji, čiji su preci preživeli opsadu Lenjingrada. Ipak, da ne bih sebi dozvolila pristrasnost, otputovala sam nekoliko meseci kasnije i u Berlin, i tek tada znala da sam na pravom putu. U tom smislu sam pomerila i lične i profesionalne granice. Čitavu godinu sam istraživala, i bez obzira na sve dostupne materijale, kako u knjigama, tako i na internetu, imala sam tu privilegiju da o datim istorijskim činjenicama koje jesu verodostojne, čujem od ljudi koji su ih zabeležili i zapamtili. Najviše me je potreslo saznanje o mornarskim kapama koje su plutale na površini reke Neve“, priča naša sagovornica.
Ljubav okupatora i okupirane
Iako rat sa sobom nosi smrt, uništenje i pustoš, upravo u tim okolnostima ljudi više cene dobrotu, plemenitost, ljubav, slobodu. Tako je i u okupiranom i gladnom Lenjingradu rođena velika ljubav između okupatora i okupirane.
„Onaj ko nije osetio bol, glad, strah, ljubav i ko se nije zapitao ima li Boga, ne može stvarno poimati vrednosti života koji nam je poklonjen. Mi smo donekle to iskusili na svojoj koži, nažalost, ali naše patnje nisu ni blizu onima koje je zabeležila istorija, u ovom slučaju konkretno - opsada Lenjingrada za vreme Drugog svetskog rata“, kaže Jelena.
Raskoš me ne privlači
Putujući na Siciliju, dobila je ideju da napiše roman „Nigde nema te“, dok je radnju nove knjige smestila u Sankt Peterburg i Berlin. Zanimalo nas je da li ju je Dubai, gde je nedavno boravila, inspirisao za neku novu priču?
„Bilo je divno otići u Dubai, ali sav taj luksuz i ta raskoš nije, što bi Englezi rekli, 'moja šolja čaja'. Blagosloveni su oni koji su se pod tim nebom rodili i žive u nezamislivom blagostanju, ali to nije nešto što bi me inspirisalo da napišem priču o takvom načinu života.“
Kada izmašta i zavoli svoje likove, podari im osobine, brige, probleme i radosti, Jelena ih ne napušta, već ih čuva u mislima i duši.
„Od Ane Balint iz 'Ringišpila', do Vere i Valentine iz 'Kofera', sve one, pa čak i muški likovi - to moram napomenuti da se sve ne bi svelo na glorifikaciju žena - žive i danas u meni. I u svakom liku koji sam stvorila mnogo je mene. Zato ih beskonačno poštujem, volim i čuvam kao najdraže relikvije. Ne opraštam se od njih“, priznaje Jelena i otkriva da je već počela da radi na novom romanu.
Ne bojim se godina
Iako su žene danas više nego ikad izložene teroru mladosti i lepote, pogotovu ako se bave javnim poslom, Jelena kaže da ne oseća teret godina.
„Ne mislim da su godine života više od pukog broja. Čovek je mlad onoliko koliko se oseća i kako živi. Ne plašim se starosti i ne krijem svoje godine. Sve sam ih zaslužila, kao i lice koje u ovim godinama nosim. Plašim se samo Boga i nemoći. Ono najlepše što su mi godine donele jeste to što sam doživela da vidim kako moja deca odrastaju u ispravne, poštene, bogougodne ljude, ne robuju predrasudama, ne osuđuju, hodaju svojim putem, a ja im i dalje šaljem 'dobar vetar u leđa'. To je moja najveća radost.“
Bezuslovna ljubav
Kada ne ispisuje stranice romana, Jelena je supruga i majka dvoje dece, za koju bi sve uradila.
„Za sve što sam u životu činila, a verujem da sam činila samo dobro, odgovaraću pred Bogom, kad mi dođe 'sudnji dan'. Kao i svaka majka, svoju decu bezuslovno volim, i sve što činim za njih stvar je mog ličnog izbora. Ne postoje granice u odnosu na ono što ste kao majka spremni da učinite za svoju decu i ja znam da će me svaka žena, koja ima svog poroda, razumeti. To se jednostavno ne objašnjava. Ta ljubav se zauvek - živi.“
Autor: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa&Srećna
Koliko je onih večito nezadovoljnih, nesrećnih, neukih, koji očajavaju nad svojom sudbinom, a spavaju u toplom krevetu, bude se u mirnim, suncem okupanim slobodnim jutrima... Koliko li je onih koji nikada nisu upoznali glad, strah niti bol, pa opet kukaju i cvile kako im Bog nije dovoljno dobroga dao...
Čak i u najužasnijim trenucima života Valentina je mogla da pronađe zrno lepote i zahvalnosti za ono što ima, a Vera je mnogo godina kasnije hrabro krenula u potragu za svojim poreklom. Kroz dve neobične priče, Velentininu i Verinu, Jelena Bačić Alimpić u novoj knjizi „Kofer iz Berlina“ povezuje dva vremena i dve hrabre žene, koje je život stavio na teška iskušenja. Iako su njihovi likovi izmaštani, sve ostale činjenice i okolnosti su istorijski tačne. Pitali smo Jelenu kako je došla na ideju za novi roman.
„Mnogo sam truda, rada i istraživanja uložila u ovu knjigu koja je, usudiću se da kažem, po mnogo čemu posebna. Imala sam ideju o čemu bih pisala, ali tek kada sam otputovala u Rusiju, u Sankt Peterburg, shvatila sam da moja mašta nije dovoljna da bi ova knjiga dobila ono što zaslužuje. Pod tim podrazumevam priče koje sam iz prve ruke čula od Vere, istoričarke umetnosti u penziji, čiji su preci preživeli opsadu Lenjingrada. Ipak, da ne bih sebi dozvolila pristrasnost, otputovala sam nekoliko meseci kasnije i u Berlin, i tek tada znala da sam na pravom putu. U tom smislu sam pomerila i lične i profesionalne granice. Čitavu godinu sam istraživala, i bez obzira na sve dostupne materijale, kako u knjigama, tako i na internetu, imala sam tu privilegiju da o datim istorijskim činjenicama koje jesu verodostojne, čujem od ljudi koji su ih zabeležili i zapamtili. Najviše me je potreslo saznanje o mornarskim kapama koje su plutale na površini reke Neve“, priča naša sagovornica.
Ljubav okupatora i okupirane
Iako rat sa sobom nosi smrt, uništenje i pustoš, upravo u tim okolnostima ljudi više cene dobrotu, plemenitost, ljubav, slobodu. Tako je i u okupiranom i gladnom Lenjingradu rođena velika ljubav između okupatora i okupirane.
„Onaj ko nije osetio bol, glad, strah, ljubav i ko se nije zapitao ima li Boga, ne može stvarno poimati vrednosti života koji nam je poklonjen. Mi smo donekle to iskusili na svojoj koži, nažalost, ali naše patnje nisu ni blizu onima koje je zabeležila istorija, u ovom slučaju konkretno - opsada Lenjingrada za vreme Drugog svetskog rata“, kaže Jelena.
Raskoš me ne privlači
Putujući na Siciliju, dobila je ideju da napiše roman „Nigde nema te“, dok je radnju nove knjige smestila u Sankt Peterburg i Berlin. Zanimalo nas je da li ju je Dubai, gde je nedavno boravila, inspirisao za neku novu priču?
„Bilo je divno otići u Dubai, ali sav taj luksuz i ta raskoš nije, što bi Englezi rekli, 'moja šolja čaja'. Blagosloveni su oni koji su se pod tim nebom rodili i žive u nezamislivom blagostanju, ali to nije nešto što bi me inspirisalo da napišem priču o takvom načinu života.“
Kada izmašta i zavoli svoje likove, podari im osobine, brige, probleme i radosti, Jelena ih ne napušta, već ih čuva u mislima i duši.
„Od Ane Balint iz 'Ringišpila', do Vere i Valentine iz 'Kofera', sve one, pa čak i muški likovi - to moram napomenuti da se sve ne bi svelo na glorifikaciju žena - žive i danas u meni. I u svakom liku koji sam stvorila mnogo je mene. Zato ih beskonačno poštujem, volim i čuvam kao najdraže relikvije. Ne opraštam se od njih“, priznaje Jelena i otkriva da je već počela da radi na novom romanu.
Ne bojim se godina
Iako su žene danas više nego ikad izložene teroru mladosti i lepote, pogotovu ako se bave javnim poslom, Jelena kaže da ne oseća teret godina.
„Ne mislim da su godine života više od pukog broja. Čovek je mlad onoliko koliko se oseća i kako živi. Ne plašim se starosti i ne krijem svoje godine. Sve sam ih zaslužila, kao i lice koje u ovim godinama nosim. Plašim se samo Boga i nemoći. Ono najlepše što su mi godine donele jeste to što sam doživela da vidim kako moja deca odrastaju u ispravne, poštene, bogougodne ljude, ne robuju predrasudama, ne osuđuju, hodaju svojim putem, a ja im i dalje šaljem 'dobar vetar u leđa'. To je moja najveća radost.“
Bezuslovna ljubav
Kada ne ispisuje stranice romana, Jelena je supruga i majka dvoje dece, za koju bi sve uradila.
„Za sve što sam u životu činila, a verujem da sam činila samo dobro, odgovaraću pred Bogom, kad mi dođe 'sudnji dan'. Kao i svaka majka, svoju decu bezuslovno volim, i sve što činim za njih stvar je mog ličnog izbora. Ne postoje granice u odnosu na ono što ste kao majka spremni da učinite za svoju decu i ja znam da će me svaka žena, koja ima svog poroda, razumeti. To se jednostavno ne objašnjava. Ta ljubav se zauvek - živi.“
Autor: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa&Srećna
